detalj slike: KRK Art dizajn

Putevima duhovnosti i  Pravoslavlja

MAJKA RUSIJA

Mileva Lela Aleksić

Od kako sam naučila da čitam i da pišem, sabirala sam u ukrašenu škrinju moje duše bisere ruske književnosti, duhovnosti, umetnosti, istorije... I drugaricu sam dobila u Osnovnoj školi, iz Novosibirska, moju vršnjakinju Ninu. Pisale smo jedna drugoj razglednice i novogodišnje čestitke, radovale se slovima iz daleka. Od ranoga detinjstva maštala sam da posetim tajanstvenu rusku zemlju. Da me udomi u svom zagrljaju, kao stamena babuška, koja privija dragog gosta uz svoje tople grudi, ispred svoje bajkovite dače. Čini mi se, kada bih živela pet života, ne bih uspela da sagledam sva prostranstva, blaga, lepotu i znamenitosti najveće zemlje na svetu, koja se prostire na dva kontinenta-azijskom i evropskom. Prostrana kao što je duša slovenska, moćna, a hristoljubiva, svesna svoje nadmoći, u mnogo čemu jedinstvena i nedostižna, od Boga darovana nemerljivim prirodnim lepotama i blagom, stoji izazovna, nepokorna i samosvojna. Svi ruski vladari su ostavljali budućem pokoljenju veću teritoriju nego što su je nasledili. Možda je najdragocenije nasleđe ruska duhovnost, iz koje se rađa svako drugo blagostanje, ovog posebnog naroda na kugli zemaljskoj. Ne bih, sve i da hoću, mogla da nabrojim u čemu je Rusija prva, jedina i jedinstvena u svetu. Ali, mogu i želim da sagledam čime je moju dušu ispunila ruska duhovnost.

... Zamišljam da jezdim u kočiji Jasnom poljanom, sa Lavom Nikolajevičem Tolstojem. Juri trojka, raspršujući sneg na sve strane, kao zlatnu prašinu, dok praporci i fijuk biča odzvanjaju prostaranom poljanom. U bundi od samurovine, sa šubarom na glavi, natučenom na čelo, putuje u svoj smiraj namrgođeni tvorac ,,Rata i mira'', ,,Ane Karenjine'', ,,Vaznesenja''...Poželim da ga pitam, zašto je kaznio Anu Karenjinu, zašto joj je dodelio tako surovu sudbinu, ali se ne usuđujem...Ana je volela onoga kojega nije smela voleti. A Vronski? On je svoj život podario slobodi srpskoga naroda. Ne samo u romanu, već zaista, u borbi za slobodu Srbije, malene sestre moćne Rusije. Jezdi trojka širokom stepom.  Tolstoj u mislima bije bitku negde kod Austerlica. Ozbiljan i zamišljen. Ma, nije mu do razgovora sa mnom na romantične teme. Ćutim i maštam... Kako bih želela da sam na raskošnom balu, da igram kadril, valcer, mazurku, da me kroz plesnu dvoranu vodi ruka nekog stasitog ruskog oficira, besprekornih manira, kao u Tolstojevom romanu.

A Fjodor Mihajlovič Dostojevski? Njegova dela sam čitala u različitim periodima života i uvek ih sagledavala drugačijim duhovnim vidom. U mladosti sam se plašila Raskoljnikova, plakala za Njetočkom Njezvanovnom, spuštala se u kazamate ,,mrtvog doma'' da oslušnem zveket sužanjskih lanaca, ali i da gledam duhovni preporod pokajanih razbojnika. Dostojevski... Niko nije uspeo da tako sagleda složenost ljudske duše, da je iznese na svetlost istine, kao kopejke iz izvrnutih džepova, da je umije, osnaži, preporodi, hrišćanskom blagodaću da je pokajanu zaodene, u snežno bele, čiste odežde. Hvala Bogu, što u zadnji čas stiže pomilovanje za Dostojevskog.  Čovečanstvo bi bilo siromašno bez njegovih dela. Moja duša se poistovećuje sa ovakvim rasuđivanjem Fjodora Mihajiloviča Dostojevskog: ,,Na ovoj planeti možemo voleti samo sa trpljenjem i patnjom. Mi ne možemo drugačije ljubiti, niti znamo i jednu drugu vrstu ljubavi. Prihvatam patnju, kako bih dobio ljubav. Žedan sam ljubavi, evo u ovom trenetku, da poljubim sa suzama zemlju koju sam ostavio, i ne želim, neću prihvatiti život na bilo kojoj drugoj...''

O, Serjoška Jesenjine! I s tobom sam plakala, pisala pismo majci, patila zbog rastanaka, ridala zbog,,sabake i njenih sedmoro žutih'' koji cvile u vreći...Koliko su mi jada zadali tvoji stihovi... ,,Rastaćemo se uz smešak nas dvoje...''Ma, nisam umela da se rastajem uz smešak, razbarušeni dečače. Kako li je to tebi polazilo za rukom? A, možda si se samo tešio. Jer ne bi napisao:,,Ko je ljubio, taj ne ljubi više, izgorelo niko ne zapali...'' I zašto si govorio,,da sretni ne pevaju pesme?'' U jednom se slažem s tobom,,na pesnike pare ne lete''- kako napisa u ,, Pismu majci.''  Sa tako malo godina otišao si u besmrtnost i poručio svima romantičarima, pa i meni:,,Ko sam, što sam, ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli...''Ponekad pomislim da si ove stihove zaveštao mojoj duši, pa ih povremeno s uzdahom deklamujem:,,U oluji, buri, kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu.''

A, Aleksandar Sergejevič Puškin? Razuzdan i rastrzan u mladosti, sa svake poročne grane ubirao je plodove, dobijao i gubio, voleo i ostavljao, kockao se za kartaškim stolom, ali i sa životom. U svim posrtanjima, čuvao je netaknutu dušu za poeziju. I Puškina je u jednom trenutku porobila ljubav voljene žene, do te mere da je, braneći njenu čast, izgubio život u dvoboju. Kako proročki odzvanjaju njegovi stihovi, kao zaveštanje:,,Voleo sam Vas iskreno i nežno, nek Bog da, da Vas tako drugi vole.''Da li bi u današnjem vremenu kakav vitez branio ljubav na dvoboju? Da li bi neko devojačko srce presvislo od bola zbog poginulog dragog? Želim da verujem, da će jedino ljubav nadživeti sve, da će ona zaključati kapije sveta.

...MOSKVA me je dočekala kao kakva gorda baronica. Svesna svoje lepote i veličine, prelivala se u sjaju kupola na hramovima, širokim trgovima, tajnovitim zidinama Kremlja iza kojih je sabrana istorija minulih vremena, ali i vremena sadašnjeg. Kremlj je postao sinonim za snagu i lepotu  Rusije. Na Crvenom trgu dominira hram Vasilija Blaženog, jedan od simbola Moskve. Mislim da nema turiste koji nije ovekovečio svoj boravak u Moskvi, baš ispred ovog hrama. Od savremene buke, super-modernih brendova, luksuza i blještavila, tradicionalna Moskva je pobegla u muzeje, galerije i dvorove, spustila se na barokne fotelje da se pribere od vremena sadašnjeg, u kome nema veličanstvenih prijema, plesnih dvorana, dugih šuškavih haljina od svile, svečanih oficirskih uniformi na stasitim kadetima koji  okom sokolovim odmeravaju stas i lepotu tek procvetale devojke.

Neka niko ne gaji iluzije. Moskvu je nemoguće pokoriti, jer je nepokorna duša moskovska. U to se uverio i Napoleon, kada je naišao na spaljen i pust grad, bez žitelja, ali uvek iznova obnavljan iz pepela i srče. Priklanjam glavu  i dušu, pred poslednjim ruskim carom Nikolajem Romanovim koji je rekao:,,Oprostite mi što sam najpre Rus, pa tek onda Srbin.''Slava Svetim mučenicima Romanovima, koji su u golgoti moga naroda, sačuvali naše izdanke iz kojih smo vaskrsli i trajemo. Veliki ruski narod će, uvek, iznedriti po nekog Kutuzova ili Žukova. U to ne treba sumnjati.

...Sadašnjom Moskovom prohode savremene moskovske žiteljke sa urođenim genom za otmenost, sa prepoznatljivom ruskom lepotom, koja bljeska u plavom pogledu i dugoj svilenkastoj kosi, ponekad tradicionalno očešljanoj. A, ja bih da, na nekom prijemu, sretnem Natašu Rostovu, Pjera Bezuhova, Anu Karenjinu, Vronskog, dok spretni plesni koraci, promiču dvoranom, gde se iza vešto prikrivenih emocija, odigrava u srcu prava drama. O, kako bi bilo divno, da uz balalajku, gledam kazačok, dok široke ciganske suknje lete u nebo, iznad raspusnih igrača. A maljčici? Čini mi se da sam srela bar deset Serjoški Jesenjina. Zašto ti se, uvek vraćam, nestašni dečače? Plava razbarušena kosa i sneni pogled zagledan u gipke baletske korake Isidore Dankan.  Serjoška Jesenjine, mogla bih te citirati u svakom danu moga života. U svakom tvom stihu, pronaći ću mrvu mene prošle i mene sadašnje. Uvek ti se vraćam zanesenjače i hazarderu ishitreni koji si na rulet stavljao ništa manje, nego svoj život.

Od svih moskovskih lepota, bezuslovno se priklanjam hramovima. Liturgija u hramu Hrista Spasitelja... Kakva divota..Mlada majka privodi dve devojčice da se poklone pred celivajućom ikonom. Koračićima laneta prilaze ikoni, krste se, propinju se na prstiće i celivaju ikonu Gospodnju. Liturgija...Duša se uznosi na nebo od umilnosti pojanja, od molitvenosti, skrušenosti, … Dok sveštenoslužitelj poje:,,Vjeruju...'', prati ga sav sabrani narod. Suze mi zamiču u nedrima kao rasute đinđuve. Srce se otima iz grudi. Na trenutak, pogled mi se utopi u plavim zenicama sestre Ruskinje. Grlimo se i plačemo, popuštamo zagrljaj, pa se opet snažno uplićemo u ljubavi slovenskoj. I ništa ne govorimo, a razumemo se govorom srca.  U mojoj grupi nekoliko govorljivih saputnica. Pričaju glasno. Niotkuda se pojavljuje stroga babuška i ,,uči ih redu''.

PREPODOBNA MATRONA MOSKOVSKA je ruska svetiteljka koja je živela u devetnaestom i dvadesetom veku. Rođena je slepa, ali je imala dar prozorljivosti, sagledavanja događaja i ličnosti duhovnim vidom. Njena majka je sanjala neobičan san, slepu belu golubicu bez očiju. To je bilo predskazanje da će roditi slepu ćerku. Po rođenju,  htela je da je da u sirotište, ali se sažalila nad svojim čedom koje se rodilo bez očnih jabučica. Od rane mladosti, Matrona je imala  dar proroštva i besplatno je pomagala  svim ljudima koji su tražili njenu pomoć. Osećala je i ljude koji su imali loše namere i spašavala ih od rđavih dela.

Kod Prepodobne Matrone Moskovske ne ide se bez cveća. To zaveštanje svetiteljka je ostavila za vreme svog tegobnog zemaljskog života. Ulica pored hrama podseća na raskošnu cvetnu baštu.  Dugi, dugi redovi ispred hrama. Čekamo strpljivo.  Široka  je duša slovenska. Našu grupu puštaju da uđe prva. Matronuškin kivot se za pet minuta prekriva buketima. Dve devojke hitro skidaju osveštano cveće, deleći latice posetiocima, koji ih nose svojim  domovima. Dobih latice od tamno crvene ruže...

O savremenim naučnim dostignućima, sportskim uspesima, umetničkim uzletima, u svim sferama ruske umetnosti, svi znamo sve. Poželeh da na Crvenom trgu još jednom čujem hor ,,Aleksandrov'', u njihovom izvođenju ,,Kaljinku.'' Da odjekne Crvenim trgom:,,Kaljinka, Kaljinka, Kaljinka maja'', da me ponese ta energija na krilima široke ruske duše. Ili, u Podmoskovlju da oslušnem ,,Podmoskovskije vječera.'' Eh, šta bih sve da doživim u Moskvi. Da slušam Čajkovskog i ,,Labudovo jezero'', u elegantnoj dugoj haljini, sa lepezom u rukama, na kojoj je oslikana panorama Moskve. A, potom, da u nekom restoranu jedem ruski kavijar, jastoga, riblje specijalitete i tortu ,,Moskva''. Taj hedonistički užitak je moguć izvan posta. Inače, u manastirskim trapeznama služi se posna hrana:boršč, grečki, slani i slatki valjušci, izobilje salata, ribljih pašteta... Sve bez votke, naravno. Može se popiti crni ruski kvas, hladan i osvežavajući...Na zdarovije!      

DIVJEVO...Napuštamo Moskvu ustreptalo iščekujući susret sa jednim od najvećih ruskih duhovnika, Svetim Serafimom Sarovskim. Baćuška Serafim... To je ta duša koja kroti medveda i divlje zveri. U njegovu ubogu kolibu u šumi, dolazili su i prosjaci i car sa svojom svitom. Baćuški Serafimu se u snu javljala Majka Božija zapovedajući mu šta da čini. Svakog dobronamernika je pozdravljao:,,Hristos vaskrse, radosti moja!'' Već dugo moja duša želi da se pokloni Svetom Serafimu Sarovskom. I ne znam da li je manastir u šumi, skromna, drvena izba, da li se do baćuške stiže uskom stazom između bukava i breza, da li je sve kao nekad, kao iz žitija prepodobnog. Međutim, Divjevo je raskošna lavra, u kojoj dominira hram u kome je kivot Svetog Serafima, sa nizom manastirskih konaka, trapezni, prodavnica sa crkvenim mobilijarom. Posebna znamenitost je Kanavka Majke Božije. To je staza, okolo manastira, na koju se svako veče spušta Majka Božija, obilazeći svoj dom. Predanje kazuje da će se Divjevo u poslednja vremena, vazneti na nebo. A, mi Srbi? Hodimo za duhovnicima našega putovanja, Kanavkom Majke Božije, sa brojanicama u rukama, sledujući molitvenom pravilu Svetog Serafima, tiho izgovarajući molitvu ,,Bogorodice djevo...''. Svako u svom srcu uznosi molitvu za svoj nespokoj, nezaralu ranu, za bližnje, za ispunjenje bogougodnih želja, za potomstvo...Hode bezdetni roditelji. Sav smisao života se izliva u molitvi, da Majčica Božija ispuni i njihova srca, ruke, i kolevku. I tako u molitvenom hodu  sto pedeset puta izgovorenih molitvi.  Svako zrno na brojanici je još jedan  zračak svetlosti u duši. I jedna nada više, da smo se bar malo približili milosti Majke Božije.

  Na Istočniku Svetog Serafima Sarovskog, breze i vrbe ogledaju svoje lice u jezerskom ogledalu. Tanane grančice, kao duge ručice neke sanjalice, dodiruju staklastu površinu vode. Na obodu jezera nalazi se nekoliko drvenih kabina za presvlačenje. Odeveni u bele stihare, stojimo uz jezero, kao kakvi beli labudovi. Sunčani, avgustovski dan. Gledamo jedni u druge, odlažući trenutak da  zakoračimo u studenu vodu. A, onda krećemo radosni. Preko drvenih dasaka ulazimo jedno po jedno u jezerce, tri puta se prekrstimo, pogruzimo se, i osveštani  izlazimo. Temperatura vode je tri stepena, ali se niko nije razboleo na ovom istočniku.

...U tronedeljnom prohođenju ruskom rodinom, primale su nas raskošne manastirske lavre, Optina pustinja, Sergijev posad, manastir Šamordino, sav sazdan od izrezbarenog drveta, kao od čipke, Murom, Virica, Gatčina, Smolensk, Pskovsko-pečerska lavra, Svirski manastir... Od Moskve smo se uspinjali prema severu, kroz prostarane stepe u kojima stoluju elegantno obučene breze, ulazili smo u tajge, pa opet u nepregledna prostranstva zlatastih polja  iz kojih su izvirivile drvene dače, kao skriveni cvetovi u visokim travama. Ako bih nekom detešcetu želela da opišem kućicu iz bajke, u kojoj caruje sreća, onda bih se setila ruske dače.To su kuće od drveta, sa ukrasima iznad prozora i vrata, sa drvenim posivelim krovovovima A, u  dači, radosna dečica, okupljena oko majčine ljubavi, uredno očešljana i odevena. Na stolu se iz drvenih posuda izvija miris neke od ruskih kaša. Dok u molitvenoj tišini zveckaju kašike, majka ih ljubi pogledom. Iz srca  uznosi molitve Bogu, tiho, tihano govoreći:,, Gospodi, pomiluj...''

 SANKT PETERSBURG sam iščekivala sa ustreptalom čežnjom. Sve sam znala o gradu na Nevi, a u stvari nisam znala ništa. U mislima sam premotavala saznanja iz istorije o gradu mučeniku i heroju, kao da će mi biti od značaja u susretu sa najlepšim gradom na svetu. Neko reče-

-Severna Venecija...

- Neuporediva je ova lepota, jedinstvena i neponovljiva, ni sa čim uporediva...-prozborih oduševljena.

 Ljubav sa severnom ruskom prestonicom je buknula na prvi pogled. Najlepši grad na svetu. Definitivno...I ne znam šta je lepše-sagledavanje Ermitaža, Zimskog dvorca, Hrama na krovi, koji je spolja sav u mozaicima, muzeja, trgova, dvoraca, galerija, hramova, ili krstarenje Nevom i razgledanje grada sa reke. Dok pred zanesenim pogledom promiču istorijska zdanja, prenu me glas ruskog vodiča:,,U onoj kući je živeo Aleksandar Puškin.'' Da, tu je gradio Onjeginov lik, majstorski brusio do unikatnosti.

O istoriji Petrograda, Lenjingrada, Sankt Petrerburga, jednog istog grada, kojemu su vladari menjali ime, znamo mnogo. Ne bih u mom zapisu dodavala ni jednu novu činjenicu. Ja se poklanjom pred žrtvom, prkosom, izdržljivošću, vaskrsenjem ruske  duše, poklanjam se gradu heroju, koji je izdržao strašnu opsadu za vreme Drugog svetskog rata, ali je ostao nepokoren. Neman je polomila zube na žrtvi stradalnog ruskog naroda. Dok hodam velelepnim trgovima, zamišljam petrogradske stradalnike, koji iz udubljenja nastalih od granata, skupljaju vodu, koji u fatamorgani pružaju ruke za parče hleba. Ali duša, duša slovenska radosno odlazi u ruke tvorca, a otadžbinu zaveštava budućim pokoljenjima...Tako je kroz vekove.

Sankt Peterburg je grad neugasle svetlosti, belih noći, u kojima se romantičari nadmeću u lepoti snenih pogleda, a pesnici u polusnu pišu najlepše ode bivšoj ili sadašnjoj ljubavi. Sve romantično, ili polubudno zapliće se u pijanom zanosu Nevskim prospektom. Na obalama Neve, stražare Zimsko selo, Ermitaž, Perto-pavlovska tvrđava, u kojoj je bio zatočen Dostojevski. Na svakom koraku se prisećam Dostojevskog. Ima tih velikana iz sveta književnosti, koji nas upletu u mrežu svoga stvaralačkog duha, čiji zatočenici ostajemo zauvek. Takav je i naš Meša Selimović.

Sankt Peterburg...Kada bi sve znamenitosti sveta nestale u nekom kataklizmičnom potresu,a da ostane Ermitaž, bilo bi dovoljno duhovnog blaga, da osvetli čovečanstvo. Najveći muzej na svetu sadrži preko tri miliona eksponata. Možda najveći doprinos za sabrano umetničko blago, pripada carici Katarini Velikoj. To je ona Pruskinja, pragmatična i hladnokrvna, što je pridobila naklonost i poverenje vojske i zbacila sa vlasti svog nesposobnog muža. To je ona kontraverzna vladarka, koja je više zavolela Rusiju, nego rodnu Prusku i učinila je moćnom i divljenja vrednom zemljom na svetu. Najvrednije blago Ermitaža, sabrano je za vreme njene vladavine. E, sad... O Potemkinu, Orlovu i ostalima ću da ćutim...Ni reči...To su tajne zaključane u caričinim odajama. Samo poneka intriga se iskradala da tračari po petrogradskim salonima, u čajankama u pet. Kad bolje razmislim, to su pakosti nevoljenih plemkinja, posivelih od zavisti.     

...Na Smolenskom groblju, veliki broj poklonika  čeka na stazi natkrivenoj rastinjem, da se pokloni u kapelici Svete Ksenije Petrogradske. Smolensk... Da, ovim prostorom je u rastrojstvu tumarao Raskoljnikov, sa raspospolućenom dušom, smišljajući svoj zločin. Dostojevski... Opet se njemu vraćam. Gledam Smolensko groblje, deluje nekako mistično. Spomenici obrasli mahovinom, jedva se naziru natpisi. A Ksenuška Petrogradska, jurodiva, čeka nas Srbe, pridošle iz daleka. Zamišljam njen blaženi lik, dok u poderanoj odeći tumara petrogradskim ulicama. Duhovnik našeg putovanja čita akatist Svetoj Kseniji, klečeći na kolenima. Cela naša grupa kleči u molitvenom tihovanju. Glas se jedva čuje do ruba šume. Ali, gle čuda... Dokle pogled doseže, nepregledna kolona vernika čeka da pristupi Svetoj Kseniji. Shvatajući da se čita akatist, svi padaju na kolena, iako ne čuju ni reč od molitve. Ko te ne bi voleo, dušo slovenska...I tako upletoše se duše srpskog i ruskog naroda, u molitvi i ljubavi, zasijaše ljubavlju nebesa.

MUROM  se nalazi u blizini Vologorda, u Vladimirskoj oblasti. U autobusu nekoliko mladih bračnih parova čita akatist Svetom Petru i Fevroniji kojima je posvećen manastir. Iskreno, o žitiju ovih ruskih svetitelja, nisam ništa znala pred polazak na hodočašće svetoj ruskoj zemlji. A, žitije više liči na legendu, ili kakvu bajku. Naime, muromski knez Petar razboleo se od gube. Nijedan lekar nije mogao da ga izleči. Tad je knezu savetovano da se obrati devojci prostog seljačkog porekla, Fefroniji. Ona uslovi njegovo izlečenje, tražeći da se s njom oženi. Ostavila je neizlečenom jednu veliku krastu, da bi ga primorala da se opredeli i uzme je za ženu. I beše tako. Knez nikada nije zažalio zbog svoje ženidbe. Bračni par je živeo u celomudrenosti, slozi i svetosti. Kada su se seljani pobunili protiv kneginje, Petar i Fevronija su se odrekli kneževskog dostojanstva. Zamonašili su  se u različitim manastirima, udaljeni jedno od drugog. Upokojili su se u istom danu, u istom času i bili sahranjeni u svojim manastirima, ali u toku noći, dva tela su se na volšeban način našla jedno pored drugog u muromskoj svetinji. Monasi su ih razdvajali, posebno sahranjivali, ali oni su ponovo osvitali u jednom kivotu. Bio je to znak Božje volje, da počivaju i u večnosti zajedno.  Od tada do dana današnjeg, nalaze se jedno pored drugog, u istom kivotu. U to smo se uverili, celivajući njihove svete mošti. U Rusiji mladi bračni parovi se mole Svetom Petru i Fevronii za slogu, ljubav i potomstvo u braku.  Čak je ustanoljen njihov dan, kao ruski dan ljubavi.

U Murom smo došli u kasno posle podne. Dočekao nas je hram, koji me je, u trenutku, podsetio na kakav čarobni dvorac sa brojnim, vitkim kupolama, koje su se kao vitke breze uzdizale prema nebu. Zaista, u ovakvom zdanju treba da počivaju sveti supružnici koji su simbol za večitu bračnu ljubav. Nekoliko bračnih parova, prilaze kivotu, čvrsto se držeći za ruke. Celivajući svete mošti, zavetuju se na večitu slogu i ljubav. Sve prisutne poklonike prožima blagodatno smirenje i ukrepljenje.   

Putujući prema severu, dolazimo do manastira Svete Marije Gatčinske. Hram od drveta, skrajnut je od buke i gradske užurbanosti. Nekoliko vernika se moli pred kivotom svetiteljke. Veruje se da pomaže kod depresije i strahova savremenog doba. Na putu ka krajnjem severu, prolazimo kroz šumu visokih četinara, pa se opet uplićemo u nepregledne stepe na kojima se talasa visoka zlatna trava.

SVIRSKI MANASTIR se nalazi na krajnjem severu Rusije. Sagrađen je u veličanstvenoj prirodnoj raskoši, u blizini Rošinskog jezera. Smešten je na visoravni, sa koje se pogled utapa u tirkiznoj jezerskoj vodi, s jedne strane i beskrajnim travnatim stepama sa druge strane. Manastirski kompleks sačinjavaju dva hrama. Posvećani su Svetoj Trojici i Preobraženju. Manastir je od svog osnivanja, slovio za duhovni centar severnih ruskih zemalja. Hramove karakterišu  visoke, jarko zelene kupole. Na ulasku u hram dočekuje nas duhovna radost. Ispred Carskih dveri, manastirsko bratstvo nas pozdravlja duhovnim pojanjem. Umilni glasovi se upijaju u manastirske freske i u naša srca. Zagrliše se duše dva bratska naroda.

 Sveti Aleksandar Svirski je rođen u Novogordskoj guberniji od siromašnih roditelja, Stefana i Vasje koji su svom detetu podarili hrišćansko vaspitanje. Po rođenju su mu dali ime Amos. Kada je stasao za ženidbu, razmišljali su da mu nađu nevestu, međutim njegova duša je težila manastirskom životu. Tako postaje sabrat manastira Vaalama u Ludoškom arhipelagu. U snu mu se javlja Sveta Trojica, zapovedivši da dođe na  obale Rošinskog jezera, da  u nenaseljenoj oblasti započne gradnju Svirskog manastira.Tu je proveo nekoliko godina u velikom podvigu, hraneći se samo samoniklim biljem koje je nalazio u prirodi. Bog  ga je nagradio darom prozorljivosti. Mnogi vernici su pristizali sa svojim prilozima za gradnju svetinje. Među njima, bio je i Grigorije, sa pozamašnom sumom novca u svojoj ruci. Ali, Sveti Aleksandar odbije njegov prilog.

-Zašto tučeš mater svoju, grešni Grigorije? Idi i pokaj se...Kad preporodiš dušu svoju, prinesi svoj prilog Bogu.

... Prilazimo da celivamo mošti Svetog Aleksandra Svirskog u zastakljenom kivotu. Njegova ruka, sa dugim prstima, kao da je upravo našla smiraj na raskošnoj tkanini, kao da je živa i da će se svakog trenutka podići da nas blagoslovi. Samo jedan rez govori da je bila podvrgnuta povređivanju. Naime, naučnici su ispitivali njegove mošti, pokušavajući da dokuče viševekovnu tajnu.Mošti Svetog Aleksandra Svirskog imaju telesnu temperaturu. Ruka koja je vidljiva hodočasnicima, ima prirodnu boju kože. Još jedan dokaz da je Bogu sve moguće...

U manastirskom kompleksu nailazimo na prodavnicu neobičnih hlebova. Odlučujem se za hleb sa bundevom, koji je jarko žute boje i za još jedan hleb sa puno raznih semenki tamne boje, kao što su hlebovi od raži, ili heljde. Tipična ruska babuška, sa šarenom keceljom i bogatom maramom od kašmira, govori mi da je hleb bez kvasca i aditiva i da može ostati svež i do mesec dana. U to sam se uverila po povratku sa hodočaća. Vođa našeg putovanja nam pokazuje na sever. U blizini smo finske granice. Svirski manastir je naše najsevernije odredište kome smo se poklonili. Vraćamo se prema Moskvi.

  OPTINA PUSTINjA je muški manastir smešten u Kaluškoj oblasti. Čitajući žitija Optinskih staraca, zamišljala sam skroman manastir do koga se dolazi dugim pešačenjem kroz šumu. Međutim, dočekala nas je veličanstvena lavra, sa više crkava i paraklisa, okružena konacima za monaštvo i goste i brojnim objektima ekonomske namene. Stigli smo u trenutku, kada su zvona pozivala vernike na molitvu. Ta jedinstvena melodija neprestano odjekuje u duhovnom zapisu moje duše. Učinilo mi se da bezbroj praporaca bruji iz šume koja uokviruje manastirsku portu, ili da  se oglasilo cvrkutanje iz  orkestra umilnih ptičjih glasova. Glavni optinski hram posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice. Još dva hrama su u manastirskom kompleksu. Jedan je posvećen Mariji Egipćanki, a drugi Ikoni Bogorodice Kazanske.

U Optinu su po duhovne pouke dolazili:Dostojevski, Tolstoj, Gogolj, Žukovski, čak i članovi kraljevskih porodica. Starac Amrosije je bio najpoznatiji duhovnik svoga vremena.Smatra se da je njegov lik zaživeo u delu Dostojevskog, u romanu,,Braća Karamazovi.'' Optina je bila i duhovni centar  cara Nikolaja prvog.

Iznad Optine Pustinje nalazi se šuma sa visokim bukovim stablima, između kojih vijuga uska staza. Pridružujem se nekolicini znatiželjnika koji se odlučuju da istraže okolinu i tajnovitost šume. Posle stotinak metara, lagane šetnje, dolazimo do Istočnika studene, osvežavajuće vode. Metalni lanac od debelih alki i jedna omanja posuda za vodu. Prizor kao u drevnim vremenima. Rusija je to...

Posle Divjeva, Optina je naše drugo konačište u manastirskim konacima. Imam utisak da smo u nekom kneževom konaku. Sobe su sa veoma visokim plafonima, sa prozorima koji su sačinjeni od više sitnih okana. Teške trapere od brokata i divne snežno-bele zavese daju izgled gospodstvene otmenosti. Nameštaj je od teškog bukovog drveta, masivan, ukrašen izrezbarenim detaljima. Zlatne mesingane ručke na komodama odaju utisak rafiniranog stila. Ogromno ogledalo u ovalnom ramu, u kome posmatram moje ozareno lice. Osećam se kao kakva plemkinja koja je došla u goste uglednim rođacima. Krevet je posebna priča. Sa visokim drvenim naslonom, na kome su izrezbareni sitni ukrasi, nad kojima iz patiniranog rama, budnim okom bdije lice nekog od optinskoh staraca. Tek, da opomene na kakvom smo mestu udomljeni. Ogromni jastuk je optočen bogato nabranom čipkom. Prosto mi dođe žao da poremetim tu prefinjenost. E, posebno sam se oduševila pokrivačima. Šarene deke, ručno tkane, pa posebnim postupkom ,,valjane'', mekane, a tople. Takve prvi put vidim. Rusija je to, jedinstvena u svemu. Na stočiću, pored kreveta, crvene korice, traže moju ruku i moju molitvenost. Sveto pismo na ruskom jeziku. Zapravo, to je pečat sveukupne lepote optinskih konaka. Sedim na dnu kreveta, razmišljajući da li je baš na ovom mestu Tolstoj gradio lik Bezuhova, Vronskog, Ane Karenjine...Da li je ovde pravio strategiju za bitku kod Austerlica. Možda je Dostojevski u ovom blagoslovenom hramu tihosti i svetosti gradio likove svojih pokajanih razbojnika. A, moja duša se puni kapima sa ovog svetog istočnika, baš kao što se napojih kapljama vode sa studenca u šumi, iznad crkve posvećene Mariji Egipćanki.  

...Rusijo, ja ću te uvek zvati matuškom. Zbog cara Nikolaja Romanovog, koji je zapretio dvoličnoj Evropi, da bi spasla moj napaćeni narod u Prvom svetskom ratu. Zbog Serjoške Jesenjina, čije sam stihove slušala, naslonjena na rame voljenog bića, u julskoj noći, dok se more prikradalo da posvedoči o jednoj ljubavi...Zbog Dostojevskog koji mi je davao slamku nade i vere u bolu i patnji...Zbog Tolstoja, moraliste, koji mi je stavljao barikade na putu izazova, zbog Turgenjeva, Čehova, Cvetajeve, Ahmatove...Zbog ,,Kaljinke'', ,,Labudovog jezera'', ,,Onjegina.'' Zbog naše svete pravoslavne vere...I svaki kamen koji se baci na tebe, biće rana na mojoj duši.

PODELITE OVAJ TEKST NA: