detalj slike: KRK Art dizajn

Krv

Fijuče vetar kroz ogolele grane,

kosti mu grize studen košave,

promrzlim je rukama previjao rane,

mladog vojnika, na karauli Košare.

Negde u blizini vukovi planinski,

jezivo zavijaju, kroz ledenu noć,

dok magli vazduh iz modrih usta,

u lokvi krvi, gubi poslednju moć.

"Ne boj se druže, tu sam, kraj tebe",

otrže se iz usta, reč zadnje nade,

dok ga svojim šinjelom, pokri da ne zebe,

i studena noć na planinu pade.

O grudi junaka, tuku kapi kiše,

ledene i sneg, što se s'vetrom bije,

odavno je zatišje, ne čuju se više,

pucnji i topovi zlobne krvopije.

"Naći će nas, tu su, ne mogu daleko,

od nas naši biti, znaju da smo živi,

jak si kao stena, što bi moj đed rek'o,

znaš li šta smo brate, juče govorili:

Da kad prođe ovaj, pakao života,

gde nas smrt vreba, sa sve četri strane,

da ćeš doći kod mene, u selo s'jeseni,

sa pesmom da čekamo, zora da nam svane."

Pogleda ga mladić, modar od studeni,

na zamrzlom licu, vrela suza stade,

nasmeja se tiho, skorelim usnama,

htede da prozbori, al' reč mu zastade...

Prolomi se planinom, urlik gorskog vuka,

stresoše se grane, sneg sa njih spade,

vojnik uze ruku, svoga vernog druga,

stegnu je junački, pa mu glava pade.

U snegu pod vedrim nebom iznad glava,

izdahnuo je vojnik, od dvadeset leta,

na Košarama dušu ostavi da spava,

zato je Kosovo, srpska zemlja sveta.

U kosovskim planinama,na vrh Prokletija,

gde vučijim stazama, sena vojnika vri,

zapisa se granica, zapisa Srbija,

mastilom mlade vojničke krvi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: