detalj slike: KRK Art dizajn

PITA OD ADAMČICA

EVINA BELEŽNICA

(Insert broj 1)

Posle mnogo godina u istoj sam kući. Oronula je i prazna. Metuzalemska tuga sliva joj se niz zamašćena i paučinom premrežena brvna, u kojima još ponekad zajecaju posečena stabla. Bila su mlada i puna života kad su ih posekli. Ni najjači vetar nije mogao da oduva lišće. Stalno se vraćalo panjevima. Da se mlade bukove oblice nisu povratile od šoka, vidi se i po tome što su, i posle tesanja i glačanja, ostale izvitoperene. Verovatno bi se, poput rasklimanih zuba, koji ispadaju iz paradentoznih desni, prosule po utabanom zemljanom podu, da ih nisu čvrsto pridržavale one starije i stamene, svikle na razne surovosti i imune na bol.

Za velikim stolom od hrastovine, u kome je nekoliko čvorova čuvalo sokove grana i miris žira, obedovalo se bučno i bez žurbe. Meni su ti čvorovi ličili na stvrdnute rane, koje bi svakog časa mogle da prokrvare, zato sam svoj tanjir stalno pomerala što dalje od njih, da ih ne ozledim.

Na doručak sam dolazila poslednja, zajedno sa svojim snovima. Često su mi ispadali iz naručja, što je izazivalo podsmeh ostalih članova porodice, koji su već sedeli na svojim mestima i sladostrasno piljili u posude prepune mirisnih đakonija. No uprkos njihovim peckavim doskočicama, od kojih bi mi čirevi buknuli po celoj koži i prekomerne doze pospanosti, od koje mi se glava klatila i zanosila ramena, čas na jednu čas na drugu stranu, uspevala sam, nekako, da snove, neozleđene, doteglim do dela klupe rezervisanog za mene.

Kako svojim izgledom, tako i tajanstvenim ukusom mamila su nas razna jela. Prosto su se udvarala našim želucima i terala ih da se istežu do vrhova jezika. Uvek će mi nedostajati ona topla porodična klima, u kojoj su se spontano i razdragano razmenjivale dosetke i šale i prepričavale zgode i nezgode, uz tople napitke smeha, sa ukusom majčinog mleka.

– Voda se ledila u bunarima, te godine...

Ovako je, na talasima sećanja, deda počeo da plete niti jedne priče. Mreža reči kojom je lovio događaje iz mora prošlosti imala je srebrnu čipku na svakom prepletu. Ledeni dah prošlosti, iz stvrdnutih ledenica, rastapao se u penu, kad bi mrežu izvukao na kopno sadašnjeg trenutka. Srebrna pena bi se neočekivano brzo pretvarala u tvrde ledenice kad bi mreža, sa kopna sadašnjeg trenutka, ponovo skliznula u more prošlosti. Tada bi arktička klima zamenila toplu kontinentalnu, i priča bi zimogrožljivo zadrhtala. Onima koji priču slušaju, od studeni bi zacvokotali zubi, kao što su nama zacvokotali posle druge rečenice.

– A da ste samo videli vukove! Mraz im zacincao vilice, ni da urliknu nisu mogli...

Kažu da sam kao peš, otvorenih usta, doslovno gutala svaku reč. Nisam znala kako izgleda i šta je to peš, ali se nisam ljutila. Naprotiv! Otvarala sam usta još više i udubljivala se u tok priče.

– Dlake im nakostrešene, štrče uvis, ko trnje gloginja... ma kakve gloginje, ko testere... da se sav isečeš...

U pauzama, između pojedinih pasusa, koje je deda znao da odmeri, zadovoljavali smo i svoje gurmanske apetite. U takvoj klimi i ironija bi prestala da kevće. Kakvo olakšanje! Dok se podvijenog repa i uvređena povlačila u ćošak, čirevi bi mi isčezavali sa kože. Isto onako naglo, kao što su buknuli.

No, čekala me je, u zasedi, druga nevolja. Ni kajgana ni jaja na oko nisu bili moj izbor. Kuvana ili živa, umućena sa medom još manje. Pošto nisam mogla da utičem na to da li ću jaja jesti, ili ne, unosila sam, redovno, u organizam tu neželjenu vrstu hrane. Znala je i osećala, ta vrsta hrane, da je ne želim, pa je pokušavala da pobegne iz mog tela, pre varenja. Spašavala se bekstvom kroz kožu, ne hajući za posledice, a posledice su bile vrlo bolne za mene i odražavale su se i na samoj koži. Zapravo, kada se to dešavalo, koža mi je žutela previše. To sam, naravno, krila. Odmah bi mi nadenuli novi nadimak. Kineskinja sa ćurećim ili guščijim prelivom, zavisno od toga čije je žumance postizalo veći efekat u bojenju. A nadimaka sam, bar, imala dovoljno. No srećom, mogla sam se spasiti od pačijeg jajeta, koje je za mene bilo najpogubnije, jer žuti pigment, koji bi to jaje u koži ostavilo, nije mogao potpuno, ni brzo da izbledi.

Moja braća i sestre, baš to što ja ne volim, voleli su najviše. Za njih su i pačija jaja i pačije meso bili omiljeni specijaliteti.

Pite smo voleli svi. A kakvih je sve bilo! Prste da poližeš. Sećam se jedne žučne rasprave oko toga koje su jabuke najbolje za pite.

– Kolačare i poludunke nikako!

Kad je želeo nešto posebno da naglasi, deda bi kucnuo štapom o nogare skamije. Ne sećam se tačno ko je ustvrdio da su za savijaču najbolje kožare, ali se ta tvrdnja prosto rasplinula u vazduhu pred novim kucanjem štapa.

– E, sigurno nisu bolje od budimki! – frknuo je deda, upredajući svoje proređene brkove, slične raštrkanim dlakama na njušći foke. Činio je to uvek kada bi neko drugi pokušao da pokaže veće znanje, u bilo čemu, od njega. Svi bi tad zaćutali. Čak su i muve prestajale da zuje. Jedino su miševi komotno bazali oko naćvi, jer u tom trenutku i mačke su zastajale u pola skoka. Kako su samo zanimljive bile te skamenjene figure mačora u poluletu, napregnutih mišića i kao strune zategnutih tetiva!

– Adamčicu ne bih zagrizo da je jedino voće na svetu. Znate li zašto? Evini su prsti u njoj.

Sad se, evo, prisećam da je jabuka, koju smo razgledali, imala duboko urezane brazde na kori. Dok se vrtela na jednom od dva gvozdena šiljka, na vrhu štapa, koji su pored ostalog bili pogodni za ubijanje zmija, deda je uzastopno ponavljao:

– Vidite, brojte... brojte, je l’ pet otisaka... šta sam rek’o.

Potom nam je ispričao da je adamčica nastala od semena iz rajskog voća, koje je nedužni Adam prvi i poslednji put probao.

Nisam razumela zašto je Eva grešna prema celom čovečanstvu, samo zato što je ubrala plod sa drveta saznanja i dala ga svom mužu, ni kako je postala od njegovog rebra, ali sam mogla da zamislim kako se za njima otkotrljala ta čudna voćka, i rasula seme po zemlji.

Zajedno sa obilnom pljuvačkom, koja se skupljala oko zuba, progutala sam i svoja naivna pitanja, kao što je na primer ovo:

– Zar u tom raju niko nije imao štap, sličan dedinom, da obezglavi opasnu, lukavu zmijurinu, koja je na zlo navela, jadnu, Evu?

Te iste večeri Eva mi je ušla u snove. Mogla sam, bar toliko, da učinim za nju. Ko zna gde je sve prebivala, tako gola i bosa, samo sa smokvinim listom, između nogu. Uznemirena i modra od hladnoće cvokotala je cele noći, iako sam je dobro i nežno ušuškala. Žao mi je da to kažem, ali je, zaista, ličila na bednu skitnicu. Po podbulim podočnjacima videlo se da je mnogo prepatila.

Pokazala mi je dnevnik, koji je vucarala sa sobom, od prvog dana izgnanstva. Uzalud je pokušavala da piše o tome koliko se kaje. Rečenice su, jednostavno, tamnele od tuge.

– Eh, da je samo to – uzdahnula je tako bolno da su joj zaškripale kosti. I lepo sam, kroz raskriljenu rešetku rebara, videla kako joj srce poskakuje i nadima se.

– Nikako da se otarasim te ale. Prati me i dalje, iako sam joj sve oprostila. Bila sam naivna i radoznala kad sam joj poverovala. Bolje da sam obe ruke odsekla do lakata... poslušala sam je i ubrala tu, prokletu, voćketinu. Izgleda da i ona mene ne može da se oslobodi. Pogledaj!

Niz korice Evinog dnevnika gmizala je nedovršena rečenica. Nisam smela da priđem bliže i vidim u šta se pretvara.

– Ne brini, palaca samo onako, izvadili su joj otrovni zub.

Ipak sam se stresla kad je rečenica-zmija zašištala. Drhtala sam sve dok se nije umirila i sklupčala, na crvenom hrbatu Evine beležnice.

 Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: