|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Kockar
Danas ništa nije dobio. Primetila sam to po njegovom užurbanom hodu, ispred kladionice u našem kraju, iz koje samo što je istrčao zajapuren, odsutno mi otpozdravivši, gledajući pri tome negde neodređeno. Učini mi se, čak, da motri gore, u pravcu neba, kao da odande sam Bog treba da mu da znak i pošalje dobitak, ali ga iz nekog razloga danas ne šalje, kasni ili odugovlači, i kao da se ovaj nemušti razgovor između njih dvojice na isti način odvija, po ko zna koji put, uvek ispočetka. Već dugo je kockar, to mu je profesija, i kao što drugi odlaze na posao, tačno u određeno vreme, tako on, revnosno, čim se kockarnica otvori, zauzima svoje mesto za stolom, otpočinjući radni dan. Svih ovih godina nikada nije izostao sa svog „posla”, pa čak i onda kada je na fudbalu povredio nogu, ulazio bi na štakama u kockarnicu, i ostajao tamo, samo do kraja svog radnog vremena, onog koje je sam odredio. Nemoguće da nikada nije iskusio košmar svog poroka, ali on je mali igrač, tačan i precizan, a život ume da bude blagonaklon. Na njega nikad nije bio kivan. Osim posla koji voli, dodelio mu je brižnu ženu i dve lepe ćerke, od kojih je jedna još devojčica. Dok je pridržava na malom dečijem biciklu, staloženo joj objašnjavajući kako treba da održava balans, misli su mu tamo, na nebu, tu gde se pored sudbine čitave ljudske vrste rešava i njegova, i beznačajno je da li je nečija igra života greh, ili vrhunska disciplina, sve dokle Bog korača sa nama, i dok se sami osvrćemo da proverimo da li nas prati...
|
