detalj slike: KRK Art dizajn

ZLATOKOSA NjEN FRAJER I ŠTETOČINE

Kao i svako veče i tad su svi viđeniji momci i devojke iz naselja bili na istom mestu ispod ulične svetiljke. U pola improvizovane zabave upravo kad se štimovala gitara za nezvaničnu himnu kraja ‘Mony… mony’ prikupljali ključivi sa privescima na jednu gomilicu kako bi zvečali glasnije iz ruke spretnog, za ritam talentovanog dečaka, vadile šibice i upaljači da ulepšaju ambijent predvečerja i pre nego što su oni upaljeni kao da je nešto sevnulo sa ne baš vedrog neba punog zvezda i istovremeno potmulo zagrmelo. Možda nije bilo sa neba jer po raspoređenim zvezdama vidi se jasno da još uvek nema baš opasnih oblaka, vrteli su glavama začuđeni prisutni momci i devojke. Nedoumicu je prekinuo gromoglasan zvuk dolazećeg motora, do tad još neviđene ‘ljute’ mašine što bi rekli mladi! Na momka za volanom sa neobičnom kacigom koji koči i spretno zanosi zadnjim točkom da bi se uparkirao pored ivičnjaka niko ne obraća pažnju jer je devojka koja se vozila sa njim već skinula svoju zaštitnu kacigu. Zlatna riđa kosa i duga noga koja je zakoračila, previsokom štiklom na uskim crnim čizmama do iznad kolena a ispod crnog šorca pripijenog uz kukove kao iz Holivudskog filma na modri asfalt predgrađa izgledaju nestvarno. A tek oči koje svetlucaju u polumraku izgledaju kao da je sa druge planete ili bar da je baš sišla sa pobedničkog trona izbora za mis sveta. Šta sveta, galaksije bre! On je skinuo kacigu i rukavice, pogledao na svoj ogromni sat na ruci, namignuo sa osmehom i podigao ruku u znak pozdrava pa su se svi znatiželjni pogledi na trenutak preneli na njega a ženski tu zalepili dok ona jednom rukom spretno raspakuje svoju crnu violinu a drugom popravlja ustalasalu kosu kroz koju znatiželjno promatra i merka okupljene dok on pažljivo skida gitaru sa širokih leđa. Tišinu prekidaju prvi zvuci baš njihove himne. Kako su znali? Niiko nema vremena i ne razmišlja o tome jer brže bolje moraju da prate skladan izvođački par : “Kaman…kaman…. jeeee….jeeee….Mony Mony”!

Nagnuta nad violinom koja presijava ili bolje reći usijava, neznanka razvlači gudalo levo desno dok joj se sad oslobođena kosa do pojasa njiše kao zastava u ritmu poznate hit arije s početka osamdesetih godina dvadesetog stoleća. Verovatno slučajno? Dok peva jednog po jednog slušaoca ‘overava’ prodornim pogledom do poslednjeg, pardon poslednje jer ne preskače ženski deo publike, i svi muškiarci misle kako je ‘zlatokosa’ njega, baš njega gledala posebno ljubko smešeći se slatko slala prikrivene signale simpatije. A publika, šta radi ona? Svi do jednog tiho skoro šapatom ne trepćući kao omađijani pevuše omiljenu pesmu da ne naruše veličanstven zvuk instrumenata i prijatane glasove koji dopiru do njih, uvlačeći im se kroz uši u srca i dalje u krvotok šireći im tako prijatnu toplinu po čitavom organizmu, koriste šake, stopala i telo da bi celi pripadali očaravajućem ritmu koji ih je obuzeo. Da li su drsko hipnotisani? Ne bi trebalo da jesu jer se oni pevajući sada oslobođeni sve glasnijepovremeno zagledaju, sležu ramenima u čudu koje ih je zadesilo, odmahuju glavom na bezbroj trenutno nevažnih pitanja:

-Ko su neznanci otkud i zašto se desilo sve ovo?

Lokalni gitarista nenametljivo basira na dve žice prateći neobični muzički par i biva nagrađen dužim osmehom zahvalne lepotice, pevačice, sviračice i sve više igračice sa bujnom zlatnom kosom koja sama po sebi talasanjem menja oblike razoraznih frizura. Basirao bi on tri dana i tri noći bez predaha samo za još jedan takav pogled i osmeh. Siguran je u to i tog momenta se tako nešto podrazumevalo.

- Come on everybody!

Komanduje kovrdžavi dasa posle male mikrofonije akustičnih instrumenata koji imaju metalni prizvuk što tog trenutka nikoga ne čudi dok ustalasala družina ne štedi dlanove? Počinje ludi rock and rolls ples.

Nije se znalo da je to njihova prva i poslednja ipak malo produžena pesma te večeri dok je muškarac sve tiše pevajući sedao na svoj motor tim pre što se njegovo dodavanje gasa idealno uklopilo u pojačano basiranje lokalnog svirača i zvečanje ključeva iz ruke najmlađeg dečaka. I kad je ona uskočila na zadnje sedište kao na kozlić iz fiskulturne sale pesma nije prestajala. Umešni motorista napravio je jedan mali pozdravni krug oko njih, dodao gas i čudesni dvojac je nestao bez traga i glasa kada se zavesa od ogromnog beličastog dima iz auspuha razišla. Lokalni gitarista nije odustajao da spretno prepliće prstima po žicama glasnije pevajući, pritom spontano prešavši sa bas na ritam sekciju sve vreme držeći ukočeni pogleda u pravcu u kome su nenznanci isčezli. Nastavili su osokoljeni mladići i devojke svoju uobičajnu žurku ništa ne pitajući kao da se nije dogodilo to što se upravo dogodilo. Petnaest minuta posle toga.

”Izgleda da će kiša”.

Reče neko iz grupe. Razišli su se ćutke kao po komandi a kad su stigli do svojih domova već su bili ‘čisti’. Zaboravili šta se u stvari desilo. Samo su svi do jednog znali da je to veče bilo lepo da lepše ne postoji i kao da su odjednom od tad postali bolji i srećniji ljudi ispunjeni odnekud darovanom energijom i ljubavlju.

To je bila poslednja planirana poseta za taj dan našeg ‘muzičkog para’. Posle brze vožnje ušli su u prazan kućerak na periferiji grada. Svako veče menjaju prebivalište i blagovremeno im se javlja kuda da idu, gde da se sklone, koje utočište je bezbedno da ne bi bili otkriveni od ‘štetočina’.

“Je si se ispraznila draga”?

Pita motorciklista ‘zlatokosu’ sa očigledno usporenim pokretima i poluzatvorenim višebojnim očima. Najpre je otvorio prozor u sobi, poljubi je u mali nosić i zavuče ruku ispod bluze dok joj je pomagao da se spusti na krevet ujedno napipavajući hladne kičmene pršljenove.

“Sad ću i ja da se isključim samo da predam izveštaj u centralu”.

“K oliko su ‘bip štttetočine’ biiip bila akkktivnooe denas biiip"?

Pita ona iscrpljeno zavijajući kao stara oštećena gramofonska ploča već spremna za isključenje i novo napajanje.

“Mnogo, ne pitaj. Jedan bombaš samoubice u Iraku, desetine ubistava nevinih svuda po svetu, javno silovanje u Indiji…pričaćemo suta. Odmaraj dušo, sutra radimo duže sa najmlađima jer zlostavljanje dece ne da ne jenjava već je u porastu”.

Pritisnuo je jedan pršljen i iz drugog je istot momenta izletela kratka opruga koju je on mehanički pomerio na 'off'. Klik. Zlatokosa je utihnula ležeći na krevetu uključena na samonapajanje energijom iz svemira i samo su joj kapci povremeno davali ljubičasti svetleći odsjaj i signal da se baterija obnavlja. Pogledao je na sat sa širokim ekranom na svojoj ruci, isčitao pridošli tekst, ukucao nekoliko šifri pa legao i on.

PODELITE OVAJ TEKST NA: