detalj slike: KRK Art dizajn

AVATAR ROMANA

(Divna Vuksanović Devojka sa štapom, Kulturni centar Novog Sada, 2020)

Prof. dr Slađana Milenković

Novo književno delo profesorke Fakulteta dramskih umetnosti dr Divne Vuksanović Devojka sa štapom sama autorka označila je kao romanoid. Tvorevina bliska noveli, kraća od romana, sa manje razvijenom radnjom i manje likova, ipak duža i komplikovanija od pripovetke. Autorka ovom tipologijom pokazuje osvešćenost o književnom delanju, visok nivo svesti o tome šta radi, kao uostalom i u svemu ostalom čime se bavi u životu, istovremeno postavljajući izazov pred kritičare da se slože ili opovrgnu ovu tvrdnju. Ostavićemo žanrovsko pitanje za kraj, pre svega u pokušaju da se uputi na temu, likove, itd. Ovo je priča o jednoj devojci.

Slojevito pripovedanje u kratkim odeljcima prepliće realne i metafizičke doživljaje Dorotee, glavne junakinje, tako da se granica među njima ne raspoznaje. San predstavlja okvir za priču, ponekad završetak nekog doživljaja, nekad opet početak ili ona poput Alise u zemlji čuda umesto da se glasno pobuni ili vrisne, ona „samo zevne“ i zaspi. Priča o i njenim astralnim putovanjima, opet nedorečeno i provokativno uvlači čitaoca u mozaičku strukturu. Vodi nas uličicama u Talinu, u susrete sa prijateljima Srđanom i Nikol, kod kojih beži iz bolnice, očarana kenijskim plesačem Folom, na izletu u Rigi, oproštaju od momka ostalog u Beogradu, kako kaže „poginulog“ Miloša, često se probudi u bolnici ili hotelskoj sobi. Dorotea lebi poput nevidljivih bića s kraja Andersenove bajke „Mala sirena“ u koje se i sama sirena pretvorila i susreće se sa smrću poput „Devojčice sa šibicama“ samo lišena surovosti, za nju je granica između života i smrti prelazna i ona ide čas tamo, čas ovamo.

Kako je autopoetički ukazala na Branimira Šćepanovića, teško je oteti se utisku zadihanog pripovedanja iz njegovog romana Usta puna zemlje, koji je istovremeno i roman o putovanju, realnom ali i putovanju kroz život, a koje se isprekidano prenosi i ovde. Dinamika Šćepanovićevog pripovedanja prisutna je kod Vuksanovićeve, kad počne da se čita ne može da se ispusti iz ruku ni jedna, ni druga knjiga. Tok svesti junaka u prepletu je sa pripovedačem, kod Divne, naratorka je sveznajuća i sveprisutna, Dorotea je njen alter ego, kao da je igrajući tango i španske plesove proživela deo života koji je možda sanjala ali nije bila prisutna. Smrt kao motiv prisutna je i naglašena u oba dela. Divna je moderna u izrazu, kratke celine pogoduju paradigmi današnjice, a poigravanje sa smrću, stvarnošću i životom predstavlja novu ili kako bi ona to rekla u svojim eseijima „resetovanu“ normalnost.

Buđenje junjakinje postaje uobičajeno u drugom vremenu, ne samo prostoru, sa apsolutnim pravom na neznanje i istraživanje identiteta, sopstvenog, i ljudi koje susreće ili sanja. Svako buđenje je početak priče iznova, i iznova, i ona, kao Alisa, svaki put ponovo upada u rupu delimičnog sećanja i saznanja o događajima i ljudima ali ne odustaje, čak ravnodušno prihvata da se svakog dana budi, na neki način, izbrisanog sećanja. Problemski odnos prema životu i smrti spisateljica sagledava u novoj paradigmi, kritički zahvatajući društvene potrese, učestvujujući u demonstracijama želeći da promeni svakodnevicu.

Moderno ispripovedano delo, sa autopotečkim nitima vezanim za poznata dela istorije književnosti, u pogovoru knjige Predrag Jakšić vidi kao „metafizički triler, kako ga i autorka definiše, i u njemu pratimo istragu zločina: žrtva je istovremeno i žrtva i islednik, duša traži sopstveno spasenje, ali i telo koje je i tu i nije tu, život se odmerava sa smrću“. Sve je drugačije od onoga kako se u prvi mah čini, sve je s druge strane. Slojevito delo u kojem svaka rečenica ima značenje, podstiče na razmišljanje.

Kroz naslove celina, od kojih su neki: Pretapanje, Soba, Potera, Vizija, Stid, Glavobolja, Uzemljenje, Brod, Izlet, Baćata, Mesečina, Utopljenik, Radio, Obred itd, u jednoj reči sažeto je iskustvo glavne junakinje i na kraju ostaje Žeđ, kao žeđ za životom, ljubavlju, plesom. Višeslojna simbolika daje povoda za tumačenja u raznim smerovima. Već naslov asocira na nazive slika starih majstora poput „Devojka s hermelinom“ i provocira na čitanje dok istovremeno sebi postavljamo pitanje, zašto je ona sa štapom, kad je obično štap za staricu, možda je ona stara 100 godina, možda je povređena, zašto se ističe baš to da je sa štapom itd. Štap je oslonac, možda daje lažnu sigurnost kad koračamo ali podstiče nas da stanemo čvrsto na svoje noge kad za to budemo spremni, a junakinja stalno lebdi, beži, tako da oslonca zaista nema. Odgovore svako nalazi za sebe u ovom mozaički koncipiranom delu prateći junakinju koju čitalac lako doživaljava kao stvarno biće zarobljeno u prepletu sna, snatrenja, sanjarenja, negde između „jave i sna“.

Oproštaj kroz lutanje duše, opraštanje od nekih ljudi, nekih ljudi koji će uvek biti deo našeg života i kad više ne budu tu, možda je baš to ovde ispisano, oni su tu i nisu više tu. Ona piše, a neko nju ispisuje. Romanoid kao nekakva sajber vrsta romana, digitalizovana pripovest, priča u savremenoj rezoluciji reči i izraza, predstavlja knjigu za novu stvarnost. Ovo je avatar romana u kojem radnja ne protiče linearno, niti ulančano, nego se kao mozaik slaže i rastače pred našim očima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: