detalj slike: KRK Art dizajn

PERAST

Gospa od škrpjela, ostrvo Svetog Đorđa

Ima tih posebnih dana kada me,, ne drži mesto''. Zapravo, ne volim statičnost i vreme koje curi kao pesak između prstiju. Svaki dan je neponovljivi dar, čist list papira na kome nam se nudi mogućnost da ispišemo poetičnost ili prozaičnost, da ga pustimo da isteče ili da ga ugradimo kao sjajni kamenčić u mozaiku našeg života.

 Rana je jesen.Kišno budvansko jutro. Većina Budvana će osmotriti sa balkona tmurne oblake, što sa mora donose kišu i vratiti se u toplinu doma. Južina, tako ovakvo vreme zovu starosedeoci. A južina može trajati danima, da se uvlači u odeću, kožu, dah, da nas budi i ispraća u snove. Ali ja sam,, čudna sorta'', kako kažu moji prijatelji, oni koji me poznaju u dušu. Ja vidim lepotu i tamo gde je niko drugi ne vidi. Divno se slažem sa prirodom i kada je silovita, gruba, hučna. Stanem joj na crtu, pa ko duže izdrži u nepokoru.

 Ponekad sam se spuštala do mora, kada se talasi razgoropade, izvrnu more iz dubine, istresu iz morskih džepova izgubljene minđuše, prstenje, šnale za kosu, narukvice. Preplave plažu, dobace do šetačke staze. E, tada sam se poigravala sa morskim ćudima. Primicala sam se plaži kada se talasi povuku, a bežala da me ne stignu u svom nadolazećem besu. Ta igra je izazivala bes morskih talasa, ljuteći se što ne mogu da me pokore i potčine svojoj snazi i hirovotisti. Ponekad su me zapljuskivali, ali nisam se ljutila. Ja i more smo se, oduvek, voleli.

Jednog takvog oktobarskog jutra, moje stope skitalice, odlučiše da krenem u posetu Perastu. Brzo se spremam, ubacujem u torbu par patika i čarapa, spremam kafu za poneti i izlazim u kišno jutro. Na budvanskim peronima dva-tri putnika. Ti budvanski peroni, čuvari mojih uspomena, letopisci moga života, stražarnici na kapiji mojih tajni...Koliko su me puta ispraćali i dočekivali, koliko su mi zagrljaja darivali, koliko ustreptalosti i ushićenja zbog susretanja, koliko suza u oku zbog odlazaka, koliko osmeha zbog povrataka... Sedim na mojoj klupi, ispijajući lagano kafu, koja me okrepljuje, još uvek pomalo pospanu. Naviru sećanja i uspomene. Moja Budva...Jutros me zapitkuje da joj poverim i poslednju tajnu, otkrijem skrivenu želju. Moja Budva bi želela da uvek budem srećna. Navikla je na moju radost. Jutros me posmatra zabrinuto. Eh, moja, Budvo...Ponekad ni ja ne razumem sebe, ponekad ni sama ne znam šta želim.

 Lokalni minibus, što vozi retke putnike kroz zaliv, ubrzo stiže. U autobusu samo jedan putnik,  putuje do Tivta.

-A koja te nevolja spopala da moraš 'oditi po ovakvom danu –pita me mladi vozač. Smejem se glasno.

-Moja nevolja se zove prkos i znatiželja. Idem u Perast, a posle ću videti.

-Čekaj kraj magistrale u povratku, na svaki sat su polasci za Budvu...Ako te more ne odnese takvu. Da si muško, ovde bi rekli da si galiot, a ti ne znam šta si. -Prasnusmo u smeh...

Perast me je dočekao tmuran i melanholičan. Duga ulica uz more poplavljena. Sa pučine se kotrljaju sivi talasi. Nebo i voda kao da su se spojili. Sivilo, ali ja volim prirodu u svim njenim izdanjima. U pristanu samuje jedan turistički brod. Talasi ga njišu čas levo, čas desno. Šetam lagano, pokušavajući da što duže sačuvam suvu obuću. Posmatram drevna zdanja, čuvene peraštanske palate posivele od prohujalih vremena. Najlepša zdanja nastala su u osamnaestom veku, kada je Perast blistao u svojoj najvećoj slavi i raskoši. Peraštani su u tom periodu imali svoje brodogradilište. Stotinak lađa iz Perasta je plovilo svetskim morima. Najpoznatija pomorska škola toga vremena je bila u Perastu. Čak je i ruski car Petar Veliki slao svoje sinove u Perast na školovanje.

Pored brojnih palata koje su pripadale čuvenim peraštanskim porodicama, grad je poznat i po drevnim pravoslavnim i katoličkim hramovima. Mnoge crkve su u današnjem vremenu zarušene. Pravoslavni hram u Perastu posvećen je Presvetoj Bogorodici. Crkva Svetoga Nikole je pretvorena u muzej. Veoma je zanimljiva crkva S vete Ane, visoko iznad grada koju je freskama ukrasio Tripo Kokolja, najpoznatiji slikar peraški. Veličanstvene palate, patinirane i obrasle bršljanom, svedoče o slavnom periodu ovog primorskog grada.

Dok se zavlačim između drevnih zdanja, posmatrajući ukrase na fasadama, neobične rozete, raskošne škure na prozorima od kovanog gvožđa iza kojih se naslućuju zavese od venecijanske čipke, razmišljam šta bih još dodala  mojoj poseti Perastu. Kiša je prestala da pada.  More je polako stišavalo svoj bes. U turistički brodić uđe stari barba. Potrčah za njim.

-Idete li, možda, do ostrva, do Gospe od škrpjela?-izustih u jednom dahu.

-A đe da vozim tebe samu. Kud ćeš po ovoj neveri? Sidi doma. Biće ljepših dana.

-A ne. Sedeću doma, kada se vratim doma. Danas sam Vaš gost. I ne vraćam se dok ne posetim ostrvo. Sačekaćemo još nekog putnika.

Uskočih hitro  u brodicu. Moje patike su već pune vode. Morski vuk gleda zabrinuto u moju obuću.

-A, kako se tako nagrdi? Gumene čizme su za ovakvo vrime. Ti se obula k'o da je ljeto. Viđi, ne valja ti to. Svaka boljka sa nogu dolazi. A, kako ćeš se nagrditi, jadna ne bila.

Odmerava mi pogledom stopalo. Gleda me brižno ispod gustih izbledelih obrva.

-Imam ja doma nekih starih patika. Daću ti, u povratku, jedan par. Ne moraš da mi vrćeš. Daleko ti je još do Budve. Ko zna šta si još naumila za danas...Je li i kod vas kažu:,,Duga kosa, kratka pamet.''

-E, nije moja pamet baš kratka...-odgovaram, smešeći se.

 Vadim iz torbe suve patike i čarape. Obuvam se na brodu smešeći se. E ,ja sam virtuoz dobre organizacije. Šćućurena u uglu brodića, ne odustajem od moje namere da posetim ostrvce koje me mami svojom tajnovitošću i legendama. Za divno čudo, moj domaćin strpljivo podnosi moju odlučnost. Vidi čovek da ima posla sa neobičnim putnikom, istovremeno se nadajući da će se još neko pridružiti mojoj upornosti.  Motor se pokrenu. Dobri kapetan krete put ostrva, sa jednim upornim putnikom. Eto, još jednog razloga zašto volim Boku. Približavam se Gospi od škrpjela sa ustreptalim uzbuđenjem. Ovo je moj prvi susret sa biserima Boko-kotorskog zaliva. Na pristanu, iskrcah se. Zahvalih se mom ljubaznom kapetanu.

-Za pola sata biće brod u luci. Ako zakasniš, tek za sat.- Upali motor i ode morski vuk.

Sada gledam Perast sa ostrva. Pitam se kako li se osećao Robinson Kruso sam na pustom ostrvu. Nigde žive duše. Idem do kraja popločanog ostrvceta. Na samoj ivici veliki svetionik, bliže crkvi bista peraškog pesnika. Nedaleko jedno zdanje kome, u tom trenutku, nisam znala namenu. Kasnije ću saznati da su se na tom mestu mirile zavađene porodice, zaklinjale se na slogu i praštanje i zauvek živele u miru. Ta prostorija se zove,,Pomirbdena dvorana.'' U njoj su sprečene mnoge krvne osvete. Obilazim oko hrama, zastajem ispred ogromnih amfora. Osećam se čudesno, kao da sam zakoračila u neko davno prošlo vreme. Nedostaje samo po neka plemkinja, da zašušti dugom svilenom haljinom ili neki mornar sa licem izbrazdanim od morskih vetrova i vrelog Sunca. Možda bih se najviše obradovala romantičnom  trubaduru sa mandolinom. A, gde bih se sakrila, ako bi se pojavio gusarski brod? Retki su trenuci ovakve osame koji pobuđuju maštu i bezbroj pitanja.  Nedaleko, kao na dlanu, vidi se drugo ostrvce, Sveti Đorđe, na kome samuje manastir okružen grobljem. Na ovom ostrvcetu nisu dozvoljene posete.

I dalje ne srećem nikoga na ostrvu. Čudan je taj osećaj, poseban, a opet, osećam pomalo strah. Šta, ako ni jedan brod ne dođe? Doći će...U jednom trenutku, začuh glasove iza debelih drvenih vrata. Uputih se u tom pravcu. Otvorih teška vrata, zakoračih u crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Dočekaše me dve ljubazne mlade devojke koje ovde obavljaju posao kustosa. Hvala Bogu, nisam sama! Posle pozdrava, sa ljubaznom posvećenošću ispričale su mi priču o nastanku ostrva i crkve u kojoj se nalazimo.

...Gospa od škrpjela je veštačko ostrvo. Nastalo je nabacivanjem kamena na podvodnu hrid. Do današnjeg dana ostao je ritualni obred bacanja kamena oko ostrva, Fasinada, u kojoj učestvuju isključivo muškarci. Ta manifestacija se održava svake godine u julu mesecu, kao uspomena na dan kada je u petnaestom veku na hridi pronađena ikona Presvete Bogorodice sa Hristom. To je Peraštanima bio znak da izgrade crkvu. Unutrašnjost hrama je oslikao najpoznatiji peraštanski slikar Tripo Kokolja. Ljubazna kustoškinja mi skreće pažnju na dve hiljade srebrnih pločica, poređanih na vrhu zidova crkve. Te pločice su prilozi mornara koji su se spasli od neke nevolje ili bolesti na moru, njihova zahvalnost Presvetoj Bogorodici koja ih je sačuvala. Pri crkvi je i muzej sa brojnim eksponatima iz drevnih vremena i slike Tripa Kokolje. Pažnju mi privlači njegov autoportret, slikan iz profila na kome dominira duga kosa i neobičan, romantičan izraz lica. U muzeju se nalaze i brojni patinirani predmeti upotrebne vrednosti, zarđala sidra, kompasi, katarke... Za kraj svog kazivanja ljubazna kustoškinja, ostavila je priču o jednom neobičnom, starom goblenu. Veoma sitnim bodom, pod lupom, radila ga je Peraštanka Jacinita Kunić, čekajući muža da se vrati sa duge morske plovidbe. Za ovaj čudesni goblen trebalo joj je dvadeset pet godina strpljenja i umeća.U osami, ispunjenoj čežnjom i strepnjom, vezla je goblen sa likom Presvete Bogorodice, moleći se za onog koji se sanja, za koga srce kuca u strepnji, u iščekivanju željenog susreta. Vreme je bojilo oči nadom.  Neke sitne detalje vezla je dugim vlasima svoje kose. Vidljiva je razlika u boji kose koju je bojilo proteklo vreme. Uzvišena priča o ljubavi, vernosti i nadi. Odlučih se da kupim monografiju o Gospi od škrpjela, da sačuvam uspomenu na jedan zanimljiv oktobarski dan na moru.

Zahvalih se mojim ljubaznim domaćicama, veoma ljubaznim. Meni samoj posvetile su punu pažnju, kao da su imale u poseti veliku turističku grupu.Teška drvena vrata zaškripaše promuklim zvukom. Iskoračih iz bogate prošlosti u prohladni oktobarski dan.

 U pristanu  me je čekao brodić, onaj isti sa kojim sam doplovila do ostrva. Stari barba odloži novine i upali motor.

-Niste me ostavili ovde da me zarobe gusari. Znala sam da ćete se vratiti po mene. Ma, zato ja volim Boku.

-E, uporna glavo! Razmišlja' sam da te ostavim ovđe, al' mi nekakao bi ža'.

-A, zar vi mislite da Vam ja verujem.

Nasmejasmo se u istom trenu. U povratku mi ispriča koji su turisti najbolji gosti. A, upoznao je mnoge posetioce sa svih strana sveta. I svi imaju neku svoju specifičnost.

Napuštam Perast, sa uverenjem, da ću  se uskoro  vratiti. Krećem usponitom uličicom prema magistralnom putu. Na parkiralištu nekoliko autobusa iz Dubrovnika i Trebinja. Imala sam privilegiju. Perast me je ugostio samu, sa puno pažnje. I more sam ukrotila mojom ljubavlju. Autobus bi trebalo da stigne za petnaestak minuta. Preko puta autobuskog stajališta, dokle pogled doseže, grmovi kaktusa. Zašto su baš sada procvetali, da me izazivaju svojim prekrasnim crvenim cvetovima. Prelazim na drugu stranu puta. Nekoliko grmova me izaziva, na domak su mojih ruku. Jedan žbun ću poneti kući, negovaću ga, da me nagradi raskošnim cvetanjem. To mogu samo ja...Setih se da sam iz Gruzije donela zanimljive kane. Prelazile su sa mnom nekoliko puta granicu, otimale se na turskoj granici carinicima. Sada cvetaju na mome balkonu. Pridružiću im kaktus iz Perasta.  

 Budva me je dočekala osmehnuta i samouverena. Nije me ništa zapitkivala. Svesna da je neprikosnovena kraljica crnogorskog primorja, mazno se privijala uz more. Mudro sam otćutala utiske iz Perasta. Za malo se ne zaljubih u tog dostojanstvenog gospodina, izazovno tajnovitog. U taj nenametljivi peraštanski šarm. Neki prostori čuvaju po nešto od naših tajni i naših duša. Danas snažno zagrlih Perast.

PODELITE OVAJ TEKST NA: