detalj slike: KRK Art dizajn

OVDE  možete pročitati prvi insert priče Crvena rukavica

CRVENA RUKAVICA

 

Pažljivo otvarajte prozore duše!

Tako je govorila Jelena, dok smo se sunčali na terasi njenog osmeha. Od kad je znam govorila je tiho kao da će povrediti prostor ili uho slušaoca. I nežno kao da su joj reči produžetak ruku i nastavak prstiju, kojima miluje sagovornike.

Tog dana, mada kroz smešak, nekako žustro i jetko, za nju sasvim neuobičajeno, uputila je nekom oštru notu upozorenja.

Zbog onih koji, neprestano, zaviruju u tuđe živote i u svemu traže mrlju i trun nesavršenstva.

Grozničavo i sa povišenom temperaturom u glasu, dodala je još i ovo.

Njih se čuvajte! Gusta je pomrčina njihovog nezadovoljstva. Svako svetlo može da ugasi i proguta.

Ne sećam se šta je još govorila, ali sam dobro zapamtio da su neke njene reči našle odjek u mojim mislima. Osećaosam kao da su te izgovorene reči bile deca mojih misli. Ko zna gde i kad smo spojeni začetim smislom duha. Stoga, nije neobično moje duhovno materinstvo, iako sam dosta mlađi, i od one vrste koja biološki ne rađa. Čak i da nije tako, božanstveno je biti majka Jeleninih reči. Pa zar i ova njena rečenica ne ide u prilog tome?

Srećni su samo oni ljudi koji i u najdubljoj tami traže iskre radosti, i u svakom trenu i događaju lepotu. Oni uvek otvore bar jedan prozor duše da svetli i drugima...

Posle mnogo godina pročitao sam u nekoj knjizi jednu divnu sentencu: „tmina je svetlo koje nije otvorilo oči”. Kada danas razmišljam o Jeleni, mogao bih reći da je osoba koja tami, neprestano, podiže trepavice. Zato je u njenoj blizini uvek bilo dovoljno svetlosti. Bar tako mislim dok gledam njene ruke. I Pako de Brinjo otkrio je u njima neku čudnu magiju...

Moja opsesija Jeleninim rukama išla je dotle da sam jedno vreme izbegavao da se rukujem sa drugim ljudima. Kad god bi me neko prisno dotakao ili duže zadržao moju ruku u

svojoj, trgao bi se kao da je taj novi dodir ubica Jeleninog dodira. Želeo sam da ga sačuvam zauvek. Ali i da oko njega ozidam kineski zid da ga drugi dodiri ne bi doticali i oskrnavili.

Ili, prosto, zbrisali sa mog dlana.

* * *

Барселона

Koji je zajednički imenitelj povezao mog strica i moju profesorku, nisam ni do dana današnjeg uspeo da otkrijem.

U bračnu luku slila su se dva potpuno različita toka. Jedan silovit, mutan i nezaustavljiv. Sa svoje obale doneo je dosta sujete i samoljubivog zanosa. Rušio je sve brane pred sobom. Ništa za njega nije bilo sveto.

Više me radovao onaj nežni i tihi žubor sa druge obale. Nasuprot stalno namrgođenom, nepopustljivom, i za kritiku vazda spremnom stricu, moja profesorka, uvek spremna da pohvali, tražila je u svakom neko ostrvce puno sunca i topline. Kasnila je na časove, ali nam je opraštala nestašluke.

Ceo svet je gledala kroz neku samo njoj znanu dioptriju. Pre bih mogao reći da je lebdela između ovog ovde i sada i nekog drugog sveta, iz koga je pristizala zbunjena i nespremna da čvrsto zakorači u naš svet, pun surovosti i krutih stavova, i nađe oslonac u njemu. Nije se borila za neke svoje velike ciljeve. Gotovo da ih nije imala. Tražila je lepotu u sitnicama i nalazila je. Umela je da uzvisi trenutak, ma kako mali bio.

No, sitnice nisu nevažne, kako to na prvi pogled izgleda. One su kockice bez kojih nema mozaika. Od njih počinje sve i u njima je sadržano sve. Pa i ona nit kojom se mnoštvo

razlika povezuje sa celinom.

U svest mi se urezala poruka sa zadnjeg časa.

Ako ne možemo jedni drugima ulepšati ceo život, onda sigurno možemo, sat, dan, tren...

Draga moja Jelena, verovao sam u sve što kažeš. Da nije tako, zar bih u sećanju sačuvao pupoljke najčednijih trenutaka ne dozvoljavajući da ih išta isprlja. U njima su najneviniji obrisi i čistota Tvojih osećanja, bez ijedne laži.

* * *

– Doktore, zašto pacijent spava na jastuku u obliku rukavice?

– Potseća ga na ruku osobe koju voli. U njemu čuva njena pisma.

– A crvena rukavica, na levoj ruci...

– Misliš ona s’ kojom ide u šetnju?

– Da, usred leta.

– Veruje da u njoj žive dodiri te osobe.

– Da li je ona živa?

– Ne znam.

– A, Pako de Brinjo...

– Onaj španski slikar?

– Da. Da li zaista postoji?

– Mislim da ne. On je njegov imaginarni dvojnik, neko ko će ostvariti njegov san. Podariće osobi koju voli, sve što on sam želi, a ne može. Zaštitiće je, pošto bolesnik umišlja da je ona ugrožena.

– Da li zato umišlja da je ubio strica?

– Da, jer veruje da mu je on bio prepreka za ostvarenje sna.

– Ako ga stric poseti...

– U ovom trenutku to ne bilo dobro za njega. Kod podeljenih ličnosti teško je uhvatiti baš taj trenutak kad se umišljeno, doživljeno i stvarno slivaju u isti tok svesti.

– Mislite da ne bi mogao da prihvati bilo koju drugu istinu, od one koju umišlja.

– Ne. U ovom stanju fikcija ga spašava od totalnog sloma.

– Da li će, ikad, moći da se suoči sa realnošću?

– To, sada, ne znam. Sve zavisi od stanja bolesti. Stalno čitajte njegov dnevnik, u njemu ćete naći neke odgovore.

– Pišu li svi pacijenti dnevnike?

– Ne. Samo oni koji žele. Neki slikaju, to je bolja terapija. Jeste li pročitali sve što je napisao?

– Ne baš.

– Onda čitajte! Za danas je dosta. Ima težih slučajeva.

***

(…)

Stažistkinja oseća kako joj od uzavrelog nestrpljenja, u svakoj ćeliji titra neka čudna uznemirenost, koja sve češće i sve jače, razbija tok misli i rastače ih u mnoštvo delti.

Odložila bi i večeru i sve drugo samo da izađe u šetnju i razbistri misli, ali ne može da uvredi majku. Osim toga, pružiće joj se prilika da nešto više sazna o pacijentu X od oca, ako bude raspoložen da o tome priča.

Kada je  u mislima razlistala dnevničke zapise, zapazila je da, u svemu, svetli empatija. I ne samo empatija. Stiče se utisak da pacijent ceo svoj život, u potpunosti, posvećuje jednoj osobi. On se seli u njeno biće, nema više sebe. Ta tranzicija je smisao njegovog života. On živi kroz tu osobu. I ne želi ništa za sebe.

Stranice, na kojima je opisan susret Jelene i Paka de Brinja, uokvirene su linijama crvene boje. Mada deluje nadrealno, nije izmišljen. O tome svedoče i druge ličnosti.

Sa posebnim zadovoljstvom, iščitavala je taj deo, više puta...

Svakom ko je bar na tren osetio atmosferu Barselone, uzavrelu od strujanja umetničkih fluida, tokova burne istorije i životnog optimizma, biće jasno kako je Pako de Brinjo, u jednom jedinom dodiru, otkrio ono što mnogi nisu tokom celog života.

Otvorenost i srdačnost, vatreni temperament uvek spreman za avanture i za uznošenje svakog doživljaja, svake emocije, do vrhunca egzaltacije i strasnog proživljavanja, osobi­ne su koje krase gotovo svakog Katalonca. Opčinjava i njihov pravdoljubivi zanos koji zna da preraste u žestoki otpor prema svemu što ugrožava nacionalno dostojanstvo i što nije vi­teški gest...

 

Jedino se pred tim i takvim duhom Jelenina duša mogla otvoriti, i biti ono što jeste. Topla, bezgranična, vanvremena. Satkana od romantičnih snova i uzvišenih osećanja, čeznula je, meni se činilo, baš za takvim vitezom srca kome bi poklonila svoje carstvo nežnosti. Sve odaje u tom carstvu mirisale bi na medenjake dobrote, prelivene filom od poljubaca. Aroma romantike širila bi se, iz tog fila, u prostor i vreme i opijala druge ljude.

Cela Jelenina duša slila se u taj jedan jedini dodir koji je ustalasao boje na platnu Pakove najdraže slike. Bila je to jedna mala slika iz rane mladosti umetnikovog života. Zaboravio sam datum i godinu nastanka te slike, ali se naziva odlično sećam. Usnulom mediteranskom pejzažu umetnik je dao ime: „Jutarnji san”.

Iako je bio obasut rumenilom jutarnjeg sunca, ništa na tom pejzažu nije bilo budno. Ni more, ni obala. U pitomoj tišini male uvale odmarao se usnuli jedrenjak. Njegova bela je­dra osvetljavala su tamne, visoke stene iznad uvale. Dva neprepoznatljiva lika na jedru, okrenutom obali, kao da su odslikavala san mladog umetnika ušuškan u san pejzaža.

Glave zaljubljenog para okrenute su jedna prema drugoj. Njihove profile, u izmaglici, priljubljuju kose. Tačnije rečeno, glave mladića i devojke, koje ispunjavaju celo platno, grle se kosama. Crna, razbašurena kosa muškarca, čiji lik se nalazi na levoj strani jedra, prošarana je trakama bledožutih sunčevih zraka, i poprskana kapima nebeskog purpura. Podignuta je iznad njegovih ušiju i čela i izdužena u oblik šala. Na desnoj strani je glava devojke uz čije se lice pripija, razmotani trobojni šal od mladićeve kose.

Duga i lepršava kosa devojke, boje lešnika, liči na rasperlijanu maramu. Zato su u njoj boje više razlivene. Osim purpurne, najvidljivije su plava i bela. U plavoj su odrazi ne­ba i mora, a u beloj obrisi jedra. Maramom od svoje kose devojka pokriva vrat i donju polovinu mladićevog lica. Kose su jedini jasan i siguran znak raspoznavanja. Sve ostalo je nejasno. Ali one istovremeno i otežavaju raspoznavanje, jer pokrivaju baš one delove lica koji bi ukazali na razlike. Nejasnoću povećava i to što su profili likova u izmaglici.

Verovatno je umetnikova ideja bila da u centru pažnje ne bude isticanje i nijansiranje razlika između polova, nego njihova integracija u nešto više od pripadnosti telu, nešto što uznosi, spaja, ujedinjuje do te mere da se razlike gube. Ako je tako, onda i nije važno da li je na otkrivenoj gornjoj polovini lica, na levoj strani jedra, muško ili žensko čelo, čije su oči ili nos. Isto to važi i za donju polovinu lica, na desnoj strani jedra, na kojoj zabunu stvaraju usta i brada.

Umetniku je, dakle, bilo važno da dočara ljubavni zanos, dva čedna bića, u trostrukoj vezi: duhovnoj, duševnoj i telesnoj. Snaga duhovnog i duševnog jedinstva inicirala je i ukidanje razlika u telesnoj sferi...

Neki neobjašnjivi magnetizam privukao je Jelenine prste slici. Pako je prišao bliže. Ne znam šta je hteo da kaže, jer su mu reči zamrle, a usta ostala širom otvorena. Ukočila mu se i poluispružena desna ruka.

Bio sam dovoljno blizu da vidim kako podrhtavaju Jelenini prsti. U uvali su zatreperila jedra. Na jedru, okrenutom obali, zašuštale su kose. Najpre je pao šal sa lica devojke, a potom se odmotala marama sa mladićevog lica. Zaljubljeni par se okrenuo prema nama. Glave su im se počele pretapati u jedan portret.

Pako je, posle šoka, pokušao da se pribere. Ruka mu se opustila, ali nije mogao da zatvori usta. Gledao je u Jelenine prste zapanjeno. Nisu više bili na platnu njegove slike. Ni slika više nije bila ista. Kad se prekinuo dodir, sve se vratilo u prvobitni položaj. Nova grupa posetilaca ulazila je u galeriju. Videće  sliku, „Jutarnji san” , onakvu kakva je bila pre naše posete.

– Molim Vas... – zamucao je Pako.

Profesorka ga je gledala zbunjeno, ali ništa nije rekla.

– Vaše ruke...

– Zaista ne znam...

– Verujem. Ni ja nisam znao da ste Vi osoba iz mog mladalačkog sna.

– „Jutarnjeg sna”?

– Sve je to povezano... da li biste mi pozirali? Mislim, slikao bih samo ruke...

 

(...)

 

Deo o gutanju slike mora ponovo pročitati. Mada nadrealni odnos prema okruženju ukazuje na duboke korene otuđenosti, veoma uverljiv prikaz situacije, o kojoj pacijent X piše, ostavlja čitaoca u dilemi da li se ponešto od toga o čemu piše stvarno dogodilo.

To, što od oca-inspektora u toku večere saznaje još više je zbunjuje.

– Ne branim Danila zato što mi je prijatelj, ali taj njegov sinovac je potpuno lud. Zar normalan čovek drži takvu sliku u stanu? Nije to portret, ni akt. Na slici su dve ruke, okrenute jedna prema drugoj, a na vrhovima prstiju ispisani su neki hijeroglifi, koje niko ne razume, za koje je on tvrdio da su magični izvori svetla.I da iz njih dodiri svetle, ali samo noću.

– Čije ruke ?

– Danilove, bivše, žene. Taj ludak je nju upoznao sa nekim isto tako ludim slikarem. Čuvao je njihova pisma, da se čovek prekrsti i levom i desnom, znate gde?

Inspektor je lupio rukom o sto, tako jako da se riblja čorba jedva uzdržala da ne prelije vrhove tanjira. Kad su se smirile kašike i noževi i prestali da zveckaju, nastavio je.

– U jastuku u obliku rukavice. Samo ne znam ko mu je to sašio.

– Logično je da neko prepozna portret, ali ruke, to baš ne deluje uverljivo.

– Ko bi se upuštao u takvu budalaštinu? Ne misliš valjda da bismo se time bavili? Postoje lovci na tuđe intime. Od njih se ne može ništa i niko sakriti. Prate svaki trag. Ponudiće ti i najprljaviji sekret trača na dlanu, da bi dokazali da u njemu ima tragova istine.

– Tata, da li ga je stric naterao da proguta sliku?

– Nemoj mi, molim te, reći da veruješ u takve gluposti.

– Zašto nije ranije reagovao, ako je sve to znao?

– Nije znao. Odavno su njih dvojica prekinuli svaki kontakt, ali ne znam tačno zbog čega. Nikad ne bi ni saznao da nije onih koji više vole tuđu nesreću nego sopstvenu sreću.

A nesreću je namirisao jedan običan brbljivac. Sin mog i Danilovog velikog prijatelja. On je prilikom jedne slučajne posete Danilovom sinovcu prelistao beležnicu, nesmotreno ostavljenu na stolu.

Dok je Danilov sinovac, u prostorijama druge zgrade, u kojoj je smeštena njegova biblioteka, tražio knjigu, taj šmokljan je njuškao po njegovom rukopisu.

Nije, naravno, mogao da zaključi kakav smisao ima to što je uljanim bojama naslikano na platnu, ali je shvatio da je rečenica ispisana crvenim flomasterom, na zadnjoj strani dnevnika, ključ za odgonetku. A ona je glasila ovako: „Sinoć su iskričave varnice, iz Jeleninih prstiju, prvi put, ispod platna na zidu, ispisale Pakovo ime.”

– Mislila sam da su ljudi koji vole knjige plemeniti i prosvećeni. Najmanje bih od njih očekivala da zaviruju u tuđu intimu.

– Pa, taj nadrimudrac, siguran sam, čita samo novine sa trač-rubrikama. Njega ništa pametno ne zanima. Čega se dotakne, upropasti. Knjigu je tražio za svoju bratanicu...

Stažistkinja se setila komentara na prvoj strani dnevnika i u tom liku odmah prepoznala čoveka o kome je Jelena govorila da može da ugasi i proguta svetla drugih bića...

I pacijent X delimično otkriva njegov identitet na strani koja je uvod u poslednje poglavlje dnevnika, ali više kroz metaforičnu formu. Za njega i svog strica kaže da su na istoj, zatamljenoj strani ogledala, a to samo pokazuje da su radeći protiv drugih više smanjili sebe, zato što tamnija strana ogledala samo pojačava efekat svetlosti. Taj kontrast najbolje pokazuje da tama, ma kako velika bila, ne može sebe da izdigne iznad svetla. Njeno mesto je uvek iza i ispod.

***

Stažistkinji se, neprestano, u misli vraća prvi susret sa čudnim pacijentom. Još čudnije je njoj i njenim kolegama bilo ponašanje Načelnika Neuropsihijatrijske klinike prema pacijentu. Posle prve vizite, kojoj su kao stažisti prisustvovali, pokušao je da im objasni zašto je bolesnička lista pacijenta obeležena sa slovom X.

„Zamolio me je da mu ne otkrivam identitet. Rekao sam mu da je to nemoguće i da pravila u bolnici ne određuju pacijenti, nego oni koji ih leče.

U međuvremenu sam otkrio da je, naš pacijent, vrlo senzitivna i izuzetno obrazovana osoba. Ima privatnu biblioteku neprocenjive vrednosti. U njoj su neke moje kolege i profesori sa raznih fakulteta uspevali da nađu vrlo retke i dragocene knjige.

Kada su takve ličnosti u pitanju pribegavamo drugoj metodi lečenja. Onoj u kojoj pacijent bira svoj put ozdravljenja.

Sam prolazi kroz tunele svoje ličnosti. Mi ga samo pratimo.

Osvetljavamo povremeno mračne odaje, i čekamo ga na kraju tunela. Ako sam ne nađe izlaz, onda ga mi vodimo u željenom pravcu”.

Očev glas je prenu  iz razmišljanja.

– Policija je, zamislite, stigla pre hitne pomoći. Poštar kaže da ih je odmah pozvao i rekao da u snegu, ispred stepeništa, leži teško povređen čovek, mada je mislio da je mrtav, ali tu reč nije mogao da izgovori. Srećom, Danilo se posle ukazane prve pomoći, osvestio.

Polomio je nos i nekoliko rebara. Njegov sinovac, koga su našli na prvom stepeniku, ispred otvorenih vrata, prošao je mnogo gore. Mesecima se nije budio iz duboke nesvesti. Neverujem da bi pristao mirno da proguta sliku, pa onda mučki da gurne strica niz stepenice. Jeste lud, ali na drugi način. Nije on ni lukav ni agresivan. Previše je smušen i nekako uvučen u sebe.

Stažistkinja iste noći markerom senči neke delove iz pacijentovog dnevnika.

Lekari su mi rekli da sam dugo bio u nekoj vrsti kome. Oni još uvek pokušavaju da ožive moje sećanje. I oni i ja znamo da je to bezuspešni pokušaj. Ubeđuju me da nisam ubio strica, valjda da bi me oslobodili krivice, jer me smatraju neuračunljivim.

Sećam se da je ušao u moju kuću, sav razjaren. Nikad ga nisam takvog video. Crven u licu, razrogačenih zenica, sa nabreklim žilama, punim dinamita žestokog besa. I da nisam otvorio vrata srušila bi se od eksplozije dinamita, sabijenog u tesnim šupljinama nadutih vena.

„Znači, istina je”... protrčao mi je kroz uši njegov urlik, dok je izobličena figura njegovog tela promicala pored mene.

Ramena su mu, poput pesnica boksera koje udaraju u džak sa peskom, potresala jaknu. I leđni mišići su poskakivali ispod nabora jakne. Nije mogao da ih smiri ni kad se zaustavio pred slikom.

Sliku nisam uramio jer bi ram ograničio prirodno zračenje energije i smanjio plimu iskričavih varnica. Brinula me pomisao da bi se, zbog tog ograničenja, varnice mogle ugasiti. A ako bi se to desilo, nikad mi više ne bi obasjale noć, a noću su bile najsvetlije. Osim toga, noću me niko nije uznemiravao. Mogao sam da obratim pažnju na svaki detalj.

Da li je moguće da taj čovek koji je tako često dodirivao ruke svoje žene, a katkad ih držao u svojim kad bi izlazili u šetnju, nikad nije primetio šta one u sebi kriju? ! Sav očajan gledao sam u zdrobljene komadiće Jeleninih ruku. U sledećem trenu već sam ležao na podu i bio nateran da te komadiće pojedem. To je za mene bila najveća kazna. Nekako sam skupio snagu i ustao kad je pošao ka još uvek otvorenim vratima.

Potrčao sam i stigao ga na prvom stepeniku.

Hteo sam samo da mu kažem da je veliki bednik i da tim činom ništa ne postiže. Ono što nosim u srcu nikad neće moći da uništi, a to je najvrednije što imam. No, on se tako naglo okrenuo i pre nego što sam uspeo išta da kažem, vrat su mi stisnuli mengeli žilavih šaka. Ne znam koliko je potrajalo naše rvanje, meni se činilo predugo. Pre nego što sam pao, video sam ga kako se strmoglavljuje niz ledeno stepenište. Verovatno se okliznuo. Ne sećam se da li sam ga, braneći se, odgurnuo do ivice. To mi je ostalo nejasno.

(...)

 Najčudniji zapis u pacijentovom dnevniku za nju je bio nerešiva zagonetka.

 Moje novo ime ne mogu da otkrijem, jer je šifra za jednu veliku tajnu. Staro više nemam. Ništa čudno. Često se dešava da ime umre pre vlasnika, samo što to ljudi ne primete, ili ne žele da priznaju. Ja nimalo ne žalim za svojim starim imenom, iako je ovo novo naličje jednog drugog imena. Ili da se tačnije izrazim, senka jedne svetlosti.

Opet izlazak iz sfere realnog, primećuje stažistkinja. Niko, sem pacijenta, nije govorio o toj slici na zidu bolesničke sobe. Ni za sliku u njegovom stanu ne postoje pouzdani dokazi. Pitanje je koliko se može verovati svedocima. Ili je sve to scenario za nešto, sasvim, drugo, za sada još nepoznato? Ako je njen otac to prihvatio kao istinu, onda nema mesta sumnji.

Ili je možda... ? O ne, ne... besmisleno bi bilo i pomisliti da je i on učestvovao u stvaranju takvih dramskih zapleta, a opet sve je previše čudno, nepovezano i bez jasnih motiva. Nema uverljivih dokaza ni da je pacijentov dnevnik istinit. Zapisi o prvom susretu španskog slikara i pacijentove profesorke veoma su detaljni i opširni. Misteriozni detalji opisani su spisateljski ubedljivo, ali nisu logički prihvatljivi. O drugom susretu do kog je došlo, kako pacijent piše, sledećeg jutra postoji samo jedan vrlo štur, više informativan zapis.

Pako je, sledećeg jutra, zaista, došao. Doneo je magičnu sliku. Nikad nije ni pomislio da je proda. Osećao je i znao da je došao trenutak da se od nje rastane. Isto tako je znao da je Jelena neće uzeti tada. Tako se i desilo. Ja sam Jelenin poklon po povratku iz Španije nekoliko meseci čuvao u svom domu. Iako su snimci na filmu bili amaterski, poslužili su mu kao dobra osnova za taj posao. Jedva sam uspeo da film neprimetno spustim u džep njegove šarene, široke, košulje, jer je susret u Marinelandu bio vrlo kratak. Razmenili smo adrese i rastali se prijateljski.

Ne znam da li bi se Jelena i Pako ponovo sreli da nisam toliko uporno radio na njihovom zbližavanju. Dopisivali su se tri godine. Još uvek čuvam sva njihova pisma.

Jedan od najlepših dana u mom životu je nedelja u Budimpešti, dan kad su se Jelena i Pako, nakon tri godine, ponovo sreli...

Priznajem da je moj sve prisutniji prezir prema stricu, koji se izrodio u aktivni protest, imao je dosta uticaja na donošenje tako delikatne odluke. Nisam mogao da podnesem njegov lažni odnos prema Jeleni. Znao sam da je vara. Mada je prema meni bio pažljiv i ispunjavao sve što obeća, osećao sam veliku netrpeljivost prema njemu. Nerviralo me njegovo licemerno ponašanje.

Zgadio bih se svaki put kada bi pomilovao Jelenu. Činilo mi se da je tim dodirom prlja. Gledao sam je tužno kako se, kao dete, raduje njegovim poklonima. Naivno je verovala da se tada vraćao sa službenih putovanja. Pitao sam se kako bi reagovala kad bi saznala za prevaru i izmišljena putovanja i u isto vreme strahovao od posledica takvog saznanja, jer bi je to saznanje previše povredilo, a možda čak i uništilo.

Zamerao sam stricu zašto nije napravio izbor. Ili Jelena ili ta druga žena. Zar je smelost, kojom je brzo i lako sekao svaku vrpcu neizvesnosti, odjednom zatajila? Ne verujem. Visoki stepen samopouzdanja, odlučnost i munjevita reakcija, to su temeljne osobine njegovog karaktera i ne bi se tako lako urušile pred takvom vrstom izazova. Mislim da nije imao bilo kakvih dilema, niti je razmišljao da li je to što radi ispravno ili ne. Uvek i u svemu bio je ono što je. Čovek koji će, po svaku cenu, i bez griže savesti ispuniti svaku svoju želju, ne hajući za bilo čiji sud, a još manje za nečija osećanja. Mogu slobodno reći da me ta osionost sve više udaljavala od njega. Pogotovu zato što je gušio Jeleninu slobodu, čak i onda kada su na listu njegovih ljubavnica dospela i neka, krajnje, neprihvatljiva imena.

***

Kada je stažistkinja sutradan, u ranim jutarnjim satima, otišla na Neuropsihijatrijsko odeljenje, pacijent X je bio strašno uznemiren. Nije hteo da razgovara. Verovatno zato što je doktor prethodnog jutra odbio da ga pusti kući.

„Još se niste dovoljno oporavili. Zar ovde nemate slobodu? Možete da izađete, čak i van bolničkog dvorišta. To drugim pacijentima nismo dozvolili. Ali, molim Vas, nemojte se dugo zadržavati. Kupite šta želite u kiosku i prodavnici i za sad Vam je to dovoljno. A kad se potpuno oporavite, a to će biti uskoro, pustićemo Vas kući .”

Blago mu se obraćao doktor u toku vizite, a nju posavetovao:

„Ako ne želi da razgovara, nemojte insistitati! Izbegavajte da ga uznemiravate na bilo koji način!”

Žarko je želela da sa doktorom razmeni utiske o misteriji slike, ali se nije usudila da ga išta pita. Takav razgovor zahteva poseban trenutak. Sigurno postoji još neko ko sve pojedinosti oko toga pouzdano zna. Kako do tog saznanja doći?

Nije bila spremna da svoja razmišljanja poveri roditeljima, kada se vratila kući. Sigurno bi joj rekli da je previše opsednuta pacijentom X i da bi to moglo biti opasno za nju. Zatim bi joj, kako to obično čine, navodili primere iz američkih filmova, u kojima su lekari i bolničko osoblje žrtve takvih pacijenata.

Da bi prikrila svoje pravo raspoloženje, uzela je dnevne novine, koje inače ne čita, i počela da ih lista. Tako je majci odavala utisak , trenutne, zauzetosti. A to je značilo da joj je, dok je servirala ručak, mogla da odgovori na postavljena pitanja sa da i ne, skoro lakonski i bez gledanja u oči.

Pako de Brinjo izlaže u Beogradu... on je učinio mnogo za afirmaciju naših mladih talenata... oženjen je našom sugrađankom...

Kao grom iz vedra neba, ta vest, objavljena u kulturnom dodatku „Politike”, razorila je sve njene dotadašnje pretpostavke.

Od velikog uzbuđenja nije bila u stanju da pročita ceo članak. Poželela je da očev telefonski razgovor što duže potraje, ali to se nije desilo. Naprotiv! Presekao je sagovornika u pola rečenice i prekinuo vezu. Samo što je spustio slušalicu u ležište telefon se ponovo oglasio.

Pred očima joj je zalebdelo nepoznato ime. Dočekala ga je nespremna. Zbrkane misli i pomućena svest zamaglili su joj pogled. Zato nije mogla da prepozna put kojim je doputovalo do nje.

Polje nedoumice se smanjilo i svelo na dve mogućnosti.

Da li je ANELEJ stigao iz njene podsvesti, ili je u drugom preletu, preko novinskog teksta, videla njegovo ime?!

Odgovor na to pitanje potražiće kada bude sama.

Iz magnovenja su je trgle očeve reči.

– Onaj tvoj pacijent je, izgleda, vrlo opasan...

Gledala je oca iz mišolovke svojih nedoumica, očekujući novu, šokantnu, vest. I bila je šokantna. Odjeknula je kao hitac iz zapete puške, kojoj je oroz aktiviran u drugom delu rečenice.

– ... pobegao je iz bolnice.

Барселона

PODELITE OVAJ TEKST NA: