Kad niče proleće
razmišljam o ovome
što me te zime
načelo, okrznulo
ma kakvi
razbilo me, iščašilo.
Iako mislim da mi
ne treba ništa
samo davati i sanjati.
Valjda razmišljam tako
kad niče proleće
jer bi i zimi trebalo znati
prepoznati Dolinu jorgovana
i shvatiti despotovu
poruku odanosti.
„Samo polako sine“
govorila je moja baka
„samo polako
muškarci su psi“.
Zato mi je njegova sestra
punih sedam godina
pričala priču
o sedam gora i sedam mora
ne bi li me povela njemu.
Slavila je zagrljaj
naših susreta,
otkrila mi je da
se ne plaši smrti
a da se svega ostalog plaši.
Dala je blagoslov
njegovom šapatu u mojoj kosi
i našim razuzdanim obećanjima
iako je znala da će ih pogaziti.
Kad niče proleće
razmišljam o ovome
što me te zime
zamalo nije ubilo.
„Samo polako sine“
govorila je moja baka,
„naseckaj sine crnoga luka
izvlači sve ubivotine“.
E, baba, kad bi znala
ni sav crni luk ovoga sveta
ne bi mi izvuk’o
ovu modricu na srcu.
Kad niče proleće
otapa zaborav
i uvek se osećam kao pustara
umorna za nova rađanja.
Što se sve ne završi
na ushićenju
pri pogledu na poster
omiljenog pevača?
Na ushićenju kad se
svim devojkama u razredu
dopada profesor fizike.
Sve bi piljile u njega
osećajući ustreptalost
a ni same neznajući zašto.
Ili na dečačkim željama
za poljupcem
profesorke francuskog
samo zato što bi joj se
haljina malo podigla
dok se pružala da kredom
dohvati početak table.
Kad niče proleće
razmišljam o ovome
što me načelo, okrznulo
ma kakvi
što me razbilo,
iščašilo, poseklo.
„Samo polako sine“
govorila je moja baka,
„uberi sine živovlak
sve posekotine leči
i brzo zarasta“.
E, baba, kad bi znala
ni sav živovlak
iz tvoje bašte
ovu živu ranu ne zaraste.
Kad proleće niče
vrištim bez glasa
plačem bez suza
svetim bez mača
u jednom danu
sve dane duboko dišem
a ne mogu zimu da ispišem!
„Samo polako sine“
govorila je moja baka,
„sve što voli
i što boli
u tebi je
moraš polako
samo polako
lako je vazduh,
treba zemlju zagrejati.“
