detalj slike: KRK Art dizajn

MOJA JOVANA

Nisam ja topio se u tvom stasu...

Ni u glasu tvom čuo rajske ptice

Dok su žice gitare palile

vatre španjolskih Cigana

u Lorkinim pesmama...

Nisam, Jovana...

Ni video tajnu

što skrivale su tvoje oči,

kojima ni boju ne znadoh

u noći kad je zgasla nada...

A, ti je pogledom jednim rasplamsa...

Moja draga...

I naizgled...

mirno je u meni bilo tad...

Al' nešto mi dušu zatalasa...

prijatnost tvoja milovala je

I slad me obli od reči tvojih...

tvog glasa...

I sve se uskomeša

i u nemir dade...

Nesta i pre

i posle...

Vreme nekud istoči...

Trenutak zastade

A smeh tvoj grleni, raskošni....

Probudi u meni vulkan

Lava užarena iz srca jurnu

i otvori strasti bezdan

Ja ceo postah užarena rana...

Moja Jovana...

Poželeh tada

da budeš moja...

Samo moja...

moja cela...

Da pripadaš mi

i željom i namerom...

i svakim damarom tela...

Da budeš vila mojih snova

i sunce mojih budućih dana

Moja Jovana

A, mislio sam...

Kad utrne vatra u oku

i u srcu nestaje njenog plama...

Ljubav

da neće biti, tako željena

kao nekada...

Nikada više da boli i slama...

Ah...  varka je to...

Moja Jovana

SNOVIĐENJE

Svu noć smo nekud hodali...

Uz livade,

niz otkose,

kroz voćnjake...

Preskakali plotove...

Podizao si grane u šljiviku

polegle od roda

da mi se u kosu ne zapletu...

Ne znam ti ime.

Ne poznam ti lik.

Samo osećam mir...

Neko si moj...

Neko blizak mi

kao svetlost u meni.

Osećam lakoću koraka...

mīsli...

I duh i dah...

sve je lahorasto.

I čuda, gle.

Nemam ime...

dok snivam.

Bezimena...

a znam ko sam.

Osećam sebe duboko...

Postojim...

i toliko sam živa!

Bivam...

Hodam uz tebe.

Ne pitam ko si

i ne tražim odgovore.

Znam... da me znaš...

Nekako znam i da sam tvoja...

Odabrana...

Da smo jedno.

Dve iskre svemira

u istoj čestici sna.

Pišu Ljubav...

Ostavljaju  trag...

U tom bezvremenom prostoru...

U vremenu bez granica.

U snu što večnost priziva.

Goga, 24.11.2022

Zemun

DUŠO

Moja ranjena...

Džadama kojim si

ko zna

gonjena

i čijim nogama bežala...

Koji su te vetrovi vijali...

čije te tuge lomile...

dok te moje nejake grudi

vriskom prvim nisu udomile...

A nije ni ovaj život

melemni za tebe...

dušo umorna...

Vatro!

Buktinjo! Verna srcu

što za pravdu izgara

u senci prava kadijskih zapisa...

Što mreš i vaskrsavaš

u bolu kaljena...

Bremenita

ostavljana da krvariš...

U ratu i ljubavi...

Stradalna...

Čiji te greh obremeni?

Okajaću ga!

Izdrži pokoru dok si u meni

Lagana da pođeš dalje

iz vena kad istoči mi

reka plavog lapisa

Moja plemenita...

18.11.2022.

Zemun

PODELITE OVAJ TEKST NA: