detalj slike: KRK Art dizajn

Tamo gde nema straha

Kad je rat najgore je biti u pozadini fronta.

Pozadina je trulež, jad, raspadanje i strah.

Strah koji ispravlja moždane vijuge, koji ulazi u svaki deo tela, koji vodi u poniženje i zbog kojeg ljudi urade mnoge stvari koje ne bi morali, zbog kojih se kasnije čitavog života kaju.

Bežeći od truleži pozadine bežao sam prema prvim vatrenim linijama.

Tamo gde te nauče da prezireš smrt.

Gde svaki borac zna mudrost koju su stari Grci znali: Dok si živ smrti nema, kad smrt dođe tebe nema.

Istinsko plemstvo se rađa samo onda kad naučiš da prezireš smrt.

Stah od kojeg pozadina bazdi uvlačim mi se ovih dana uz nozdrve dok lutam po belobeogradaskim preostalim bircuzima gde svako sa svakim priča, i gde svako priča o čemu god hoće.

Ovoga puta rat je od nas dovoljno daleko.

Da li?

Koliko je to dovoljno daleko.

U Americi su basnoslovo skočile vrednosti napuštenih vojnih skloništa koja se adaptiraju u stanove.

Profesor dr N.N. poznat stručnjak u svojoj oblasti,jedan od najboljih kupio je imanje u blizini sela Guče. Pazite, ne u selu. U blizini sela.

Pobogu, brate zašto?

Ispoveda mi se pred zoru.

Da odvede familiju na to imanje kad Hrvati počnu da raketiraju Beograd.

Zašto bi im inače trebale rakete dometa četiristo kilometara?

Za vreme onog rata bio je u Bratislavi.

Ali ne dovoljno daleko.

Strah je poneo sa sobom.

Gledao sam po Crnoj Gori brdopoljine koje po četrdeset godina nisu orane razorane i zasađene krtolom.

Opet strah. Strah da neće se imati dovoljno hrane.

Nema bednijeg osećanja ljudske duše od straha, niti veće pobede čovekove od pobede nad strahom.

Na šestom spratu solitera na Grbavici u Srpskom Sarajevu bez lifta, struje, vode, četiri godine je provela porodica mojih prijatelja. Soliter je bio na prvoj liniji. U prizemlju u stanu bubnjara Bijelog dugmeta Điđija Jankelića bio je teški mitraljez „broving“,na sedmom spratu položaj. Probijene rupe na zidu i tu raspoređeni borci.

Na tom spratu na jednim vratima je pisalo Đuro Đukić, na drugim Meho Mehonjić na trećim POLOŽAJ.

Kod mojih prijatelja Zoke i Ljilje dolazio sam da se odmorim i ispavam. Da se ismijem.

Oni su prevladali strah. I nigde se bolje nisam osećao.

A u haustoru solitera jedan iz Vrlike, to vam je u Kninskoj Krajini, otvorio kafanu u kojoj sam po čitave dane sedio.

Terasu ogradio džakovima sa peskom.

„Đe si brate našao ovde da otvoriš kafanu“, pitao sam ga.

„Kako đe? Nema finansijske. Čitavog života držim kafane i stalno strah od finansijske. Ovde brate nema STRAHA.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: