detalj slike: KRK Art dizajn

Milici

Smrti se ne plašim.

Plašim se ako me bolest dohvati

obema rukama za vrat i udove.

Plašim se, jer

šta ako ti zbogom ne kažem?

Šta ako ne uspem to naglas izgovoriti ni očima,

što milion reči kažu!?

Šta ako odem brže od nevremena,

i ne uspem u delo sprovesti

sve svoje zamisli

da tebi dobro učinim!?

Volim ti oči, Milice.

One me, od sveg' što mojim vidim,

nikada nisu razočarale.

NEDELjA

Òsvanu, i svet se od prašine i blata òkupa.

Umili smo slepe oči što evo danas progledaše.

Najsvetliji se dan po svetim liturgijskim jutrom poznao,

a mi spokoj svoj molitvama negujemo,

stavši svi do jednog u plamen svoje sveće.

Naše misli sjaje u vosku mira,

do svog prvog ostvarenja,

a briga nam se jednom mišlju razmotri,

Voljom Božijom.

Ispočetka

Ostavila me je u Nedelju.

Baš onda kada se sve ponovo rađa

i kada se umorna duša od straha odmara.

Vreme je savršeno odglumilo večnost

uz mojih bezbroj slomljenih i uplakanih pogleda,

upućenim besputnim nebesima.

Žurila je za mesecom,

a ja bih joj prekinuo nervozne korake,

samo da bih izgovorio nešto radosno.

Moje reči se više ni na koga ne odnose,

sem na usamljen ponedeljak.

Baš kada se sve mora il' želi ispočetka...

PODELITE OVAJ TEKST NA: