detalj slike: KRK Art dizajn

PETER HANDKE – UNIVERZALNI DIJAGNOSTIČAR SAVREMENOG DOBA

Aleksa Đukanović

Peter Handke nedvojbeno je uz nemačkog književnika i filozofa – romantizovanog i neoklasicističkog evropskog devetnaestog stoleća – Johana Volfganga Getea, jedan od najznačajnijih pisaca na nemačko-austrijskom jeziku kome je srpska tematika dala nesagledivu i enormnu vrednost njegovom opusu.

Ne smeju se, istodobno, smetnuti s uma ni vrsne književne srbistike velikih evropskih književnika i mislilaca poput: Viktora Igoa , Leonida Andrejeva , F. M. Dostojevskog, Jesenjina, Lava N. Tolstoja , P. Merimea i Adama Mickijeviča , bili to njihovi romani, novele, priče, eseji ili pamfleti; jer, doista, to su velika dela književnika koji su i pored srpskog temata u svojim delima u izuzetnim okolnostima – osećali za Srbe.  Međutim, Peter Handke je iznimni književni zrak. I u pisanoj i u govornoj reči, to jest, Peter Handke je svojim društvenim stavovima i književnim temama nagovestio vraćanje na veliku pozornicu umetničke literature prvobitnu i davno-zapostavljenu ulogu književnog stvaraoca, demijurga reči i mašte: propovedanje u pripovedanju – kako su to svojedobno činili vlastitim perima F. M. Dostojevski, N. V. Gogolj, L. N. Tolstoj, Njegoš, Balzak, Tomas Man i Herman Hese u devetnaestom i dvadesetom stoleću. Vrativši svojim psihološkim romanima i putopisno-eruptivnim esejima veliku temu književne i metafizičke Istine u svetsku književnost, Peter Handke danas se može nazvati bez ikakve sumnje – najvećim živim svetskim književnikom. U grandioznom Handkeovom delu (čija Zlatna kula broji preko devedeset neoborivih i postojanih spratova, od čega je na srpski jezik preveden minorni deo) razabiru se najlepše stranice evropske literature dvadesetog i dvadeset prvog stoleća. Šarenoliki i milozvučni opisi zemaljske prirode i njene metafizičke i duhovne uloge u smislu čovekovog življenja, koji obiluju Handkeovim hiperbolističkim slikanjima učinili su Handkeov opus univerzalnim. Nijedan svetski ili evropski umetnički stvaralac pisane reči, u današnjem svetu, u vremenu finiša, dakako – vrhunca političke i društvene globalizacije (dakle, u današnjem dobu koje stvara novu epohu ljudskog civilizacijskog „razvoja”, epohu: mas-medija, galopirajućeg razvoja televizije, interneta i ostalih novih i naširoko zloupotrebljenih ljudskih izuma, i u vremenu neshvatljive i današnjem ljudskom umu nezdrave brzine života, te pod tim dojmom i književnosti kao takve) nije dao tako upečatljivu, tako jasnu i tako književno-sugestivnu stilsku i metaforičnu tehniku kojom govori, o naizgled „običnim” „stvarčicama” i pojavama za čoveka u prirodi, poput: vetra, reka, jezera, oblaka, kiše, različitih oblika duge, jarkoga sunca ili mokroga snega – jednim, doista, jakim sugestivnim i senzibilnim poduhvatom koji ove „obične” i podrazumevane prirodne pojave dovodi u sam centar smisla ljudskog postojanja i metafizičkog bitisanja na ovom svetu, što je Handke nepisano nametnuo kao aksiom svome delu – čovek je priroda – priroda je čovek. Handkeova umetnička misao i literarna smelost u pripovednim i romanesknim, a naročito u esejističkim delima prožeta je osobito snažno Kafkinim uticajem (prevashodno u romanu Veliki pad , gde usamljeni pojedinac u sukobu sa realnošću jeste ponajbolja kopča sa delom evropskog književnika antropologa-pesimiste: Franca Kafke; ne, dakle, samo u pogledu ogromne sličnosti monolitnog i „čeličnog” književnog stila, spoljnog okvira, i tematike osame, već i u načinu portretisanja likova, oslikavanja ambijenta, događaja i proteka radnje, vremena – a naročito ova Handkeova motivska nit dolazi u sličnost i dodir sa Kafkinim kratim prozama (Odluke, Prolaznici koji trče, Putnik u tramvaju i Iznenadna šetnja ), premda u Handkeovoj literaturi pojedinac (koji je uvek centralna tema) ne doživljava tako osobito snažne, vulkanske, unutrašnje i moralne katastrofe kako se to zbiva sa uveliko otuđenim i moralno-uništenim likovima francuskog pisca i filozofa – Albera Kamija ili Franca Kafke. Handkeovi junaci moralno su i postojano zdravi. Oni, doista, ne pate i ne trpe zbog svojih karakternih nedostataka, duhovne unakaženosti i nepostojanja moralnih zakona u sebi. Oni, dakle, pate od drugih uzroka koji svoju genezu nalaze, i korene vuku iz društvenih izopačenja, devijacija, problema, tačnije – moralnog i duhovnog ljudskog zastranjivanja. Handke, kao autor – fatalno je tvrdi optimista. Njegovi junaci u velikoj su meri otuđeni, te duboko introvertni, naizgled i suicidalni, skoro uništene svesti, potpuno zdrobljene savesti, skrajnuti sa društvene pozornice na marginu bivstvovanja i životarenja, i sa silovitom dozom permanentnog besa poput Kamijevog Mersoa, Kafkinog Jozefa K. i Joneskuovih dramskih likova . Ali Handkeovi junaci ne izvršavaju samoubistva. Oni ne ubijaju. Oni, takođe, ne bivaju ubijeni. Oni, zapravo, nisu ni „monološki manijaci”, „šizofreničari”, „podli hohštapleri” i najposle – „krvave ubice i bezočni zločinci”, poput Holmsovog Morijatija, Balzakove rođake Bete ili Krležinog pukovnika i besudnog diktatora Blitve – Kristijana Barutanskog; Handkeovi junaci, takođe, nisu sadistički „žedni” svojih žrtava, niti u temelju smisla svog obitavanja na svetu imaju ijednu drugu težnju, sem – da budu i ostanu ljudi. Handkeov književni opus zrači najprirodnijim optimizmom koji je za današnjeg, dvadesetprvovekovnog, čoveka, posigurno najzdraviji i najpotrebniji. Handkeovi literarni junaci jesu poput Beketovih i Džojsovih, osobito zatvoreni, do krajnosti nedruštveni, isuviše introspektivni, a Handkeovo je celokupno književno delo (uključujući istodobno i drame) bez velikog akcenta na važnosti i ulozi društva kao celine, u poređenju s književnim delom jednog drugog nemačkog pisca – Gintera Grasa (romani: Limeni doboš i Pseće godine), koji stavlja ogroman usklik na ulozi, te značaju društva u preporodu i prevaspitanju čoveka kao jedinke. (Naime, Ginter Gras pretežno je u svom romanu Pseće godine  na osobito parodijski način prikazao i dokazao golemu istorijsku i političku krivicu Nemaca, kao naroda, za izbijanje, to jest – otpočinjanje krvavog Drugog svetskog rata, a takođe i u romanu Limeni doboš Gras je sugestivno upozoravao na pretnju potencijalnog povratka ideologije Adolfa Hitlera – nacionalsocijalizma, i u svojim je romanima postojano hteo staviti do znanja svim Nemcima, kao narodu, da je odgovornost za pojavu Adolfa Hitlera isključivo – njihova.) Književni junaci Petera Handkea jesu potpuno i maestralno izgrađeni (Glumac u Velikom padu, Jozef Bloh u Golmanovom strahu od jedanaesterca, Zorger u Moravskoj noći, Judita u Kratkom pismu za dugi rastanak, Marijane u Levorukoj ženi, itd.), to jest, oni su, dakle, literarni likovi čija je svest (ali i savest!) najzdravija u današnjoj svetskoj umetničkoj literaturi. Da, oni se opiru društvenim zakonima koji često nisu ljudski, oni su, istodobno, fatalno izopšteni iz društva, oni užasno proživljavaju slične moralne katastrofe kao književni likovi u novelama i romanima Kafke ili Hemingveja, oni stradaju, oni nužno, bez svoje volje čine pojedina nedela – ne želeći u duši i svesno da ih učine, ali oni sve to doživljavaju, sve te stege, nedaće i muke, jer su unatoč nametnutim „vrednostima” ostali svoji: ostali su, dakle, ljudi, spram društva koje je postalo, kako ga je Handke u jednom intervjuu slikovito i fatalno jasno definisao: skupina „neosvešćenih masa” – Endhorde. Upravo takvi likovi su u poslednjih četrdeset godina ognjenom kritičarsko-političkom metlom prognani iz evropske literature, i nekim jezivim i nepisanim pravilom zabranjeni za domišljanje, maštanje i stvaranje u glavama umetnika pisane reči. Baš takvi likovi su njihov Autor. Oni bi posigurno radije otišli, takoreći – utekli, odbegli u šumu, dakle – u „divljinu”, planinu, radije bi obišli mesta bola i ljudskih, ratnih i životnih nedaća: Veliku Hoču, Kosovsku Mitrovicu, Kravicu ili Ježešticu (gde životno obitavaju ljudi koji su unatoč svojim ratnim i istorijskim golgotama, ipak i na koncu, ostali ljudi i koji su osobito sličniji Peteru Handkeu, kao velikom stvaraocu pisane reči, nego onima na Menhetnu ili Trafalgar skveru), nego što bi se prepustili i predali animalnom procesu jednoumlja, amorala i društvene, to jest političke i svake druge ljudske isključivosti – koja u svom naumu provođenja „jednog mišljenja”, ma čije i kakvo ono bilo – ne donosi ništa dobro. Takve Handkeove junake, ali zasigurno i njihove verne čitaoce, mnogi od pripadnika „neosvešćenih masa” – tih odioznih Endhordi bi „snažnom desnicom uhvatili za potiljak” i radili s njima isto, dakle, što i Maloumnik svome Staratelju u maestralnoj Handkeovoj kratkoj priči Izjava svedoka , dakle: oni bi ih dohvatili i gurnuli pod sečivo mašine za sečenje repe, „pritom se bezumno kikotajući”, kako je to verno oslikao Handke u svojoj prozi. Sva je sreća, pa je kroz ovu „giljotinu za repu” prošao njihov Autor, i ostao živ.

Dakle, Handkeovo veliko danteovsko delo slobodno je danas i spokojno za svoju misiju preporoda literature. Ako je Šekspir bio tumač mračnog šesnaestog i sedamnaestog evropskog stoleća, a Njegoš oči i uši srpskih slobodarskih htenja kroz devetnaesti vek, onda je Peter Handke nesumnjivo tumač i najbolji dijagnostičar današnjeg: dvadeset i prvog stoleća.

Časopis NAŠ TRAG 2020.

PODELITE OVAJ TEKST NA: