Kad umine

Ne jednom, vosak je moje dlanove palio,

tamjanom sam bližnje prizivala.

U jutrima gde se kantar poštenju cerekao,

laž se plaštom pokrivala.

Plaštom od bezdana nepopunjivih.

I pad lepotu ima.

Kad se uspraviš.

Ne jednom, naoko celovitoj,

krckalo je u meni preostalih kostiju,

nevidne sam vrane osmehom rasterivala,

drugi da krvave korake ne opaze.

I krik pamti radost pojanja.

Kad utihne.

Ne jednom, preci su me s obale vraćali,

novčiće sam u reku bacila,

čamac se opasno ljuljao bez vesala i lađara;

pijavice se iz vode grohotom smejahu.

I bol ima mati osmehnutu.

Kad umine.

Bez bojazni

Nikada nisam pomislila

na smrt. Ona je reč što

nepce opogani, a slasnim

si se zalogajem utolio.

Čemu misao na ono što

obrise ima tvoje i polagane

otkucaje koraka ka ulici u

kojoj fenjere nisu popalili.

Nikada na smrt nisam pomislila.

Čak ni u trenucima

razapinjanja na poveliki

jarbol sramote uz oči radoznale,

povike glasne, jetke da ću kandže orlove

dobro zapamtiti.

Samo bih se u sigurnu kućicu

puževu sakrila jer, on ponajbolje

zna kako je u sebi samom

lavirinte praviti, da pretraješ.

Nikada se nisam na vešalima

videla, ni u postelji koja bi

odćutala poslednje molitve moje,

no, vetrovi me često ka vešalima

nosiše.

Vetrovi čađavih

duša satrulelih što su se u lepa

videla odenuli, košare plodova

rajskih nudili, a za njima je na plač

zaudaralo.

Nejakih.

Nikada nisam pomislila

na smrt i presečene zene

svetlosti u ćošku nekom

polumračnom, da te dovoljno

dugo puste na miru koliko ti

je do barke doći,

čak iako novčić ne nosiš.

Umesto toga, suzama sam beonjače

opšivala, rukama počesto menjala mesta,

sa stopala pažljivo trnje

odvajala i u srebrne ih kutijice slagala,

da se tako lako u dobru ne uzoholim.

Kamen me je na toplinu podsetio,

kad me je otrovom zmija zalečila.

Zato se smrti ne plašim.

Prehodali

Hajde da učinimo nešto dok

žirafe ne podignu glave, slonovi

repove ne sustignu,

voda ne povuče sa horizonta u koji

smo se jednom zagledali.

Da se unapred vratimo,

gromovi grebene zaobiđu,

slavuji svrake milopoju nauče,

daždevnjaci u susret trsci pohrle

što od nedostatka nežnosti odumire.

Hajde da jednom isprva shvatimo sve

što će ikada biti izrečeno, nalete vetra

što se na nejake obrušavaju, kikot

rovaca koje je tvorac na tamni red osudio.

Da samo budemo mi u odeći od

razumevanja teških jednačina vremena,

u obući koja se kamenjem ispunila da

ne odletimo pre no što je rečeno

pred jednoistinu Svepoznanja.

Sa naramkom sitno prosejane raži koja

će nas na početak vratiti ondagranč kada se

dna dotaknemo, kad drvcetom fosfornim

sve potamnelo olučimo, ako smo zbog toga

svetom prehodali.

Sačuvana

Da si me samo u dlan desni celivao,

dovoljno bi bilo da kiša se

u svetu vodicu preobrati.

A ti, ti si mi pogled od ponora

odvratio rekavši kako je veverica

žirove sakrila u duplju snova koje

ćemo tek odsanjati.

Paučina je ples sramežljivih

pokušaja da se onaj drugi istine doseti.

O tome nam nemo pauci pripovedaju.

Pogledom samo da si me verio,

bilo bi dovoljno.

A ti, ti si me od krnje strane meseca

čuvao, ne umejući da govoriš visokoparnim

jezikom praznoslovaca, prvom si me ženom

učinio koju je ljubav ćutanjem začarala,

u sobi sa palom zavesom i napuklim

naslonom stolice za udvojeno jutro

od vremena ukradeno.

Da si me samo u molitvama pomenuo,

bilo di dovoljno.

A ti, ti si me nežnošću ovenčao

onda kada sam oko sebe prosenjeno

obavijala, od verovanja krila da

vetar pokoji plamen može sačuvati.

Zbog svega, zbog Tebe samog,

nikada se više neću ostudeniti.

SVEPISANO

U pokušaju da savršenstvo

pronađe, 

čovek se na nadmoć

oslonio

zaboravljajući kolika se

snaga u naklonu krije;

ogrubelom nežnost ne

izmaknu.

Izdanak da zakoreni,

razletelo ujedini,

isušeno oizvori,

silom ne ide.

Svepisano kad odredi,

zveket s Muk‐planine uzbraću,

trećom zorom da ga 

za rever zadenem,

ne bi li me pojem

ovremenio.

PODELITE OVAJ TEKST NA: