detalj slike: KRK Art dizajn

Položaj žen(k)e u društvu

Maja Vučković

Osvrnemo li se unazad kroz istoriju, primetićemo da je u savremenom društvu ostvaren značajan napredak u emancipaciji žena, na mnogim poljima delovanja i u različitim delovima sveta. Ipak, složićemo se da je ostalo još mnogo prostora gde se žena nalazi u podređenom, pa i ugroženom ili čak krajnje nehumanom položaju. Iako žene danas imaju mnoštvo prava koja ranije nisu imale, one su, po tom pitanju još uvek skrajnute.

Mas-mediji kojim smo neprestano izloženi nude stereotipizaciju žene odnosno banalizovan prikaz uloge žene u društvu.  One se u njima najčešće pojavljuju kao manekenke, pevačice, glumice ili domaćice, zainteresovane za modu, tračeve, šoping i kuvanje. Žene koje su stručne u oblasti kojima se bave, recimo društvenim naukama, ekonomiji ili obrazovanju, veoma retko se mogu videti i čuti u javnom mnjenju. I kroz filozofiju položaj žena ostao je podređen, ne samo zato što u nju nisu uvrštavane, već i zato što su u samim teorijama muškaraca one bile mahom inferiorne. Dovoljno je pomenuti dva vodeća mislioca zapadne tradicije, Aristotela koji na svojoj lestvici bivanja žene postavlja ispod muškaraca, i Hegela koji smatra da žene mogu biti dobro obrazovane, ali da one nisu stvorene za višu nauku kao što je filozofija.

Brojna tradicionalna i patrijarhalna društva i društvene grupe i dalje ostvaruju večitu težnju da žena ostane zarobljena u privatnoj sferi, vezana za kuću i decu, da “služi” mužu i porodici, da se žrtvuje, te da ostane neprimetna, daleko od javne sfere i slobodnog građanskog života.  Interesantno je da su se uporedo sa stvaranjem uslova za napredak i emancipaciju žena u društvu, razvijali instrumenti sprečavanja ostvarivanja ovih uslova. Iako je evidentno formalno-pravno izjednačavanje žena s muškarcima u svim sferama života, u savremenom društvu postoje razni oblici potiskivanja i samopotiskivanja žene - psihološko, pravno, političko, ekonomsko, pa čak i kulturno, pristajanje na vrednosti i pravila koja im se postavljaju.

Vrlo sličan odnos primetan je ne samo prema ženama – pripadnicama homo sapiensa, već i prema ženkama – pripadnicama drugih vrsta, pa diskriminacija nije uočljiva samo prema osobama druge rase i pola, već je veoma raširena i diskriminacija na osnovu vrste (tzv. vrstizam, odnosno specizam ). Stoga se može reći da je rodna neravnopravnost u sprezi sa vrstnom. Danas je zbog industrijalizacije više nego ikada ranije u istoriji zastupljena masovna eksploataciju ne-ljudskih životinja zbog proizvodnje mesa, mleka i jaja. Ženke u tome igraju posebnu ulogu budući da su ženska tela oduvek bila korišćena zbog svoje sposobnosti da stvaraju mleko. Ranije je bila raširena jedna forma surogat majčinstva, kada se žena angažovala za dojenje tuđeg deteta. To su uglavnom bile robinje koje su korišćene od strane privilegovanih da bi hranile njihovu decu, što je značilo da su trebale da prestanu da doje sopstvenu kako bi dojile decu svojih vlasnika . Danas se isto čini sa pripadnicama drugih vrsta – kravama, kozama, ovcama itd. Poput surogat majki, ženke takođe nemaju mogućnost  da doje svoju decu jer se njihovo mleko koristi za ljude. Na taj način posmatrano, moglo bi se reći da robovlasništvo zapravo nikada nije ni prestalo.

Težnja da se dominira ne samo nad ženom od strane muškarca i od strane društva već i nad celom prirodom predstavlja veoma staru praksu poznatu pod nazivom antropocentrizam. Takav pogled na svet i život ne uključuje samo delovanje u korist čoveka, već isto takvo razmišljanje kanalisano kroz način izražavanja. Kao što se žene identifikuju sa ulogom koja im se (za)daje u društvu, isto se čini i sa ženkama drugih vrsta: one se nazivaju prema ulozi koja im je dodeljena pa tako postaju „farmske životinje“ – životinje koje se uzgajaju da bi im se uzelo meso, koža, krzno, potomci  itd., zatim “krave muzare” – krave iskorišćavane zbog njihove sposobnosti da proizvode velike količine mleka, ili “medne pčele” – domaće pčele koje proizvode med za ljudsku upotrebu. Specističkim terminom „davanja“ mesa, mleka, jaja, krzna, kože i sličnog, označava se produkcija životinjskih proizvoda. Primetan je i vrstizam u jeziku kada se žena koja se ne ceni naziva imenima ženki određene životinjske vrste, npr. krava, kokoška, koza, ćurka i slično. Iako nesumnjivo postoje mnogobrojni primeri slavljenja žen(k)e, pogotovo u mnogobožačkim religijama, i u njima ženski likovi imaju karakteristike tipične femine.  Zanimljivo je da latinski izraz femina doslovno znači ona koja je sisana (od. latinskoga korena felo – sisati). 

Podređenost žene i njen neravnopravan položaj u društvu često se tumače kao posledica biološke razlike između muškarca i žene. Izvesne teorije smatraju da je razlog ove diskriminacije taj što su muškarci zbog svoje hormonske strukture skloniji agresivnosti i dominaciji, dok su žene svojom biološkom konstitucijom pogodne za rađanje i odgoj dece. To je jedna od pretpostavki o ulogama koja ima za cilj da ženu smesti u privatnu sferu i da je izoluje od javnog života, ali i da je iskorišćava za potrebe društva.  Ipak, većina autora se slaže da su kulturni razlozi u osnovi svih podela između muškarca i žene i dominacije koja je sa tim u vezi. Žene su eksploatisane i podređene i u onim društvima gde se to pravda podelom poslova prema polovima, kao i u onim društvima gde te podele nema.

Bez obzira na značajan napredak u emancipaciji žena do kog je došlo u drugoj polovini XX veka, mahom zahvaljujući neofeminističkom pokretu, može se konstatovati da i dalje ostaje dosta prostora gde ženama predstoji naporan i dug put da se izbore za ravnopravan status.  Iako borba za ljudska prava nije završena, ona donosi svoje plodove, pa tako danas možemo reći da živimo u ravnopravnijem društvu nego pre nekoliko stotina godina. Vekovi aktivističkih zalaganja za prava Drugih (žena, robova, životinja…) doveli su do toga da danas prepoznajemo tuđu patnju i potlačenost i da smo podstaknuti da na nju reagujemo. Međutim, nasilje i opresija se i dalje svakodnevno upražnjava prema svim vrstama, rasama i polovima, i to upravo u onim zemljama koje se smatraju “humanim”. Stoga, oblikovanje valjanog karaktera putem pravilnih izbora akcija i uz negovanje etičke vrline nenasilja, zvane ahimsa (sanskr. ahimsa – nepovređivanje ), važan je cilj edukacije i kreiranja ličnosti, ali i način promene društvenog sistema.

Osnovno pitanje koje se nameće jeste, ko i kako može pomoći savremenoj žen(k)i da popravi svoj status i položaj u društvu? Istorija se ne može shvatiti samo kao istorija ugnjetavanja žena, već i kao istorija njihovog otpora i borbe za stalno poboljšanje položaja, za učešće u društvu, za proširenje polja emancipacije.  Dakle, možemo reći da su kroz istoriju to bile one same. Kada je reč o pripadnicama drugih vrsta, u njihovo ime to su uglavnom činili striktni vegetarijanci (vegani) i aktivisti za prava ne-ljudskih životinja.  Da bi istrajali u zadobijanju svojih i tuđih prava, svi oni treba da budu istrajni i dosledni u svojoj borbi, kako u javnom diskursu tako i u praksi. 

LITERATURA:

1. Conte, Auguste: Kurs pozitivne
filozofije. Nikšić: ΝΙΟ “Univerzitetska riječ”, Centar za
istraživačko-izdavačku delatnost RK SSO Crne Gore, 1989.

2. Hegel, G.W.F.: The Philosophy of
Right, Oxford: Oxford University Press, 1967.

3. Šijaković, Ivan: Nova područja
sukoba između muškarca i žene. Niš: Univerzitet u Nišu, Časopis “Teme”, br.
3/2005.

4. Šijaković, Ivan i Vilić, Dragana:
Sociologija savremenog društva. Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2010.

5. Vilić, Dragana: Potiskivanje žena
u savremenom društvu – socio-ekonomski aspekti. Banja Luka: Udruženje sociologa
– Banja Luka, “Sociološki diskurs”, naučni
časopis iz oblasti drštvenih nauka, Godina I, broj 2 / decembar 2011.

6. West, Emily and Knight R.J.: Mothers’
Milk: Slavery, Wet-Nursing, and Black and White Women in the Antebellum South. Houston,
Texas: The Journal of Southern History, Volume LXXXIII, No. 1, February 2017p.
37-68.

PODELITE OVAJ TEKST NA: