detalj slike: KRK Art dizajn

SUSRETANjE OZARENIH NADANjA

Jelena je bila najbolji đak drugog razreda gimnazije. Beše to vreme osvajanja slobode, hipi pokreta, buntovne mladosti koja je tražila svoj autentični potpis bitisanja, u kome je krotila svoju nabujalu snagu, emocije, kreativnost, slobodoumnost... Kroz njen grad, šćućuren u kotlini, proticala je reka neobičnog imena. Istoričari i narodno predanje se nisu slagali kako je nastao naziv hirovite reke, koja je bila čas hučna, preteća, razgoropađena, čas umilna, krotka, raspevana, primamljiva, milujuća... Jedna od legendi kazuje da su Turci u osvetničkom besu bacali srpsku đecu u reku satvrđave koja se prkosno uzdiže nad kanjonom nepredvidive reke. Po toj nevino stradaloj đeci i reka ponese ime koje ostade za sva vremena. Jelena je bila slična zavičajnoj reci. Neukrotiva i žustra, bistra i prodorne mudre misli, nije trpela potčinjenost. Svesna svoje superiornosti, prezirala je osrednjost, slabost i kukavičluk. Bila je, jedino, slaba na lepotu, na uzvišenu poetsku uznesenost, onaj Šantićev, Jesenjinov, Rakićev stih, koji poput olujnog vetra, zakovitla emocije, uzburka krvotok, uznemiri, izmami osmeh ili suzu. Plakala je nad sudbinom Ane Karenjine. Ljutila se na Tolstoja, zašto Ani nije ,,oprostio’‘ljubav, zaklinjala se da neće više čitati ni jedno njegovo delo. Na času književnosti čitala je svoj emotivno sročeni osvrt na ,,Anu Karenjinu.'' U učionici se čulo samo disanje njenih drugara tek izašlih iz kratkih dečjih pantalonica i drugarica koje su tekrazvezale crvene mašne na pletenicama i pustile slapove bujne kose niz svoja pleća. Stara profesorka je nekoliko puta brisala naočare na kojima su iskrile suze. Ponos škole...Jelena...

Behu to godine,,bratstva i jedinstva'', vreme kada se gradila jedna utopijska ideologija ni na nebu, ni na zemlji. Beše u tom vremenu istinskih ideala, prkosa i ponosa, zakletosti i istrajnosti.

-Majko, želim da idem na radnu akciju.Još nekoliko mojih drugara će poći. Pusti me, majko. I ne brini. Zašto me tako zabrinuto gledaš? Meni ne veruješ? A, zar sam te nekad izneverila, majčice moja?

-Znaš li ti Jelena, da nemaš oca? Sve što pogrešiš, reći će svet da te majka nije vaspitala. Hoćeš li mi dodati muku na muku? Možeš poći, ako i brat pođe s tobom. Drugačije, ne dam.

-Brat? Pa, on može samo vodu da nam donosi. No, dobro. Pristajem!

Prugom uskog koloseka, kroz planinske useke, kroz kanjon reke neobičnog imena, voz,,Ćira'' je odnosio u poletnost i nova drugovanja grupu omladinaca na radnu akciju. Do Sarajevaorila se pesma, razmotavali se smotuljci sa hranom, ponetom iz roditeljskog doma, delile se vanilice, pite, štrudle, pršut, sir, kajmak, pogača...Neka čudna vatra je gorela u Jeleninom srcu. Ide u nešto nepoznato, nedodirnuto i nedoživljeno. Jedino zna, da i u ovom izazovu mora biti jedinstvena i posebna. Na njenom ramenu spavalo je usnulo lice njenog mlađeg brata. Brižno ga je ušuškavala svojom jaknom, bdijući nad njegovim snom.Kroz prozor su promicale breze, potom visoke jele i borovi u kojima susvetlucale zvezde zamršene u gustim krošnjama. Miris dima parne lokomotive, uvlačio se u kupee, mešao se sa mirisima mirišljave kose usnulih brigadira. U susednom kupeu mirisali su planinski proizvodi: sušeno meso, jabuke kolačare, planinski sir i kajmak, suve šljive i takiše, ljuta prepečenica...spremljeni za stalne kupce na sarajevskom pazaru. Mladost sa svojim snovima i neukrotivom energijom, ozbiljni domaćini sa borama na umornom čelu, po koja dama u šanel kostimu i brižljivo očešljanom kosom, po neki zagonetni putnik u klasično skrojenom odelu kome se nije moglo odrediti zanimanje, ali ni kakve misli nosi u duši, klackali su se prugom uskog koloseka. Pisak lokomotive je probudio usnula lica. Žmirkavim pogledom su osmotrili dolazak na sarajevsku železničku stanicu. Jelena je čvrsto držala ruku svoga brata. Stigli su u izazov i nepoznatost.

...Na gradilištu veseli žamor i doček novih brigadira. Preplanula lica i žuljevite ruke dočekuju nove neimare. Sunce zažarilo kamen. Hleb na njemu može se ispeći. Vižljasta mladost isijava druželjublje sa preplanulih lica na kojima se cakle oči, kao klikeri staklenci što se iskradoše u nepovrat kroz poderane džepove kratkih pantalona. Ruke se stiskaju u pozdravu, izgovaraju se imena, neka nova, drugačija od onih u Jeleninom gradu:Esma, Senada, Damir, Majda, Šandor, Dimče, Vukan, Balša, Jašar, Stojče, Azra, Vinka, Nataša, Isidora...Promiču kroz Jeleninu svest nepoznati, a poznati, daleki, a bliski, drugačiji, a isti, zagonetni, a spoznajni...I svi nose svoje malo sunce u nedrima i pokoju sakrivenu zvezdu u džepovima, iščekujući posebnost kojom će je darivati.Jelena se postide svojih negovanih, belih ruku, sa lepo oblikovanim, urednim noktima. Kosa je još uvek mirisala na jasmin i telo na sapun,,Liko-san''.Patike sa snežno-belim pertlama i bermude boje kajsije remetili su stil udarničke družine. Odluči da se što pre dokaže, da bude ista poput svojih drugara. Jedna ruka se nežno spusti na njeno rame.

-Hajdemo, drugarice. Da ti dam uniformu za udarničke akcije. Tu,u baraci se možeš presvući. A, da se odmoriš danas, od dugog puta. Biće dana za megdana...

Dva pogleda se upiše jedan u drugi. Dva srca zapevaše u istom ritmu. Dve ruke se zaustaviše na pola puta. Tišina odjeknu nemom simfonijom u dva raspevana srca. Jelena se prva pribra. Zabaci talase svoje bujne kose, ukroti nemir.

-Ja sam Jelena. Dolazim iz grada koji nosi ime koje nas spaja, nadam se ne razdvaja. A, ti si?

- Damir.I ja sam iz grada koji ponosno nosi takvo ime. I film je sniman o mom gradu. Grad koji nosi u nazivu drvo...

-E, a mi smo imali svoju republiku, prvu slobodnu teritoriju u porobljenoj Evropi.Ali...

Neki nemir ustuknu Jelenine misli. Vrati se u sećanju na rano detinjstvo i strikanove priče. Sve se pobrka u njenim mislima. Zakovitla se kao njena zavičajna reka kad se naglo otope snegovi sa okolnih brda. A, dva tamna oka gledaju u njeno lice, iščekujući susret dva pogleda u kojima se osmehuje sunce. Prvi dan je bio kaljenje i ispitivanje sopstvenih mogućnosti. Bolni žulj se zažario na desnom dlanu novoprispelebrigadirke. Na građevinska kolica dodavala je svakim danom sve više i više tereta. Iskušavala svoju snagu i prkos. Novi žuljevi su su se nizali jedan uz drugi. Dlanovi izranjavljeni, a duša raspevana, poletna. Damir je kradom osmatrao Jelenin prkos. Njeno lepo lice poprimalo je preplanulu boju, njena kosa vezana u ,,konjski rep'', otkrivala je pravilne crte lica, na kojemsu se isticale krupne crne oči, u kojima je plamteo nedokučiv žar. Na trenutak se kolebao. Da li da priđe, da joj doda snage, da preduhitri novi žulj na njenom dlanu. Znao je. Ovakvoj snazi karaktera treba prilaziti oprezno, ali kako otkopčati pucad na srcu nepokorne planinske srne. Večeri su donosile radost i raspevanost. Uz logorsku vatru noći su bile svetle, radosne i raspevane, čežnjive , romantične, znatiželjne.

-Pruži mi dlanove, Jelena. Želim na njima da ispevam pesmu. Da je ispišem usnama. Da iz ožiljaka iznikne...da procveta...Smem li nešto da ti kažem, a da se ne naljutiš, da ne okreneš svoje čarne oči od mene?

-Da procveta cvet koji počinje slovom Lj, a završava se slovom V. Hajde, čik izgovori tu reč...Čik, čik...Ne smeš.Ne smeš...Hrabrija sam od tebe. A, ja volim jake protivnike, volim nadmetanje, borbu...

Opet je bila nadmoćna, razdragana kao kakvo dete. Gledala je dugo u dva najlepša tamna oka, a potom je prkosno zamahnula talase svoje bujne kose i otišla... otišla iz razgorele čežnje ...

Pred brigadirskim strojem, Damir je podizao na jarbol zastavu sa tri boje. Trenutak u kome će se proglasiti najbolji brigadir i dodeliti udarnička značka. Najbolja među najboljima –Jelena, devojka nedokučive lepote i neobjašnjive duhovne snage.

-Ura, ura, ura!- Orilo se brigadirskim kampom.

Dva pogleda se razgoreše istim plamenom. Dva bića pohrliše jedno drugom. Odjek njihovih srca nadjačavao je zvuke gitare i veseli mladalački žamor. Ćutali su, osluškivali se u tišini. Pisali su pesmu koja će nadživeti vreme sadašnje i vreme buduće.U toj raspevanoj tišini, znali su – ovaj trenutak će poneti u buduće godine njihovih života. U istom trenu osetiše i sreću i bol. I bol...

-...I ja ne mogu sve i da hoću zaboraviti plavu kapu , a vozovi idu danju, noću kroz Podlugove, kroz Podlugove... –provlačili su se zvuci pesme kroz noćnu tminu, kao zlatne svilene niti kroz fino tkanje letnje večeri...

-Daj nešto od ,, Dugmeta''. Hajde romantičaru. Izvuci nešto srceparajuće iz struna...

Damir došapnu nešto svom drugaru sa gitarom.Jelena je zaneseno gledala u logorsku vatru. Na trenutak joj se činilo da se plamen pojačava vatrom iz njenog srca. Neko novo, snažno, neobjašnjivo osećanje tutnjalo je krvotokom. Znala je da će ovaj plamen poneti u svoj grad u kotlini, kao olimpijski plamen. Samo da joj ova vatra ne izgori dušu. Samo da je ne sputa...

-Ružica si bila jedna u mom srcu...-dopirao je glas do njenog nemira...A, ona je bacala varnice iz svoga pogleda u plamen koji je dogorevao u julskoj noći, daleko od njenog doma, od devojačke sobeu kojoj je majka učila smernosti. U svim dramatičnim trenucima, bila je pobednica sa ranom na duši, nevidljivom za tuđe oko, samo njoj znanom. Naglim pokretom, prikupi svoje snove, nestvarna nadanja i pođe, ostavljajući iza svog nemira raspevanu družinu.

-Jelena... – začu šapat iza svojih koraka.

- Hajde, čik, čik, čik izgovori to što osećaš. Ne smeš, ne smeš...

-Ne smem? Smem, ali...Odneće te tvoj voz, odnećeš sebe od mene... Ti si oluja. Ti lomiš svoju najbeharniju granu i trpiš...i plačeš, a ne priznaješ da te boli. Shvatio sam to kad si povređivala ranjene dlanove. Teško je tebe ukrotiti, Jelena. A, nemoguće te pobediti. Teško onome ko te životom zavoli. Teško tebi, kad patnjom zavoliš. Ti gradiš i razgrađuješ istovremeno. Znaš li ti to? Gde se završava tvoj ponos? Da trčim, da ga preteknem, da mu skrenem tok, da potečeš sa mnom, sa mnom... Ali, gde sa mnom?

Na trenutak, Jelena stajaše kao u bunilu. Razum je vukao za kosu, sve jače, bolnije. Nevidljiva ruka je otimala, pretila, zapovedala. U jednom trenu, otrže se od svega što je sputava, vezuje bukagijama za gležnjeve, stopala. Ote se od sebe, od straha, od predrasuda, od neizvesnosti. Hitrim pokretom snažno se privi uz Damirove grudi. Slušala je iz njegovog srca najlepše stihove koji su se pretakali u muziku, u šaputanje vetra, u čarobne reči. Činilo joj se da se najlepši roman ispisuje u trenu, u magnovenju. Znala je tim zagrljajem biće vezana i kada se sve niti pokidaju i sve kopče na životnom jeleku popucaju na grudima. U tom čednom sjedinjenju dve duše, beše sve njihovo. Jelena razmrsi svoje snove, rasplete svoje ruke iz zagrljaja i pobeže u zvezdanu noć. Uteče od sebe. Jedna zvezda se otkide sa neba. Iz njenog oka otkide se jedan biser. Samo jedan...

Posle niza životnih pobeda i poraza, uspeha, priznanja, nadahnuća, ispevanihpesama, napisanih pisama koja nisu stigla na željenu adresu, život je za sebe ostavio poslednji čin melodrame. Jelena je sačuvala svoju nepokornost i kada su oluje lomile i kršile sva njena nadanja, kada se bora na čelu urezivala sve dublje između obrva, kada su sve iluzije nestale u reci neobičnog imena.I kada su srebrne niti prošarale kosu, ostala je neshvatljiva i sebi i drugima. Nepokornica...

...U planinskoj kući od borovih oblica razgoreva se vatra. Miris borove smole i jabuka kolačara ispunjava prostor u kome se rasplamsava vatra iz kamina i iskrice iz očiju. Iz dva pogleda teku želje, kap po kap. Prelivaju se iz jedne čežnje u drugu. Ništa ne remeti nemu simfoniju dve duše koje se nisu tražile, a sve ih je vodilo u susret razgorelog sretanja. Jelena požele da pruži ruku, da ubere jednu zvezdu iz oka. Zastade. Ako je sada ubere, neće je više grejati. Ponekad je dar retkih susretanja kazna, koja peče potmulo, kao oči nagorele dimom.

-Nismo se tražili, a sve nas je vodilo jedno drugom. Kroz iglene uši su se provlačile naše duše, da bi se srele. Tu smo, dve duše upredene u jednu nit.

-Možda, još uvek, možemo razmrsiti tu upredenost. Manje će boleti jednoga dana. Ti ne razumeš moga Boga, ja ne razumem tvoj ateizam.

-Duše...duše...Kako ne razumeš? To je redak susret duša. Ne pamtim sebe srećnijeg. Ne možeš ti mene više nikome dati.

Plamen iz kamina titra po zidovima. Dve senke se u magnovenju primiču jedna drugoj. Na tren zastanu, kao nad nepremostivim ponorom. Ako sada pređu zabranjenu među, povratak će biti bolan, neizvestan. Sve sile zemaljske i nebeske urotiće se protiv dva bića koja se susreću i razilaze u istom trenu. Razdvaja ih sve: vera, tradicija, ime...To ime, ponajviše. U Jeleninom narodu ne postoji takvo ime. Noć, dugo željena noć, koja daruje i ranjava u isti mah. Dok se čaše lagano prazne, dogoreva vatra u kaminu.Baš kao nekaddavno pored logorske vatre.

-Spremiću ti postelju. Već je odavno prošla ponoć. Dodaću još bukovine u kamin. Spavaj...Ujutru ćeš na put dug nekoliko stotina kilometara. Grejaće nas ova vatra u budućim godinama naših života.

-A, ti?

-Ja ću da bdijem nad tvojim snom. Da ga ništa ne naruši. Možda ću ti i pesmu napisati, dok budem gledala tvoje usnulo lice.

Nekoliko meseci kasnije, kada su nostalgija i čežnja lomile koplje o Jeleninu ranjivu dušu, sklupčana na krevetu u kući od borovih oblica, napisala je pesmu u prozi.

,,Stiskam obema rukama komadić srca u kome čuvam bol.To je žulj što potmulo tinja, ne stišava se. Ne pomišljam da ga pustim da isteče, da uselim pesmu. S njim se budim. Opipam mu damare. Tu je. Uprtim ga kao neminovnost i nosim, svuda. Ponekad ga pokrijem osmehom, ponekad umijem suzama. Moj bol i ja smo dva drugara svikla jedno na drugo, prilepnjeni kao telo i košulja. Nerazdvojni...Mogla bih ga iseliti iz srca, ali mi je, nekako, žao. Gde bi bol našao drugi dom? Lakše mi je sa bolom, nego sa neizvesnom radošću. Bolnost me oplemenjuje, prizemljuje, ne da mi da posrnem, da se sapletem, da se razbijem kao srča, da se zagrlim sa neizvesnošću, da pružim ruke u neki iluzorni zagrljaj. Bol bira čisto srce, ne prima se u carstvu laži, gde nema čistog izvora, ni bistre nade. Bol je aristokratski otmen,ne smeje se razuzdano, ne opija se rujnim iluzijama, ne šenluči. Ćuti...Ćutim i ja...Samo ponekad zaustim da ga pitam zašto se uselio u moje srce, nenajavljen.Nije pošteno...I tako, teku dani, tečemo ja i bol. Naviknuti smo jedno na drugo, kao nerazdvojni drugari. Ne primamo nikoga u društvo. Nikone bi mogao ni razumeti razloge zašto sam domaćin tako neobičnom gostu.Jednoga jutra prenuh se iz sna. Postelja mi izvezena zracima sunca. Na jastuku jedna suza, samo jedna. Otišao je iz srca moj drugar, moj bol. Shvatih...Prestala sam voleti.

Tečem kroz vreme, ponekad radosna zbog leptira na cvetu, zbog buba -mare na mom dlanu. Nekada sam slušala legendu: Kada uzmeš buba-maru na dlan i kažeš joj :,,Leti buba-maro gde je moje drago...'' u kom pravcu uzleti, iz tog pravca će doći. Ćutim...Miruj na mom dlanu buba-maro.On se i dalje zove, kao i pre. Razmišljam da li jedna noć može ispuniti svetlošćuduge,tmurne, kišne dane budućih godina? Možda i može. To je dar retkih susretanja.

Noć je punog meseca. Kasno leto. Sedim ispred kuće od borovih oblica zagledana u nebo. Misao putuje na adresu bez broja. U vidokrugu svetlucju svici, bljesnu pa nestanu. Je li to svetlost iz daljine? Možda je to neugasla vatrica u jednom srcu, zapaljena davno u bosanskom bespuću. Da si se zvao drugačije, sada bismo zajedno brali zvezde.''

PODELITE OVAJ TEKST NA: