detalj slike: KRK Art dizajn

UMESTO NEKROLOGAČ: ČARLS SIMIĆ (1938-2023)

Naočare za noćno sunce: Sećanje na Čarlsa Simića

Piše: VLADIMIR PIŠTALO Utorak, 10. jan 2023.

Čarls Simić, američki pesnik, esejista i prevodilac srpskog porekla, preminuo je u 85. godini. Rođen je kao Dušan Simić 1938. godine u Beogradu, u Ulici Majke Jevrosime broj 3. Kao petnaestogodišnjak, 1953, s porodicom je emigrirao u Pariz, pa u SAD. Menjao je poslove i zanimanja, a od sedamdesetih piše i objavljuje poeziju za koju će dobiti sve najvažnije nagrade u Americi, uključujući Pulicerovu nagradu i nagradu "Poeta Laureatus" Kongresne biblioteke u Vašingtonu, i steći status jednog od najvećih svetskih pesnika. "Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o usamljenom čoveku koji pokušava da razume svet", rekao je jednom prilikom. "Ne volim patriotsku poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv nauštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju. Njih vole generali. Vole ih i popovi, profesori i svi oni koji pravu poeziju mrze."

Чарлс Симић

Vidim ga kao klinca u Ulici Majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio: 

„Ej, poručio ti Pera da će da te prebije." 

Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta.

Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima.

Vidim kako čitač dlana Desan gleda u nerazumljivu žvrljotine na dlanu Duška Simića i izjavljuje:

„Ovako nešto nisam nikad video." 

U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina.

Vidim ga, nešto starijeg, kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce. Je li mu te naočare za sunce prodala firma „Robert Desnos & Andre Breton?" 

Čekao je da ga puste da ide u Ameriku. 

Bio je loš đak. 

„Istorija zapadne literature je duga svađa između pesnika i učitelja.", napisao je taj loš đak kasnije. „San profesora je da čita književnost bez imaginacije. Žudnja za nepoštovanjem me je prvo privukla poeziji." 

U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka dečaka kao što je on. Za njega bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara.

Nesuđeni automehaničar je kasnije postao američki akademik. Taj akademik je ponavljao: 

„Slučaj je lirična sila." 

Vidim ga sa grupom emigranata u malom stanu u Parizu. Hladili su šampanjac tako što su ga stavili u WC šolju i stalno povlačili vodu. U tom stanu su mu pokazali čoveka sa brkovima: 

„Ovaj  je potpis'o Trojni pakt!" 

Čovek ga nije naročito impresionirao. Naročito ga nije impresioniralo kad su zaigrali fudbal posle ručka, pa je Dragiša Cvetković primio gol kroz noge. 

Čarls Simić je sebe opisao kao kunića iz laboratorije istorije. Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Sreli su se u Njujorku jednog avgustovskog dana 1954. godine. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara, filozofirali, išli na večere.

Tajms skver je upalio svoje reklame. U evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodišnjak izašao iz pravila. Osetio je moć džokera. Okruživala ga je velika razobručenost. I Duško Simić i Njujork menjali su sa svakim korakom.

„Kakvegod ideje o svetu da ste doneli, Amerika ih podriva", napisao je izmešteni mladić. I dodao „Njujork je previše komplikovano mesto za samo jednog boga ili đavola."

Књиге на српском Чарлса Симића

***

Biografija Čarlija Simića opovrgava teorije zavere. Po tim teorijama nema izlaza iz pravila.

„U teorijama zavere gravitacija je apsolutna", napisao je ironično Simić. „Avioni ne mogu da lete."

Letovi mašte odredili su njegov život. Kao sin bibliotekara i bibliotekarke, zamišljam ga kako se zaljubljuje u američke biblioteke. Iz biblioteka izlazi sa naramcima knjiga i ploča koje su dotad bile nedostupne. Uz pomoć tog ogromnog bogatstva on postaje ono što jeste. Kaže da ga je džez učinio pesnikom i Amerikancem. 

Osnovne preokupacije Čarlija Simića su mašta i eros. Eros je mašta. 

Kao i njegov otac, voleo je hranu i filozofiju. 

„Često se bolje sećam šta sam jeo nego šta sam mislio", rekao mi je jednom. 

I sebe i Ameriku učio je od pesnika. 

„Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika", zapisao je. 

Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, pretvorio se u urbanog američkog pesnika. Za njega, jednostavnost je metafizika. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija. 

O odnosu kritičara prema sebi je rekao: 

„Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten."

Vidim ga kako prima svoje nagrade. Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku. Čujem ga, kako, kao Borhes, kaže: 

„Od stvari sam krhke stvoren od zagonetnog vremena." 

Vidim čoveka koga je sve što mu se desilo u životu iznenadilo. 

On je dosledno skeptičan prema filozofskim sistemima koji su ga oduvek zanimali. Umesto sistema, veruje u detalj. On piše: „Moja želja je da stvorim neku vrstu non-žanra, od fikcije, autobiografije, eseja, poezije i, naravno, šale." 

Čarls Simić urednost asocira sa diktaturom. Po njemu profesori nose naočare za sunce noću. Kod njih nema izlaska iz pravila. Naš pesnik sumnja da je možda baš kršenje pravila - definicija poezije. Nekad veruje u boga, nekad ne veruje. On zaključuje: 

„Lirska pesma je često skandalozna izjava da je privatno javno, da je lokalno univerzalno i da je prolazno večno."

Iz knjige Značenje džokera (Agora, 2018)  

Чарлс Симић

___________________________________

Šta je ostalo od mojih knjiga

Piše: ČARLS SIMIĆ

Nema ničeg tajanstvenijeg i lepšeg nego kad nam neka jezička bravura - visprena dosetka, poučno zapažanje, živopisna stilska figura pronađena u knjizi ili preneta u razgovoru - ostane u svežem sećanju kada tolike stvari koje su nas nekad zanimale padnu u zaborav. Ovih dana s nevericom gledam u silne knjige na mojim policama, od debelih romana i memoara do dela velikih filozofa, i pitam se da li je stvarno moguće da sam odvajao nedelje pa čak i mesece da ih pročitam. Znam da jesam, ali samo zato što, kad ih otvorim, otkrivam podvučene pasuse i rečenice kojih se pri ponovnom čitanju sećam bolje nego zapleta, likova i ideja iz ovih knjiga. Ponekad se čini da su trajniji utisak na moje čitalačko nepce, da upotrebim kulinarski izraz, ostavile mrvice rasute po stolu, pre nego čitav obrok.

Pamtim, na primer, da je Flober rekao kako je sjajno biti pisac, kad ljude gurneš u vreli tiganj svoje mašte pa počnu da pucaju kao kestenje; da je Sveti Avgustin priznao kako čak ni on ne može da shvati božiju volju da stvori muve; da je Beket u jednom od svojih prvih romana, Marfi, pisao o čoveku koga su policajci priveli jer prosi a ne peva, a sudija mu odrapio deset dana zatvora; da se Viktor Šklovski prisećao kako je jednom slušao velikog ruskog pesnika Majakovskog koji je tvrdio da crne mačke proizvode elektricitet kad ih miluješ; da Emili Dikinson u jednom pismu govori, Pusto je danas bez ptica, jer pada gadna kiša, a ovi mali pesnici nemaju kišobrane; da je Fleneri O'Konor za neku devojku napisala kako ima lice široko i nedužno kao glava kupusa, uvijeno zelenom maramom sa dva čvora na vrhu nalik na zečje uši; i mnoge slične male i zanemarene divote.

Primere verbalne umetnosti, naravno, ne nalazimo samo u knjigama. Jedan od najoriginalnijih i najzabavnijih pripovedača koga sam upoznao bio je neki stari sicilijanski zidar koga sam viđao u Njujorku pre više od četrdeset godina. On je govorio u slikama: „Izašao sam iz kolevke sede glave", znao je da kaže, ili „Svake četiri godine menjamo predsedniku pelene". Pisci i sagovornici nadareni da brzo ubodu temu ili nečiji karakter znaju da dugačak opis verovatno neće biti toliko efikasan kao jedna upečatljiva slika. „Ono što um vidi, kada uhvati vezu, videće zauvek", kaže Roberto Kalaso. „Njegova žena liči na rodu", začuo sam nekog u jednom restoranu i moja mašta je zagrizla mamac. Visoka je, dugonoga, nosi kratke suknje, drži glavu visoko i ima izdužen tanak nos, rekao sam sebi. A to je bio samo početak. Sutradan sam je video kako stoji na zidanom dimnjaku, a malo kasnije nasađenu na spomenik na malom groblju.

Taj nadgrobni spomenik me je podsetio na nešto čega se ludi pesnik Mark Strend dosetio pre mnogo godina, kad je ostao bez prebijene pare i smišljao kako da zaradi. Jednog dana mi je uzbuđeno ispričao da je smislio novu vrstu spomenika za koji se nada da će zainteresovati groblja i kamenoresce. Na njemu bi se, pored uobičajenog imena, datuma i epitafa, nalazio prorez u koji može da se ubaci novčić, što bi pokrenulo ugrađeni magnetofon za reprodukovanje pokojnikovih omiljenih pesama, viceva, biblijskih pasusa, citata i govora velikih ljudi, i drugih stvari koje je pokojnik smatrao vrednim za potomstvo. Posetioci groblja bi ubacivali onoliko novčića koliko je potrebno za reprodukciju snimka (pošto kreditne kartice još nisu bile u širokoj upotrebi) a zaradu bi na ravne časti delili uprava groblja i pokojnikova porodica. Pošto su ovo Sjedinjene Američke Države, duž autoputa bi mogli da se postave mali panoi sa reklamama uzbudljivih programa koji čekaju posetioce raznih grobalja, sa porukama poput: „Dajte svojoj žalosti malo stila, poslušajte pesnika" ili „Crknite od smeha slušajući priče čuvenog neurohirurga".

Jedna prednost ovog pronalaska, tvrdio je on, jeste što bi se tako ova zloglasno sumorna i pusta mesta preobrazila privlačeći veliku publiku - ne samo pokojnikove rođake i poznanike, nego i potpune neznance u potrazi za zabavom, biserima mudrosti i muzičkim odabirom stotina i stotina nepoznatih ljudi. I ne samo to, nego bismo svi mi, njihovi potomci, poslednje godine života proveli u halapljivom gutanju knjiga i slušanju muzike, sastavljajući sopstvene antologije.

Iako će ovaj izum nekome na prvi pogled izgledati neozbiljno i bezobrazno, meni se čini da on rešava jedan ozbiljan problem. Šta će biti sa svim onim što smo držali u glavi i nadali se da će drugima biti zanimljivo kad nas više ne bude? Od ovoga neće ostati ni traga, naravno, ukoliko to ne prenesemo na papir. Pa čak ni to nije garancija. Biblioteke, i javne i privatne, pune su knjiga koje više niko više čita. Svako ko ode na gradsku deponiju može da vidi požutele rukopise i pisma bačene kao đubre koje nažalost, ali nesporno, ni autorovoj porodici nije potrebno. Zamislite da se Strendov san ostvario i da je vaša pokojna baba sada senzacija na nekom velikom gradskom groblju, dok deli recepte za supu i pitu buljuku očaranih mladih domaćica, dok deda priča masne viceve dečacima pobeglim sa časa. Imajući u vidu njihovu ogromnu lokalnu slavu, i vas bi prijatelji i komšije smatrali zanimljivim, i sigurno bi se pitali kako napreduje vaša večita selekcija i kakve će nadahnute reči i bezočna bogogrđa slušati iz vašeg spomenika.

NYRBlog, 22.02.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik, 25.02.2014.

CRVENA POMORANDžA

Tako je mračno da je moguće

da je kraj sveta na pomolu.

Čini mi se da će padati kiša.

Ptice u parku ćute.

Ništa nije onako kako izgleda.

Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,

svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.

Odeća nam ne bi bila potrebna.

Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.

U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.

Ako nam je neko ostavio na pragu dete,

zaspalo je.

Sve se klati na ivici svega

sa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvari

na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.

I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi

kotrlja sa stola i uz tup udarac pada

na pod raspuknuta.

STARI SVET

Verujem u dušu; do sada

to ništa nije promenilo.

Sećam se jednog popodneva na Siciliji.

Ruine nekog hrama.

Stubovi pali u travu kao nagi ljubavnici.

Masline i kozji sir su bili ukusni

kao i vino

kojim sam nazdravio dolazećoj noći,

strelovitim lastama,

saracenskom vetru i mesecu.

Smrklo se. Bilo je nečeg

mnogo pre nego što je bilo reči:

Večernji obrok pastira...

Neka svetlost promiče između drveća...

Večnost prisluškuje vreme.

Boginja ide da se kupa u moru.

Ne sme se pratiti.

Ove stene, ovi čempresi,

možda su njeni stari ljubavnici.

Oh, kako li je biti jedan od njih, šapnulo mi je vino.

KUPLjENjE OBLAKA

Činilo se da je to život kakav smo hteli.

Divlje jagode sa šlagom ujutro.

Sunčev sjaj u svakoj sobi.

Nas dvoje šetamo pored mora goli.

Nekih večeri, ipak, zaticali smo se

Nesigurni u to što sledi.

Kao tragični glumci zapaljenog teatra,

S pticama što kruže oko naše glave,

Tamni borovi čudesno mirni,

Svaki kamen na koji smo stali krvario je sutonom.

Ponovo smo na svojoj terasi pijuckali vino.

Zašto uvek taj nagoveštaj nesrećnog kraja?

Oblaci sa skoro ljudskim obličjem

Kupe se na horizontu, ali ostalo divno

S vazduhom tako blagim i neuzburkanim morem.

Noć iznenada nad nama, noć bezzvezdana.

Ti pališ sveću, nosiš je gola

U našu sobu i gasiš brzo.

Tamni borovi i trave čudesno mirni.

Izvor: RTS Radio Televizija Srbije, OKO

PODELITE OVAJ TEKST NA: