detalj slike: KRK Art dizajn

Isječak iz romana ... Zrno šećera u slaniku

Prošli smo iza kuće preko još rosne trave i ja ugledah kako se drugom stranom tog čudnog brega, niz njen bok, béle kuće rasute nerazumno levo – desno, a opet kao da su baš tu trebale da budu, i da baš tako neobično nanizane, prate vijugavi, prašnjavi put koji se šepurio središtem, hitajući negde dole, nestajući tako da mu ljudsko oko sa ove visine ne može videti kraj. Zatečen, nisam ni primetio kada je ujnina ruka kliznula sa mog ramena i uhvatila moju ruku.
Prenuo me je njen glas pun čudnog uzbuđenja:
- Idemo! 

Povukla me je za sobom i čvrsto me držeći kao da se boji da će moj dlan iskliznuti iz njenog, ponosno dignute glave, krenula je da gazi sredinom zemljanog puta koje nas je vodio prema prvim kućama. Gledao sam ih dok smo se približavali i nekakvo osećanje straha me je hvatalo za noge, stiskajući ih, usporavajući mi svaki korak, jer te kuće su izgledale čudno neme. 

Selo je bilo pusto.
Pratio sam je ćutke, primećujući dvorišta zarasla u korov, oronule zidove skvrčenih kućeraka, zdrobljene i tužne u svojoj napuštenosti, oivičene oborenim, skrhanim ograda- ma koje su se tako obrušene naslanjale na put, prateći ga iznurenim, usamljeničkim pogledom.
- Zašto nigde nema ljudi? – izustio sam, uplašen tišinom koja nas je pratila. 

- Nema, stari pomrli, a mladi otišli trbuhom za kruhom – pogledala me je i ja se od‌jednom prepadoh od tog njenog, od‌jednom tako čudnog pogleda, od tih očiju koje su se caklile nekim neobičnim sjajem. 

- Šteta što ih nema, što ne dočekaše ovaj dan pa da me vide kako idem dignute glave.
Zastala je, okrenula se oko sebe, pa povikala:
- Gd‌je ste sada svi vi da me vidite, vi koji ste govorili da me jalovu moj Rajko treba otjerati, da ne vrijedim ni pišljiva boba jer žena nije žena ako ne može biti majka! – njen glas je dostizao neku piskutavost, zvuk koji je bio vrištava nota između smeha i plača. 

Plašljivo sam je gledao nadajući se da to njeno čudno stanje neće dugo trajati dok je ona širila ruke, okretala se u krug i vikala iz sveg glasa:
- Gd‌je ste sad svi vi da vidite da sam napokon dočekala da me d‌ječije ručice grle puneći mi srce ljubavlju, da sam i ja napokon dobila čedo koje će da me štiti i brine o meni kada za to dođe dan! Gd‌je ste svi vi što ste se ogriješili svojom zlobom, da vidite da je Bog bio milostiv i da mi je podario čedo! 

Njeno vrištanje je dostiglo vrhunac, lomeći joj glas, ostavljajući je nemu, iskrivljenog lica u čudnu masku, zagledanu u nebesa.
A onda me je zgrabila čvrsto, skoro bolno za ruku i povukla niz put. 

Taj stisak me je zaboleo, ali oćutao sam. Neki glas u meni me je stišavao, šaputao mi da joj ne govorim ništa, da je poslušno pratim trpeći bol.
Krenuli smo žurno dalje i ja sam se trudio da je stisnem jače svojim prstićima kad god bi mi ruka kliznula iz njene zbog vlažnosti njenog dlana. Čekao sam da mi se vrati, da taj tren ludila ispari iz nje, da postane svesna mog prisustva i grabio, skoro trčao, hvatajući korak sa njenim, moleći se u sebi: „Vrati mi se, vrati mi se... samo si mi još ti ostala...“ 

Kao da me je čula, kao da su moje misli nekim čudom uspele dopreti do nje, okrenula se, nasmešila mi se, govoreći: 

- Požuri, mili moj, već je sunce visoko odskočilo...
Pustila mi je ruku i smejući se jurnula niz padinu mimo puta. 

Kasnije sam se navikao da nas ujnina mirna narav napusti onog trena kad kročimo na put, dohvatimo se prvih kuća i krenemo kroz pusto, zaraslo selo. I nisam se više plašio tog ludila koje bi je hvatalo. Voleo sam je kao što sin voli majku znajući da me voli kao što majka voli sina, i iako nisam razumevao bol koju je izazivala ta tišina, ta pustoš, svojim ćutanjem, svojim stitkom ruke, davao sam joj nemo odobrenje da se prepusti tom bezumnom urlanju. 

Scenario je uvek bio isti.
Išli bismo tim prašnjavim seoskim putem dok bi u nas buljila ispucala okna, zidovi zarasli u korov, urušeni krovovi, skršeni obori i napuštene oranice. Bez žurbe bismo prolazili kroz selo praćeni tom zastrašujućom tišinom napuštenosti, a onda bi krenulo to njeno ludilo, vriska kroz koju je puštala da se sav nakupljeni bol rasprsne i da ga vetar odnese preko brda. Kad bismo stigli do kraja padine zastala bi, prisiljavajući me čvrstim stiskom da i ja stanem. Klimajući glavom okretala bi se prema toj pustoši i kao da provodi neki ritual, šaputala bi: 

- Šteta što vas nema, gnjide jedne... zlotvori... gnjide jedne... ubice duše... gnjide jedne...
Glas bi joj se polako gubio pretvarajući se u tajac i kao po nekoj tajnoj komandi, okretala bi se prema meni, ljubila me u raščupanu kosu dok bi mi njen glas milovao uho... „hvala ti što postojiš... što postojiš“. 

I iako sam znao celi ritual, svaku pojedinost, svaki pokret, svaku reč, uvek bih se iznenadio kad bi zatim, uz smeh, veselo podvriskivanje, jurnula mimo puta, preko pašnjaka, zamičući iza sledećeg brega, dozivajući me. 

Trčao bih za njom kroz visoku, od sunca i vetra požutelu travu što je ličila na klasje žita, nošen srećom i olakšanjem jer je trenutak ujnine borbe sa demonima prošao. Naši glasovi bi se prelivali preko nepreglednih, zlatnih padina koje su se sustizale i uranjale jedna u drugu, gubeći se među grbama valovitog krajolika. Tako veseli i zadihani stizali bismo pre- čicom opet do seoskog puta koji se polako pretvarao u kozju stazu i peo prema nebu sekući sledeću uzbrdicu. 

Ne, nisam se plašio tog njenog načina da pobedi tugu zbog nanete joj nepravde u prvim godinama njenog braka, ali tog jutra suočen sa tim razgoropađenim, divljim vrištanjem, molio sam nebo da mi je vrati, da opet bude ona moja ujna. Odahnuo sam sa olakšanjem kada sam je stigao u podnožju sledeće uzvišice i kada me je, snažno me grleći, zavrtela u krug. Naši smehom natopljeni glasovi su se spojili u jedno i znao sam da je ona mila, nežna žena opet sa mnom. 

Spustila me je, zagladila svoju haljinu, spojila naša dva dlana u čvrst stisak kao da se ništa nije malopre odigralo. Uskladivši svoj korak sa mojim, bez žurbe smo krenuli da se pe- njemo na sledeći brežuljak do kuće naših jedinih komšija, jedinih koji nisu pobegli iz ovih divljih krajeva „zaboravljenih i od Boga i od ljudi“, kako bi često znala da kaže naša komšinica Suvada. 

Tog jutra, penjući se kozjom stazom prema našem odredištu, učinilo mi se da se ta naša dva kućerka naginju jedan prema drugom i kao da se negde visoko iznad naših glava, ogrnuti samo plavetnilom, skoro dotiču, isplakanim od kiša, krovovima. 

Bile su kao ljubavnici.
Svaka na svom bregu, usamljene i trošne, po rečima retkog putnika nenamernika, koji bi nekim čudom zalutao u naše selo, činilo se iz daleka kao da su tik jedna uz drugu, pri- ljubljene, i u toj osami čudesno bliske. Činilo se kao da se dodiruju, kao da se ljube onako nagnute, izborane i zgrbljene, usred te divljine. Oslonjene jedna na drugu, a opet tako same, sa svojih čuka čekale su zalutale putnike, beznadno zagledane u padine ispod sebe, žuto - smeđe doline i brežuljke koji su propuštali između svojih useka samo dah vetra.
Uzalud su čekale.
Do njih je stizao samo taj opori dah, kao da su ti začarani dolovi ispuštali uzdah tuge usled usamljenosti, uzdah koji se njihao, valjao preko usahle, planinske, spečene trave, njišući je, savijajući je, lomeći je, tako da bi se onom ko je stajao oslonjen na bok tih starina, činilo kao da nadiru talasi, prelivajući se duž nepreglednih prevoja, donoseći zadah čamotinje i napuštenosti.
Tog jutra nisam znao gde idem i šta nas to tamo čeka. Uspon nam je oduzimao dah pa smo svako malo zastajali ne bi li se ujna, rumena od zadihanosti, povratila i britkim vazduhom ispunila pluća. Zastajkujući uz nju, merio sam pogledom koliko nam je blizu krov kuće koja nas je dozivala negde odozgo.
Činila mi se tako blizu.
Kao da se nebo svilo uz sam krov gurajući ga, začikujući me, puneći me osećanjem da ga mogu dotaći svojom malešnom rukom. Čudio sam se kako to da samo mogu da vidim ko- mad krova kao da je bez oslonca na zemlji, pa visi i samo što se nije sunovratio na nas. No, ništa nisam govorio trčkarajući i hvatajući ujnin korak, pomalo umoran, srećan zbog svakog kratkog stajanja. 

*****

Bog ne lišava od uspomena.

Znam to iz iskustva jer obično me iznenada zaskoče, pa pritisnu i ne puštaju, a ja zbunjen uletim u taj crni vrtlog i kao pomahnitao mlataram rukama i nogama grabeći i jurcajući od slike do slike mojih sećanja dok mi ne bi ponestalo daha. Tako grcajući, boreći se za vazduh, gurajući te slike levo i desno, što dalje od sebe, stegnuo bi mi se grkljan i ne bi dao ni jednoj kapi kiseonika da prodre u ova pluća.  I dok bi me gušenje stiskalo za gušu, stomak bi mi zgrabio grč mučnine pa sve što je negde duboko u meni skriveno isplivalo bi na površinu kako ispljuvak, kiseo i gorak.

Bog nikoga ne spašava od sećanja.

A moja su teška i mračna i čini mi se da je ovaj svet stvoren da me podseća… da me tišti… da mi mrvicama izdrobljene prošlosti tugom razlama dane… da mi ne da da zaboravim.

A opet ponekad… samo ponekad… (eh, hvala Svevišnjem na tom predahu), oboji mi se duša svetlošću i zahvalan sam Milostivom što mi tu gomilu crnila začini, s vremena na vreme, nekim zrnom sećanja koje budi radost i čini da mi se osmehom zamagli pogled. 

Da, padne mi na dušu ta radost kao zrno šećera u slanik.

*****

„...Više me ne boli, ali to ne znači da mi je sanestankom bola, odneto svo moje sećanje, sve moje uspomene. Kao kotlinske izmaglice mi sečesto prikradu, pa krenu da me plave, nabujale rastu i potapaju mi dan. Moja su sva sećanja u knjige pretočena... mada... moj život... eh da... sasvim je običan. Uvek, pre nego što moji prstidohvate tipke na tastaturi, nekoliko sekundi gledam u krošnju jabuke i tanke listove koji seprelivaju u svim nijansama zelene pod zlatnim nitima ju- tarnjeg sunca, prepuštajući setrenutku. Ogromna lopta tog zelenila skoro da zaklanja ceo krajolik, a gustinom skriva mo- drinu vode što teče uz njeno raskalašno telo, negde dole. Ali ta gustina ne guši žubor male rečice što seče imanje na pola i promiče tik pod mojim prozorom. Taj mirni, šaputavi zvuk vode u slivu, penje se uz stablo, meša sašuštanjem lišća, uvlači kroz prozor do mene, dražeći mi sva čula. 

Kada metalni deo tipki, uz tupi udar ostavi svoj beleg na papiru, uronim u bujicu reči koja se izliva iz mene i sve drugo nestaje. Ti tupi udarci metala nižu obla i jasna slova stvarajući reči, rečenice i paragrafe, donoseći mi zvukove i miriše prošlosti, donoseći mi deliće preživljenog, tako snažno, tako jasno da me oči zapeku usled jasnoće tih fragmenata. 

Moj život je danas sasvim običan i da nema mojih knjiga u kojima živi, diše, tuguje i raduje se moja prošlost, mislio bih da me nikada nije nosila bujicauzavrelih osećanja, čineći taj život divljim, jedinstvenim, neponovljivim... mislio bih da...“ 

*****

Ne znam koliko sam plutao u tom snu bez snova, u nekoj čudnoj tami, ali mi se učinilo da je ona ostala i kada sam ustao tog poslepodneva, i svih narednih dana koji su nam još preostali do njenog odlaska. 

I ni njeni poljupci tog dana kada smo se sreli u „Idu dani“, ni Ibrove bezobrazne upadice „dobro je više, ne balavi po njemu, moraju li svi znati da ste se kresnuli...“; ni njeno mazno negodovanje „stvarno, moraš li biti tako vulgaran, vođenje ljubavi je to, glupsone...“; ni besni Bajrovi komentari „koja đubrad... ko još na svoj narod ide tenkovima... ovi četnici će nam glave doći“, dok je piljio u ekran televizora, koji je stajao u ćošku pored šanka, i na kojem je marširala smrt, na kome su se nizale slike Hrvatske u plamenu, na kojoj su ginuli neki ljudi, na kojoj su se videli gradovi ruševine, i koji su nam se činili tako daleki, tako nestvarni kao da gledamo neki akcioni holivudski film i samo čekamo trenutak kada će se pojaviti „the end“ na od‌javnoj špici, pa da ustanemo kao da smo u bioskopu i krenemo kući; ni ujakovo gunđanje „da sam postao probisvijet“; ni ujnini zaverenički pogledi; ni dolazak kraja još jedne školske godine; ništa, baš ništa, nije moglo da me izvuče, da mi pomogne da se izmigoljim iz te tame. 

Da, u tim danima koji su gutali vreme i približavali nas trenutku njenog odlaska, ništa nije bilo jasno.
Sve je u polutami plutalo. 

I da nije bilo tih Bajrovih upadica, rat koji nam se primicao, a koji je uspevao i kao slika sa ekrana da nas neprimetno deli, razdvaja, gura na ovu ili onu stranu, ostao bi u toj tmini, koja je zamaglila čak i dan njenog odlaska. 

Kao da je moj mozak odlučio da pati od selektivnog sećanja. Kao da je birao trenutke koje će da pamti, kojih će da se seća, koje će da pohodi preskačući preko nekih manje bitnih, manje važnih, onih koji kao da se i nisu desili, i kao da je odlučio da ta noć bude jedino jasno sećanje na ono što smo zajedno proživeli. 

A ta bolest mog mozga, ta sposobnost da briše jedno i veliča drugo mi je donela mir, dane bez prevelikog bola kada je otišla, kada mi je bez stida dala svoj poslednji poljubac pred svojim ocem, koji je strpljivo sedeo u autu i kroz zatamnjeno staklo šoferšajbne gledao naše opraštanje. Da li je njen šapat bio java, da li sam čuo „voli me, sjećaj me se, ne odustaj od nas i kada budem daleko, imaj vjere jer naša ljubav će nas jednom opet spojiti“, da li je...? 

Dok su se kola pokretala, noseći je iz mog života, video sam joj suzu u oku kako se cakli, kako joj ta iskričava kap licu daje anđeoski sjaj, i znao sam da se više nikada nećemo sresti.

Ali nisam bio ogorčen.
Mnome nije vladao bes.
Sve je bilo tako kristalno jasno.
Mislim da sam tog trenutka shvatio da sam oguglao na to da mi Bog uvek uzme ono što mi u nekom trenutku svoje samilosti da. 

O romanu Zrno šećera u slaniku – Goran Maksimović

Nakon dva zapažena romana A nije mi do smijeha (2017) i Devet grama duše (2019), u trećem romanu Tatjane Vrećo, Zrno šećera u slaniku, nastavlja se još radikalnije i produbljenije sagledavanje životnih patnji i stradanja pojedinaca i čitavih naroda, koje su uslovljene krupnim društvenim i političkim lomovima na kraju 20. veka na nemirnom balkanskom prostoru, a pogotovo na prostoru Bosne i Hercegovine i Srbije. Perspektiva kazivanja je oneobičena činjenicom da je glavni junak muškarac i da kroz njegovu ispovest i izrazito dramatizovanu perspektivu, autorka sagledava gorku i neobičnu stvarnost, dajući svome junaku Nemanji Vukoviću poziciju povlašćenog svedoka sa pogledima, doživljajima i slutnjama, bliskim sopstvenom pogledu na svekoliku oporu stvarnost. 

Romaneskno kazivanje zasnovano je na retrospektivnom uranjanju u svet uspomena glavnoga junaka od njegovog najranijeg detinjstva, pa sve do tridesetih godina života. Između ta dva vremenska graničnika prohujao je čitav jedan tragični život, sa ponekim „zrnom šećera u slaniku“. 

Napisan snažno, sa uspešnim poniranjima u tajne ranjive i krhke ljudske duše, kao i beskompromisnim i brutalnim seciranjima jednog društva u sveopštem raspadanju, roman Zrno šećera u slaniku, izrasta u uzbudljivu prozu koja čitaoca nikako neće ostaviti ravnodušnim ili nezainteresovanim, a istovremeno će probuditi u njemu brojna potisnuta pitanja i zapretane emocije. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: