PROŠLOST
Uhvatim ponekad sebe
u prolazu, tako spontano,
u odrazu nekog izloga
i uvek se zaačudim iznova.
Uhvatim neki stari deo
jedne rasparčane puzle.
O, tako mrzim ogledala!
Jer kada nisi potpun i ceo,
što bi ti onda trebala?
Nekad u nekom zvuku,
nekad u nekom parčetu svile,
a onda sve dublje tražim.
Ravno đonom na svoju muku,
al' stara priča ne važi.
Možda negde, tamo daleko
u centru pararelnih svemira,
postoji neka stara ja,
ona što nije satkana od nemira.
Znam,
i dalje je smešna, skoro pa luda
i iste zenice od sreće širi.
Ona još uvek veruje u čuda,
ta stara ja, što tako živi.
PROBAJ
Više neću da molim
da mi oprosti.
Za manjk svetla, za svaki mrak
jer život mi namerno nije lak.
Možda i hoću,
ali svakako manje,
više me ne brine moje stanje.
I nije mi važno šta sam rekla
sve dok izgovoreno mislim.
Teže je bilo prećutati knjigu,
zato me jesu demoni stisli.
Neću disati punim plućima
po cele dane,
odvojiću jedan trenutak sa strane.
Trebalo bi da bude dovoljno,
da se na kratko osetim odmorno.
Sve je teško,
dođu ti dani,
tebi, pa tako i meni.
Što da se pravim i kažem da nisu,
kada su teški sami po sebi?
Zažmurim, nekad znači.
Tad manje se stidim.
Tako žmureći jasnije vidim.
Probaj.
SLIKA
Na njoj si srećna, gledaš me.
I ne liči da ćeš da predaš se.
Mrzim svet, što si otišla,
kad znam da nisi sve obišla.
Zašto ne postoji pauza, kao na snimku
da pauziram osmeh u sjajnom liku
i uhvatim parče sreće?
Znam, vreme te vrtiti neće
i mrzim ga samo zbog toga.
Negde u raju, baš tu pored Boga
sediš sa parčetom srca moga
i ko zna još koga.
Fališ mi danas, fališ mi sutra,
od jutra do mraka, pa opet do jutra.
Ništa nije zauvek, ta reč mi smeta,
Al'kunem se sada u pola svog sveta.
Zauvek nedostaješ, u srcu ostaješ.
Za sve mesta na koja si došla
i ona što nisi sa nama prošla.
Neke pesme se pišu same.
Posvećena jednoj dragoj, dobroj Dragani.
