detalj slike: KRK Art dizajn

RAĐANjE NADE

Zima i proleće su se ravnodušno susreli te godine, šezdeset i neke, okrznuli su se pogledom i samo se na tren osmehnuli zracima Sunca, što virka kroz hrastova stabla na Lipovcu. Na vajatima i kačarama kapale su poslednje suze iz ledenica, otkidale su se sa greda i lomile se na sitne kristale. Samo poneka zakrpa od snega opstajala je nepoderana u dvorištima uspavanim dugim zimskim snom. Poneki cvet kukureka žmirkavo je izvirivao iza kamenja u retkoj bukovoj   šumi, što se natkrilila kao debela ponjava nad usnulim selom. Budio se život. Poneko jagnje se otimalo iz maznih ruku seoske dečurlije, istrčavalo je u dvorišta, razigrano mašući vunenkastim repićem, otkrivajući novi prostor za svoju razigranost.

Kuće mojih komšija su se udomile ispod Pirine Glavice, zaodenule se šumom kao sivom kabanicom, sve nekako slične jedna drugoj. I čeljad što su se svila, svako oko svoje vatre, greju se istom nadom, i istim varnicama razgorevaju veru u duši; da će godina biti rodna i plodna, da će se napuniti ambari žitom, burad rakijom, mlekari kačicama sira i kajmaka, trapovi krompirom, rotkvom, prazilukom, jabukama;da će se namiriti porez, kupiti novi opanci za žuljevita stopala, što posrću za plugom, brazdom, otkosom, džadom...Da će ženska čeljad zabraditi kosu novim maramama, zaodenuti se šarenim reklama, pripasati nove pregače...A, dečica, k'o dečica, trčaće u susret očevima što se vraćaju sa pijace sa praznim kačicama i balonima i smotuljkom novca u unutrašnjem džepu zubuna. Žuljevite ruke će ih darivati svilenim bombonama, čibucima i zlatnim medenjacima, što mirišu na karanfilić i cimet. Tako se živi od vajkada. Samo se menjaju znamenja na zastavama, pečatima i vojničkim kapama. Sve ostalo je isto. Na seljačkim dlanovima i leđima počivaju i dom i država, i okućnica i zabran.        

U jednom od takvih domova, svila se mala porodica, vredni, pošteni, na svakom uzovu odazvani, bogobojažljivi... Ne pomenu ni žive, ni upokojene, a da se ne prekrste. Zalogaj hleba ne pojedu dok se Bogu ne pomole.

-Šta ti veliš Milice, da ove godine sejemo kukuruz u Krčevini; ko velim da razorem onu livadu, neistrošena zemlja. Ima livada, 'vala Bogu, za senokose.

Milica posluje nešto oko šporeta, oborila glavu da sakrije radost u očima. Eto, njen čovek se s njom dogovara, ne zapoveda, ne odlučuje sam. A, nije htela da se uda za njega. Srce joj zaigralo za onim Markom što je svakoj devojci najlepše reči govorio. Na svakom vašaru bio kolovođa, pustahija. Lepio sviračima pare na znojavo čelo, stasit, vatrena oka i bisernog osmeha. Dugo je na devojačkim dlanova gorela vatrica od vrelog stiska njegove ruke u kolu. No, ne dade je otac za njega. Sa Stojanom je otkrivala tajnoviti život u braku, sramežljivo se privijala uz svoga čoveka, a on strpljivo čekao da ga zavoli, onom postojanom ljubablju što se plete natenane, a traje do vjeka.

Čuvarica i kućevnica malo otćuta, pribra misli, utiša srce.

- Dela, Stojane. A, i kući nam je bliža ta parcela. Mogu očas da skoknem do štale, pomuzem krave, zgotovim 'ranu za čeljad, pa da se vrnem da prašim kukukuruz.

-Majko, da ove godine zasadiš u vrtu šeboj, kadifice i neven... hoću da okitim kosu našim cvećem, kad me povedeš na vašar, da budem najlepša. Hoćeš li, majko?

Danica je jedino dete u porodici. Bistrooka, sve zapaža, sve razume. Uskače u očevo krilo, privijajući se uz bodljikavu nežnost očeva neobrijana lica. Dve tanke ručice se obaviše oko stamenog porodičnog stabla. Zamirisa kuća hlebom, kao tamjanom, kao bosiljkom. Milica lupka prstima po vreloj pogači, da se uveri da je dobro pečena. Dom se ispuni molitvom ,,Oče naš... hleb naš nasušni daj nam danas...''

Dok plug seče zemlju crnicu, dva bića koja je Bog udružio u težačkom životu, trpljenju, poverenju, nadanju ...slažu brazdu pored brazde. Da  se napoje zlatni klipovi kukuruza,  da sazru, da rodi s njima izobilje porodične sloge i spokojstva. Ispod raskošne krošnje oraha, na starom ćilimu, zaspala Danica. I samo na tren brižna majka ,,baci'' pogled na usnulo čedo, dok umorna, prašnjava i žedna pomaže svome domaćinu. Veče je. Umorna zemlja i umorne ruke. Samo su ljubav i radost neumorne.

-Biće dobar rod u Lučevini, Milice. Sutra da pođeš u grad.  Danici da kupiš  novu odeću i obuću, školsku torbu i sve ostalo. Brzo će proći ljeto. Eto, 'vala Bogu, stigao nam đak za školu.  Kupi i tebi novu maramu i...šta još želiš.

Ljubici  zaiskriše oči, zadrhta srce. Bog im je dao samo jedno dete, ali nekako drugačije od druge dece, kao da je  Majka Božija odgajala i krepila. Kao anđeo je. Gusta crna kosa brižljivo očešljana i spletena u pletenice, dva tamna oka pretrčavaju od očevog do majčinog lica. Sve zapaža –i zabrinutost i radost. I sve spaja –očev gorštački ponos i majčinu nenaglašenu nežnost; anđeoskom ljubavlju ujedinjuje.

-Danica već zna da čita i da piše. Zna pomalo i da računa, onoliko koliko sam znala da je naučim. Ume lepo da se pozdravi kada sretne komšije. Ne brinem ja za nju. Nećemo zbog nje obarati pogled kad međ'narod izađemo. Da nam Bog da zdravlja i Sveti Đorđe da nas čuva.

Dok umornim rukama prostire stolnjak, da okupi svoju malu porodicu oko stola i tople večere, majka zove Danicu. Ne odaziva se.

-Zovi Danicu, Stojane! Spremila sam toplu pitu zeljanicu  i domaće kiselo mleko. Evo i kolačići od sušenih šljiva. Ona to voli.

 Strepnja prenu iz misli Stojana. Pođe do gostinske sobe. Na krevetu   ispod slavske ikone, zaspala Danica. Mlečno-belo lice orošeno kapljicama znoja. Na usnama nerazgovetno buncanje. Bolni mač probode očevo srce.

-Danice, ustani, rano moja! –Žuljevitom rukom opipava orošeno čelo. Gori...

-Milice, donesi rakiju prepečenicu i one lanene peškire  i krpu lojanicu što se stavlja na prsa da izvuče vatru. Donesi mi i Krsnu ikonu..Donesi...

 Danica na tren otvori oči, stisne svojim ručicama njihove dlanove, pa opet utone u bunilo. U zoru Stojan  upreže konja, smešta u čezu Danicu i Milicu. Preko Danicinog majušnog tela, majka ušuškava ćilim, onaj  prvotkani što ga je  u dugim zimskim noćima, tkala za devojačku spremu. Žurno kreću u Užičku bolnicu. I tako...Teku dani...Danica je, već dva meseca  na lečenju. Dečja paraliza....

-Poseći ću orah...pod njim je zaspala i razbolela se moja kći...Govorih li ti Milice, da je čuvaš od urokljivih očiju. Ureče nam dete ona Jaglika- u bolnom rastrojstvu govori Milan.

...Pošla sam u prvi razred Osnovne škole. Danica je tada imala deset godina. Često sam je posećivala. Bila sam joj najbolja drugarica. Teško se kretala, ali je bila vesela. Svoj hendikep je zanemarivala. Koliko je uspevala, učestvovala je u našim igrama i radostima. I na vašar je dolazila s majkom. Dok se kolo razigaravalo na Pirinoj Glavici, majka je u krilu cupkala svoje bolesno čedo. Zvuci trubačkog orkestra su rasplamsavali neku prkosnu vatru u Danicinim očima. Svako kolo odigrala je srcem. I cupkala je svojim bolesnim nožicama, dok su se zvuci trubačkog orkestra orili preko Lipovca i Gradine.

 Jednoga jutra dođe njena majka kod mojih roditelja, nekako čudno stidljiva. Moja majka je ručno mlela  sveže pržnu kafu, mudro ćuteći. Samo je na tren pomerala džezvu na šporetu, gde je vatra jača, da voda brže proključa. Nikada nije bila ishitrena i radoznala.

Milica je započinjala čas ovu, čas onu priču, govorila je nekako nepovezano, obarajući pogled na krilo izbledele suknje. Lomila je ruke i nemir boreći se, da  progovori tu mučnu rastrzanost zbog koje je došla.

-Ja vas gledam k'o rod rođeni. A, i moj Stojan je s tobom bio u vojsci. Je li tako, bratiša? I jaranili ste zajedno. Eto, naše se kuće ispomažu i u dobru i u zlu...i eto, k'o velim... Ja nemam nikog drugog s kim ću podjeliti moju muku. Moja Danica 'oće da krene u školu. Kud ću jadna s njom onak'om.

 Teške suze zamakoše u čvor od marame.

-Ja ću joj pomagati! U svemu!

 Prvi put dadoh odgovor umesto mojih roditelja.

I tako dobih školsku drugaricu. Pratila sam njene korake i  nosila i njenu školsku torbu. Ponekad nas je zimi, do škole, vozio njen otac u saonicama. Idila, kaskanje konja, fijuk biča, kao u romanima ruskih klasika. Danica je u jednoj godini savladavala po dva školska razreda. Bistra, marljiva, život daruje i otima u isti mah. Sa Danicinim punoletstvom, jedno za drugim, otišli su u večni mir njeni roditelji. Ostala je sama.

Negde pred kraj mog gimnazijskog školovanja, u nedeljnom dolasku kući iz grada, dočekala me je u cvetnjaku moja majka, nekako čudno ozbiljna.

-Dobro jutro! Došla sam ti, majčice!

-Dobro došla, liko. –

Utopih se u majčin zagrljaj, mirišem joj sa grudi bosiljak, kaloper, smilje, nanu...Upijam njene otkucaje srca u moje srce. Majčica moja...

-Hoću toplo mleko, majko! Mleko u gradu ne miriše na naše livade. Sedi tu pored mene. Šta ima novo u našem komšiluku? Kako je Danica?

-Danica?-Prenu se moja majka.

-Osramotila se...          

-Govori, majko!Danica ne može da se osramoti. Ona je mudrija od svih nas. Ne govori tako, majko.

-Danica je bremenita. Ne govori ništa ... Niko ne zna s kim...A,ona onak'a, Bože oprosti...Greota je i sramota pričati o tome.

Ostavih moje lonče sa crvenim tufnicama, napola ispijeno. Trčim kod Danice. Dočekuje me čudesno radosna, sva ,nekako, ozarena.

-Znaš...-prošaputa.

-Znam...

-Ali želim još nešto da znaš. Ti znaš da ja sada imam samo tebe...Za jednu veliku tajnu...Rodiću...Ne treba mi ništa od čoveka čije dete nosim. On i ne zna. Želim da znaš ko je on. Samo ti... Ako se nešto meni dogodi, potraži ga. Reci mu. On nema porodicu. Neka uzme naše dete... Samo u tom slučaju da mu kažeš...

-A, je li to bila ljubav?-promucah nespretno.

- Ljubav... Meni je trebalo dete...nešto moje...da se oslonim na rame nekog mog...Ljubav je za vas dangubne. Moje njive, livade, zabrani, okućnica...se nadaju izdancima. Da sve ne prekrije drača i korov.

...U kući sa malim prozorima ispresecanim oknima, čuje se dečje gugutanje. Srce mi tuče na vrh Lipovca. Pribiram se ispred vrata, da uđem koliko toliko u normalnom stanju. Dočekaše me dve ispružene ruke, dok ih saplićući koraci donose u moj zagrljaj.  Oči ozarene majčinskom srećom. Virkam preko ramena u dva krevetića, u kojima se naziru rumenkasti dečji obrašćići. Moja majka je za lepu decu govorila da su k'o zlatne jabuke.Na sušilu, iznad šporeta suše se snežno-bele pelene. Sve miriše na život. U Danicinim očima se osmehuje  sunce. Gleda u dva usnula detešceta, pa pogledom miluje moje lice. Očekuje da progovorim...A, meni se srce zaglavilo u grlu, u očima se zabiserile suze. Ćutim...Kad sam srećna, ja samo ćutim...  

Kad Bog daruje, daruje izobilno. Dve Danicine kćeri su ujedinile selo u mobi, hristoljubivom žrtvovanju, darivanju... Svima na spasenje...U proleće se dogovore domaćini, najpre uzoru Danicine njive, poseju žita, pa onda kreću da argatuju na svojoj zemlji. A,seoske kućevnice se nadmeću koja će da isplete lepše prslučiće, džemperiće, kape, šalove...Dva detešceta kao dva božja anđela, guguču u domu u kome caruje sreća.A, ja sam tajnu pod kamen sakrila.Tu će i ostati...  

Danas Danica ima petoro unučića. Kako si divan, Bože u delima svojim.

PODELITE OVAJ TEKST NA: