|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Rukoljub za anđela
Smiraj jarkog letnjeg dana donosi olakšanje . Budi se mali užareni gradić u brdima Epira. Potoci turista, iz uskih strmih uličica slivaju se ka dopadljivoj promenadi, dok asfalt sve slabije isijava toplotu. Kroz šareni metež, sa večernjeg bogosluženja, vraća se sredovečni sveštenik u crnoj mantiji. Korakom odlučnim, krupnim, ali neusiljenim i dostojanstvenim, hrli napred. U susret njemu ide čovek,noseći na ramenima devojčicu, riđe, kovrdžave kose, koja se presijava pod odbljeskom posustalih sunčevih zraka. Suton je, i sve je živo. Našavši se na korak ispred deteta, u magnovenju, sveštenik prinese njenu ručicu ka sebi, da je celiva. Stranci, izvan pravoslavlja, zatečeni u ovom kadru, verovatno videše ovo dete kao deo pastve njegove parohije, lišeni mogućnosti da razumeju dublji smisao ovog čina, izvršenog u trenutku, bez zadržavanja i nepotrebnih reči. Nakon što crna mantija minu, ostah zamišljeno da stojim između svetova. I danas, ova neobična sekvenca iz moje memorije, ne otvara prostor sumnji da se na tom šetalištu, zaista, dogodio susret sa Svevišnjim. Upitan je jedino ostao, u varljivoj refleksiji spoznaje, taj doživljaj zbunjujuće nedorečenosti, zbog čega ne mogu, a da se ne zapitam — ko je kome poslao poruku? Sveštenik Bogu, ili Bog svešteniku? A dete? Ono je glasnik. Anđeo na zemlji, iako to često zaboravljamo...
|
