detalj slike: KRK Art dizajn

Detinjstvo - luča dragocenog iskustva

(Radovan Vlahović,Sve je u glavi, Banatski kulturni centar, Novi Sad, 2020.)

Prof. dr Slađana Milenković 

Deca kao čitaoci čine vrlo heterogenu grupu čiji je raspon od prvog razreda osnovne škole, kad tek nauče da čitaju, pa sve do 14 ili 15 godina do završetka srednje škole. Veoma često, pisci kažu da nema pisanja bez čitanja, da se čitanje nastavlja u pisanju kod kreativnih ljudi, nizanje priča ovde je ona Arijadnina nit života, koja nas vodi putem samospoznanja. Mlađi čitaoci, književno delo doživljavaju više psihološki, hedonistički, sa uživanjem, pritom, njihova sposobnost uživljavanja u umetničko delo je veća jer im je mašta bujnija u odnosu na odraslog čitaoca. Kod njih iluzija koja se odvija u priči, ponekad događaj koji se prikazuje, jeste stvarnost, za decu je priča neodvojiva od života, ona je nešto stvarno, nastala u celini njihove percepcije života, oni književno delo doživljavaju između imaginarnog i realnog i to u zanosu koji je svojstven samo neiskvarenoj dečjoj prirodi.

Radovan Vlahović (1958, Novi Bečej) u knjiziSve je u glavipiše o deci i detinjstvu sa ozbiljnošću iz perspektive odraslog i zrelog stvaraoca koji je u sebi sačuvao večitog dečaka. Ovaj srpski književnik i velik pregalac u kulturi, poznat je i priznatkako po izdavaštvu, tako i po sopstvenom stvaranju u oblasti lepe književnosti. Raznolikom autorskom opusu od oko 50 knjiga proze i poezije, dodao je još jednu, čitanja vrednu knjigu o detinjstvu u ravnici. Knjiga, zbirka pripovedaka, priča, ulančanih i povezanih likovima i radnjom, ovo delo vodi ka noveli ili još obimnijoj i komplikovanioj formi, ka kompoziciji romana.Obojena je realističnimsećanjem pisca na detinjstvo,koje nije onoliko bezbrižno koliko čovek voli da veruje.Iako se tematski drže istog okvira, od početne želje za humorom i ličnom anegdotom, kroz reminiscencije na prvu ljubav sve je evoluiralo u pravcu veće zrelosti i čvršće postavljenih likova. Fabula je jednostavna, priče su segmenti junakovog detinjstva, a radnja uglavnom teče linearno. Sabrao je sopstvena sećanja na detinjstvo i hrabro pogledao u prošlost, ne ulepšavajući stvarnost ispričao kako se kalio u čoveka.

Njegove tople priče o vojvođanskoj ravnici možemo porediti sa prozom Veljka Petrovića ili stihovima Mike Antića, a po motivu - detinjstvusa pripovetkama Ive Andrića iz zbirke Deca. Po Aristotelu, u umetničkom delu,bitna je istinitost, mimezis - oponašanje stvarnosti i to naš autor poštuje.Ivo Andrić u Razgovorima s Gojom navodi da je umetnik neiskren i da mu, čak i kad skine sve maske, niko ne veruje, opet,drugi pisci, među njima i Vlahović,misle da je iskrenost važna. Paralela koju uočavamo između Andrićeve pripovetke „Deca“ i Vlahovićevihpripovesti jeste upravo u pripovedačkoj situaciji, narator je jedan od likova, i sam je akter događaja, pripoveda u prvom licu. Priča se odvija iz iste perspektive, sa distance životnog iskustva, neko ko je danas odrastao sagledava događaje iz prošlosti, seća se svog detinjstva. Dok je Andrić bio između goniča i progonjenih, morajući da se opredeljuje protiv svoje volje, ne želeći da bude ratnik, a opet žudeći za priznanjem svojih drugova, dotle je Vlahović bio progonjen, nije imao izbora, on je bio jedna od umešanih strana, naravno bio je potlačen, duboko osećajući nepravdu, socijalno raslojavanje i ponižavanje nekadašnjih kulaka. Oba dečaka, oba junaka, pokazala su ljudskost uzmičući pred pritiskom okoline, izabrali su očuvanje najviših humanih vrednosti. Takođe, gorak ukus neprijatnog iskustva i poniženja ostaje kod oba junaka, koji su istovremeno i antijunaci, jer ne žele da povrede drugog zarad svoje moći, svog uspeha, te zato ipak, na kraju, postaju pravi heroji. Njihov postupak potpuno je opravdan i pokazaće se kao pravedan, kao jedini ispravan put, a sećanje na ove gorke uspomene detinjstva biće im podsticaj da dalje stvaraju. Scenografija za radnju kod Andrića je gradska ulica, urbani sokaci, a kod Vlahovića selo, banatska nepregledna ravnica u kojoj se odigravaju bolni događaji iz detinjstva.

Svaka Vlahovićeva priča otkriva bogat unutrašnji svet glavnog lika, dečaka, bilo da je to veselje i ushićenje, bilo tuga i seta, koja po Isidori Sekulić nije za decu jer im oduzima detinjstvo i čini ga nesrećnim. Ova knjiga govori,kako o njegovom, tako i o detinjstvu njegovih vršnjaka i o onima koji su tada bili deca. Samosvojna osećajnost podcrtava emotivni sloj dela u kojem ima i elemenata igre, i neizbežnog,prekopotrebnog humora. Delo će otvoriti nove horizonte malim čitaocima, u didaktičkom sloju usmereno je da razvije i produbi pozitivne ljudske osobine, da oplemeni i razvija osećaj za humanost.

Iščitavamo priče koji su svaralačka igra, životna igra jer igra je za decu način saznavanja sveta, ovde se preprliće dvojstvo mašte i realnosti, a ipak je sve to kao jedinstveno iskazano pripovedačkim postupkom. Stvaralački čin nosi nešto od bezazlene dečje prirode, od imanentne radosti koja nosi potrebu za pokretom ili igrom. Ove priče zrače bezazlenom radošću, upućuju nam jednostavne ljudske poruke koje su u stvari osnovne životne istine, nudeći nam raznovrsnost osećanja, bujan pripovedački svet satkan pretežno od slika prirode, biljaka i životinja, ljubavi prema bližnjima, potom motiva drugarstva, usamljenosti, prve ljubavi, razmišljanja o odrastanju i žviotu.

Emocije naviru kad se iščitaju pasaži o porodičnim odnosimapunimtopline i poštovanja, a pripovedanje protkano humorom osvaja,tako da nikoga ne ostavlja ravnodušnim, porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović. Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. Ova zbirka priča, veoma spretno ulančanih u niz povezuju glavni junaci, veže ih ravnica,kao mesto i okvir za radnju i vreme koje može da bude univerzalno, neodređeno, a sve to čini, da delo može da se posmatra i kao roman. Tada bi priče bile poglavlja koja u čitaocima bude duboke emocije, izazivaju osećanja, uzbuđenja i napetost.

Dečak započinje pripovedanje, u prvom licu, početkom raspusta i sećanjem na prve simpatije, učitiljicine ćerke u priči „Guliver u Liliputu“. One su starije i više dečaka je zaljubljeno u njih, a često dolaze na časove kod njih i pomažu majci. Priča koja otvara zbirku začinjena je humorom, kad dečak pun ponosa saopšti ukućanima da je odličan, otac mu razveje sreću rečima da je deda davao šunke učiteljicinom mužu, veterinaru. Željeno priznanje dobio je od komišnice, vaspitačice Dragice. Pored dečaka, koji je ujedno i pripovedač, kao likovi pojavljuju se otac, majka, deda, baba, brat, razni drugovi, meštani sela, radnici, ali i omiljeni kućni ljubimci, životinje. Brat je bio dobar učenik i nije voleo da radi rukama, postigao je kasnije velik uspeh u životu. Priče o Ribelu, psu i dečakovom najboljem prijatelju, priča o njegovom rođenju kako su mu pričali, „iz nužde“, o doživaljajima pod prozorom udovice Kate Mandarine, o tome kako je išao prvi put sa ocem kod berbera, kao što je Laza Lazarević išao s ocem na jutrenje, deo su hronike jedne vojvođanske porodice, priče o porodičnoj istoriji, svakodnevici i na najbolji način slikaju kako se nekad živelo i kakvo je divno i pomalo surovo detinjstvo bilo ispod širokog vojvođanskog neba. Dosta priča pokazuje koliko je duboko ukorenjena svest o nepravdiu detinjstvu, slikovito i gradacijski prikazuje rast bola i muke kojima svedoči dečak.

Vlahović pripoveda tiho i smireno. On ne ulepšava ni život, ni ljude; ne voli dugačke opise niti razvučene razgovore. Sve što kaže – kaže jednostavno i jasno, tako da je razumljiv i malom i odraslom čitaocu. Zbog toga njegove priče idu u redknjigaantologijskihpisaca za decu: Ivana Cankara, Prežihova Voranca, Branka Ćopića, Stevana Raičkovića i drugih. Iako je Ivan Cankar u legendarnoj „Desetici“ opisao školovanje dečaka, odvojenog od kuće, tema detinjstva, dečaštva i ljubavi prema porodici, konkretno majci, dovodi ga u vezu s našim savremenikom. Kod njega su, u pismu, mamina slova tako „draga“, nevešta i upravo iz epiteta se vidi majčina ljubav i briga, tako je kod Vlahovića, deda taj lik koji ih obasipa ljubavlju i savetuje kako se treba vladati u životu. Radnja je, kao kod Voranca smeštena u selo, u prošlost, suočen je sa siromaštvom, kao i mnogi njegovi drugovi mora da radi, snosi deo poslova i pomaže roditeljima. Takođe, poput Voranca, poput plejade likova Čarlsa Dikensa, uočava nepravdu i uprkos pritisku okoline uspeva da se izbori za svoja prava. Vlahović se razlikujeprvenstveno poistinitosti njegovih doživljaja, sve napisano jeste i proživljeno i doživljeno, što kod pomentuih pisaca nije slučaj.

Slikovitiopisizbivanja čitaoce dovodeu stanje uzbuđenosti i dubokog saosećanja. Iskreno, do surovosti, pripoveda: „Posle rata i početkom pedesetiʼ godina smo svi bili sirotinja. Nismo bili gladni, alʼ se na život malo davalo. A sve što smo imali viška, država je nosila za obavezu.“U priči „Šegrtovanje“i „Obaveza“glavni lik je krenuo, sa deset godina, da uči zanat posle škole kod Lale Radujkovog u radionicu gde je kao najmlađi morao sve da sluša „i majstora, i kalfu, i starije šegrte“. Taj isti majstor imao je vršalicu i kad bi dolazili mašinari u njihovo dvorište, to bi za decu bio izvor doživljaja, poput onih u priči „Čika Mili“. Dečji doživaljaj pali su u senku odnošenja ovršenog žita u zadrugu jer dete vidi da je otac bio „zdravo ozbiljan i namrgođen“i da se deda se plaši da će biti kao u Rusiji, kako im je rekao komšija čiji je brat bio, na neprijateljskoj strani, u Princ Eugen diviziji.

Sporedni likovi poput mašinara „svi su iz Torde, Mađari, pošteni i vredni“, ukratko su ali dosta snažno prikazani. Glavni junak doživljava promenu, metamorfozu koja vodi ka zrelosti. Čika Mili otac njegovog druga, posle otimanja žita, preobražava se u dečakovom doživljaju i postaje „najedared tako strašan“. Onako krupan sa „vodnjikavo plavim očima i sa štofanim kačketom na glavi, sa sveskom tvrdog poveza u rukama, ličio mi je na nekog đavola koji je ušo u našu avliju i nešto komanduje“. Čuje i kritiku zbog toga što idu u crkvu nedeljom, a otac je kasnije morao da proda jednog konja „da kupuje žito u Bočaru od kolonista“koji su imali i boračke penzije, i kojima su ostavljali dovoljno žita. Njegova izjava da je on za njih zakon, deluje na junaka zastrašujuće i on menja pogled na svet. Neku vrstu satisfakcije glavni junak dobija kada čuje ružne stavri oMilijuzbog čega jepo selu pukla bruka. Nikad se nije javljao Čika Miliju kad je pored njega prolazio na ulici, a na Milijevo pitanje zašto, junakova majka je odgovorila da verovatno nije zaslužio.

Socijalno raslojavanje koje postaje sve jače, sve veće i pravi veliki jaz među ljudima opisao je Vlahović u više već pomenutih priča, a socijalna komponenta se provlači kroz celo delo kao lajt-motiv. Socijalni jaz ogleda se, recimo, u tome što dečak, glavni lik romana poredi sebe sa sinom majstora kod kojeg je došao da uči zanat, ulazi u njihovu kuću i vidi da su njihove sobe patosane, da taj dečak, njegov vršnjak nikad ne ulazi u radionicu, nema potrebe da radi, da uvek ima bolje čakšire od njegovih i on tu već oseća da su oni različiti, da imaju različito socijalno poreklo i oseća neko nezadovoljstvo.

Didaktički momenat je sveprisutan, istaknut u pričama poput one o zanatu: „I drugi ljudi iz paorski`kuća su davali decu da idu, u to vreme, za šegrte, samo da ne radu zemlju i da se ne mučidu ko oni sa obavezom i zadrugom“. U toj priči otkriva stav prema zanatu i poučava čitaoce: „Zanat zlata vredan, govorio je moj brat poslovicu iz knjige“. Deda kao izvor mudrosti u dečakovom snovodetinjstvu savetuje ga da se „zanat krade i da se samo tako može naučiti“. U poučnoj priči o zanatu čitaoce savetuje da se tako može naći sreća u životu.

Uzimanje obaveze, koje je u ono doba značilo da se životinje ali i poljoprivredni proizvodi daju u zadrugu, na dečaka je ostavilo dubok trag i svoju knjigu završava jednom pesimističnom, skoro mučnom slikom kako dolaze da uzimaju obavezu i odvoze im suprasnu krmača. Oslikao je socijalne oklonosti, društvene prilike posle Drugog svetskog rata u vojvođanskom selu. Koliko ima topline u pričama o porodici, toliko su opisani i problemi i mučne situacije u kojima su se tadašnjeg seljani nalazili pokušajima da opstanu i da prežive. Neke karakteristike svog pripovedačkog talenta koje je pokazao u prethodnim knjigama, sada je učvrstio. Date iz vizure deteta, prožeta zbiljom, njegove pripovesti nose pečat životnosti, snagu uzbudljivosti i raznovrsnost ponašanja i preživljavanja junaka.

            Ispričani rečnikom kakav je bio u to vreme u Vojvodini, posebno u tom delu Banata, govorom običnih ljudi, doživljaji dobijaju plastičnost i priča ostavlja dubok trag. Jezik je protkan loklizmima, koji doprinose toplini pripovedanja: „Bilo je letnje doba prid Gospojinu kad je baba Milka došla kroz bašću kod mog oca“. Lokalizmi uglavnom potiču iz seoskog ambijenta, dominiraju u upravnom, direktnom govoru, likovi se izražavaju onako kako se govorilio nekad.

Selo je doslednije sačuvalo njihovu izvornost i raznolikost i danas ih tu više ima, tu su nekadašnje reči duže živele i bolje se održale što i naš autor prikazuje. Deo reči je prizvan iz sećanja autora, deo je donelo slušanje govora oko njega, a manji deo pretpostavljamo da potiče iz pisanih tragova, iz literature.Napisane su razumljivim, govornim jezikom, protkanim lokalizmima kao uplivom u specifikum vremena i ljudi, toliko su nam bliske da se čini da je opisao i neke naše doživljaje.Detalji doprinose realističkom kazivanju o deci koja nisu odvojen svet, za sebe, nego su interisan deo zajednice sa svim ostalima.

            Novi Bečej, Kikinda, Novo Miloševoi okolina, to su prostori našeg dečaka, naseljeni dobrim ljudima, likovimaoslonjenim na čvrste moralne osnove i dirljivim sećanjima na doživljaje od pre više od pola veka. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije, da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi ilučama dragocenog iskustva. Ove pripovesti premašuju literarni, pripovedački smisao korpusa književnosti namenjene deci, one nisu samo za decu, njih mogu i treba da čitaju i odrasli.

Prikazane su složene situacije, likovi iskazuje razvoj, rastu kroz patnju, atmosfera najranijeg životnog doba je samo okvir za psihološko stanje odraslog junaka, pa i čitave ljudske vrste. Struktura priča i književni izraz nisu slojeviti, nisu komplikovani ali to ne znači da su naivni, nego jasni i jednostavni, razumljivi i snažni, književnom delu za decu osnov za doživljaje su osećanja, utisci i reakcije na podsticaje iz pročitanog teksta. Stilske figure poput simbola, metafora ili alegorija dati su tako da za njihovo tumačenje nije potrebno veliko životno iskustvo, već moć asocijacije i domišljatost čega deca imaju napretek, zato im se ove pripovesti dopadaju.

Dominiraju čiste pesničke slike, jednostavne i zato upečatljive, uživljavljnjem u priče deca i mladi spoznaju sebe, ponekad razrešavaju neku tajnu ili događaje koji zaokupljaju njihovu pažnju ili npr. Nalaze izlaz iz neke situacije. Ova romaneskna tvorevina predstavlja i pisano svedočanstvo o životu nekadašnjihmladih koji su suštinski ne razlikuje mnogo od današnjice, a pored toga što je izvor uživanja za čitaoce sladokusce, predstavlja i dragocen izvor za buduće istraživače i književne tumače. Knjiga pred nama je i svojevrsničuvar baštine, trajno svedočanstvo o životu u ravnici, deci i mladima i njihovom odrastanju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: