detalj slike: KRK Art dizajn

   Kolone

Stegla sam ranac i uhvatila Borisov ravnodušni pogled. Oči je usmerio u nadolazeću krivinu u auto iz susedne trake koji jeskoro do pola prešao u našu.  Gleda u njegov branik s desne strane koji se klati kao mlečni zub pred ispadanje i ispitivački proučava stepen oštećenja prljavocrvene farbe na škodi iz prošlog veka. Kao da pokušava da prebroji na koliko mesta je okrzana boja. Osetila sam kako mi uz kičmu gamiže horda mrava koji su se upravo svi do jednog probudili. Vredno marširaju po mojim leđima u milionskom broju, gaze bez zadrške, predano, zaposeli su upravo moj vrat i suvereno zauzimaju prostor oko ušiju, penju se do vrha moje glave gde im se broj utrostručuje, nastanjujući se konačno na mojim slepoočnicama. Tutnjava je nepodnošljiva, sve manje čujem škripu guma na Slavčovom kombiju. Primat nad mravima i njihovim maršom, na trenutak samo, preuzima Slavčov grohotan smeh i njegov glas dovoljno gromak da mi mrave uspava: „Toa ne e ništa. Postojat razni budali. Ovaj ne e najgolem“. Prethodno je zamotao ulevo, opasno se približio krajnjem delu puta, razjapio vilicu u osmeh kao da se upravo susreo sa starim drugom iz osnovne škole. Nije ga opsovao nijednom, nije čak ni zatrubio. Crveni je nestao iz vidokruga ostavljajući za sobom otegnut zvuk sirene, kao da je Slavčo taj koji mu je uleteo u traku i zamalo izazvao sudar. Cesta se raščistila i ja sam opet osećala svaku rupu na putu. Počeo je da mi se vraća miris neopranog kombija i prašnjavog sedišta. Moje slepoočnice počele su da pulsiraju; duž kičme je uglačani asfalt, tek formiran, kao da je neko sipao vrelu užarenu masu preko mojih leđa i pustio je da se zacementira. Posegnula sam za unutrašnjim džepom u rancu i popila kafetin. Trebaće mu neko vreme da počne da deluje, ali ja se osećam bolje čim progutam tabletu.U momentu kao da je pulsiranje počelo da popušta. Boris nije rekao ništa, pogled mu je ostao prikovan za put. Potiljak mu se naprasno zacrveneo kao da mu je dvogodišnje dete nažvrljalo mnoštvo nejednakih linija.

Vezivao je pertle i spremao se da krene na sahranu svoga dede kada sam ih prvi put videla. Tačkice i linije su se preplitale na njegovom ramenu. Nisam ga tada ništa pitala. Ostala sam sa njegovom babom, trebalo je da motrim na nju. Neće ona nigde, tako mi je rekao, sve i da hoće, ne može, čisto da neko bude pored nje dok se Dana i ja ne vratimo sa sahrane.

„Neki svrab i crvenilo na koži“, dodao je nakon što mi je video izraz lica. Ne treba mnogo da mi čovek prepozna neizrečeno, ono izbije kao da se upalilo crveno dugme za evakuaciju, „ništa strašno. Nestaće za koji minut“. Nisam se smirila dok ga nisam ubedila da odemo kod lekara. Crvenilo je buknulo  opet u čekaonici doma zdravlja u kojoj je zaudaralo na neoper i znoj. 

Posle dvočasovnog čekanja jedna suvonjava baba je, preko reda, brzopotezno ušla kod doktora. Bila je brža nego dete u pubertetu. Držala je jedan zamotuljak pod miškom i tutnula ga sestri koja je uvela unutra. Kroz providnu kesu videla se Ce kafa i 100 grama Milke. Izašla je posle pola sata. Boris se gorko osmehnuo, a potom samo stisnuo usne. Videlo se da ulaže napor da obuzda gnev. Kada je baba izašla, ipak je sa nadom zakoračio u ordinaciju, imao je niz pitanja za doktora, ali zadržao se kratko; umesto odgovora na svoje nedoumice, dobio je Presing i uput za alergologa.

„Više je buljio u onaj jebeni računar nego u moju kožu“, rekao mi je Boris nakon alergotesta. Nema alergije, ne znaju šta je, pretpostavljaju da je koprivnjača. 

„Mogu ja da porazgovaram sa Marijom, naravno, ona ne bi mogla da radi i sa tobom i sa mnom. Mislim, mogla bi ako bismo išli na zajedničku terapiju, ali ne i individualno, to u psihoterapiji nije dozvoljeno. Sigurno bi neku preporuku mogla da da.“

I to je bio jedini put da sam mu to spomenula. Vešto je izbegavaorazgovor kao biciklista kada se provoza kroz stisnutu kolonu automobila.

„Jesi poneo presing?“, na trenutak sam pomislila da je lek zaboravio u apartmanu.

„Tu je negde. Možda popijem kasnije, ako se ne smiri“, počešao se po vratu. „Biće to dobro, znaš da se povuku brzo“.

Slavčo nije prestajao da priča otkad smo se smestili u njegov kombi i krenuli iz centra Ohrida, napravio je pauzu samo tih nekoliko sekundi dok nam je crveni dolazio u susret preteći da mu okrzne kombi. Razumela sam tek ponešto,ubavina, Zalivot na koskite ili tako nešto, činilo mi se da mu je strah stran i nepoznat kao Njujorčaninu Srbija. Nisam se više trudila da ga razumem, usmerila sam pogled ka jezeru. I dalje me je obmanjivalo. Jednostavno, jezeru nisam verovala da nije more čak ni juče na plaži ispod Kanea kada mi je uskratilo so.

Borisu smeta sunce, nevoljno čkilji na oba oka. Pogladila sam ga desnom rukom po ramenu. Nije bio ljubitelj šetnji i obilazaka, naročito ne po suncu. Na trenutak sam pomislila da nisam bila u pravu kada sam mu rekla da bi ovo mesto moglo biti odličan kompromis između njegove statičnosti i moje znatiželje.

 „Čovek je prijatelj mog oca, leti radi šta stigne, poslednje dve godine kaže da mu je najisplativije da razvozi turiste za jednog lokalnog privatnog prevoznika. Sin mu hoće preko bare, kaže da je dobar đak, i čovek se trudi da mu skupi koji dinar. I njegov sin vam je na raspolaganju za sve, uglavnom za ove fazone oko izlazaka, diskoteka i žurki na plažama, ali vama to ne treba, vi ste sredovečni ljudi“, dodala je Mila sa neprekrivenom podsmešljivošću. „Mislim da će ovog leta raditi u jednom od kafića, makar je Slavčo tako rekao mom ćaletu.“

Sve mi je to ispričala još dok smo bili u Beogradu, znala je ponešto o našoj krizi i pomislila je da bi nam kraći put bio lek. Sve to lepo zvuči, ali prethodno treba nagovoriti najvećeg mrzitelja sunca i mora.

„Pa, Ohrid nije more“, izbečila mi se Mila.

„Ma, kao da jeste. Isto je to sve za njega. Samo da se ne izležava na plaži.“

„Ma vama je potrebno osveženje. Ohrid je nešto između, taman će biti i po tvojoj i po Borisovoj meri“, rekla je Mila. Nikad se sama ne bih setila. Prethodno sam pregovarala sa Borisom  uporno tražeći neki manji grčki grad, bez gužve, povoljan, blizu plaže, sadržajan... Malo mi je falilo da odustanem i od letovanja i od nas. Našoj dugoj vezi skoro ništa konkretno nije nedostajalo osim odsudnog koraka koji podrazumeva ulazak u brak.  Pre smo bili bliži koraku unazad, osam godina zabavljanja nije mala stvar; sve te godine ili gurnu čoveka  u bračne vode ili ga vrtoglavo vrate nazad, na mesto pre početka.

 „ Samo ne na sunce i samo ne na more, sve drugo dolazi u obzir. Baš sam lud za kamenjem od kog mi bride leđa ili još gore da utanjam u pesak? A sunčanje! Ko će duže da izdrži na četrdeset stepeni sa graškama znoja od kojih te svrbi koža, i ljudi to nazivaju sunčanjem! Klasično čeličenje, kakvo crno uživanje! Dosta mi je čeličenja svakog dana po ovom usranom gradu, po sat i po vremena čekam da pređem Gazelu i dovučem se do stana.“

 Dok mi to govori, sedim za računarom i odbijam da uđem u dijalog. Znam u šta bi se pretvorio. Dok nisam krenula kod Marije, provodila sam sate u razgovoru sa njim kako bih došla do neke zajedničke tačke.

„Naravno da je neophodno razgovarati i otvoreno saopštiti svoje stavove“, rekla je na moju opasku da osećam koliko je važno pričati i biti iskren, „ali je ključno pitanje kako se vi osećate u tom procesu razgovora i nakon njega. Jeste li spokojni? Ili iscrpljeni? Šta postižete razgovorom, ima li efekta?“

I ta Marija, uvek me tera da odgovaram na pitanja na koja nisam spremna. Svaki put kao da sam pred polaganjem ispita od kog mi zavisi prelazak u narednu godinu studija, i uvek dobijam iznenadna potpitanja o kojima ne znam ništa. Nisam sasvim bila sigurna.

„Razmislite o tome. Da li Boris dobija bilo kakav uvid nakon razgovora sa vama i kako se vi osećate nakon toga?“, zapisala je nešto u svoj rokovnik. Šta li piše u njemu? Šta uopšte psihoterapeuti žvrljaju tamo? Odakle znam šta osećam. Od koga sam to mogla da naučim? Cela nedelja mi je prošla u razmišljanju o tome. Nisam znala da joj odgovorim. Rekla je da imam domaći. „Sve što ne izgovorimo a pomislimo rađa unutrašnje konflikte koji su opasniji od spoljašnjih jer ostaju unutar nas. Probajte da ih stavite na papir, za početak. Nakon toga imaćete bolje uvide. To ne znači da nećete morati u nekom trenutku da se konfrontirate licem u lice sa stresnim situacijama. Ali, idemo korak po korak.“

 „Preplavljeno, osećam se preplavljeno“, dobacila sam Mariji narednog petka još sa vrata. Kada me je tokom pakovanja Zorica saletela da joj ne dolazim bez ohridskih bisera, ali pravih, čuješ, praaaavih, nemoj slučajno da ti podvale, prevaranata koliko hoćeš, zalupila sam joj vrata i nisam više izlazila iz sobe. Muka mi je od njenih naručivanja. Idi do pijace i kupi mi brokoli i Rio mare, pozovi oca da me vozi kod Slavice u Blok 44 na feniranje, kupi sebi neku štiklu, nemoj da ideš tako zarozana! Ne znam kako je Tihomir trpi. Nastavila je da zvoca dok sam se pakovala: „Znaš kako, sad ću oca da ti zovem, pa se njemu tako ponašaj!“ Jebote, tretira me kao klinku! Čuj, oca! Pa on zna samo da procedi: „Nemoj tako sa majkom da razgovaraš“ glumeći strogoću. A nikad nije znao da bude strog, nije mu išlo iako se trudio. Više vremena je provodio trudeći se da razljuti nadurenu Zoricu nego da mene vaspitava! I tada sam jasno osetila kako se preko mene razliva neka moćna vodena sila u kojoj se trudim da ostanem na površini, ali batrgam nogama i rukama kao neiskusni plivač rvući se sa talasima.

„Znam i da opišem tu preplavljenost“, požurila sam kao đak kad žuri da izdeklamuje recitaciju bez pauze i zadrške. Kao da me prethodnog puta pustila i poslala u potragu za zlatnim dijamantom i ja joj ga sada ponosno donosim. Klima glavom zadovoljno i malo se duže zadržava u svom rokovniku. Još ću Zorici i da se zahvalim.

Nije bilo potrebe da ulazim u razgovor o moru i suncu sa Borisom.

Radije pristajem da klimnem glavom i lažno se složim da u njegovom stavu ima logike nego da  mu objašnjavam po ko zna koji put zašto su za mene morska voda i vazduh izvor obnove i zdravlja. Na Ohrid je pristao samo zbog istorije i kulture, u to nije bilo sumnje. Čim je čuo Milin predlog, odmah ga je izguglao i učinilo mu se da je mesto dobro za odmor.

Mislim o tome što sam rekla Mariji dok Borisa češkam po potiljku i znatiželjno virim kroz otvor sojenice. Pod nogama mi škripi drvena platforma. U sojenici je polumračno,ablesak sa površine jezera dolazi samo delimično kroz prozor rekonstruisane kuće i spušta se do ognjišta, kotarice i krzna. Boris je koncentrisan na enterijer, opipava dečju drvenu kolevku kao da hoće da joj uzme meru.

Izlazimo. Borisu prilazi neki sredovečni Japanac. Puštam ga da se ispriča sa njim. Moj engleski i nije nešto naročito dobar, on ga govori kao maternji. Posmatram ga kako gestikulira i pojašnjavamu nešto dok ovaj zvera u smeru Borisove ruke. Zveram i ja i posmatram, iznova, njegove šake. Krupne su i snažne. Zaustavljam se na gruboj koži njegovih ruku i dlakama koje su prekrile prste. Nikad me nisu privlačili muškarci sa dlakavim prstima. Boris ih ima na pretek. Dlake su mu obuzele svaki deo tela, vire mu iz grudi kada obuče košulju. Može li muškarac biti u isto vreme veoma poželjan i krajnje neprivlačan? O tome mislim dok se opet trudim da minimiziram broj njegovih dlaka, ali ne vredi. Nadiru sa svih strana, šire se po njegovoj koži kao poljska detelina po utrinama i zapuštenim parlozima. Svi mi stalno govore kako je Boris fantastičan, toliko mi to često govore da mi već postaje naporno da ih slušam. I ovaj Japanac mu se već srdačno smeška i klima glavom kao da su već stari poznanici. Na trenutak osetim spokoj, Boris je ipak pristao da uopšte negde odemo. I to je već nešto. Nešto od čega mogu da stvorim iluziju koja mi je potrebna.

Japanac i Boris opipavaju blato i slamu jedne od sojenica. Približavam se drvenoj ogradi koja je opkolila rekonstruisano praistorijsko naselje i oprezno se laktovima naslanjam na nju. Jedan blic, a za njim još nekoliko; prenuli su me iz stanja potpunog mira. „Ajde sad! Neee, sačekaj ipak! To, udalji se malo! E tako! Može sad!“, rekla je  jedna od devojaka podbočivši se. Odvojile su se od turističke grupe i pravile foto-sešn.Jedna od njih me je zamolila da ih slikam. Pristajem. Najviša među njima me je zaustavila taman kad sam htela da kliknem, setila se da će biti atraktivnije ako stane izvan drvene platforme. Preskočila je ogradu i za tren se našla sa njene spoljašnje strane. Delovalo je kao da će svakog časa skliznuti, crvene lakovane cipele su joj je stajale na drvenoj platformi, jednom rukom se pridržavala za ogradu, a druga je visila iznad jezera. Bila je koncentrisana na objektiv aparata kao atletičar na savitljivu motku za preskakanje.  Druge dve su isturile torzo uhvativši se obema rukama za ogradu.

Kad sam završila sa slikanjem, u  jednom skoku se našla nazad na platformi. Setila sam se da mi je Mila pričala o selfimaniji i o tome koliko je života uzelo fotografisanje na rizičnim mestima. Ovo nije Veliki kanjon, nisu ni Nijagarini vodopadi, ni plaža Penja u Brazilu, mislim i pokušavam da umirim sebe.  Leđa su mi, ipak, bila najednom mokra. Učinilo  mi se da je sunce postalo iznenada jače. Jedva sam čekala da napravim tih nekoliko fotografija, vratim telefon i uzmem svoj. Bacila sam pogled ka poslednjoj fotografiji, ispeglane plave kose i preplanuli ten došli su do izražaja. „Ova ide na Instagram“, objavila je devojka u crvenim cipelama. Po izjavi i smehu koji nije prestajao zaključila sam da su fotografije uspele.  Okrenula sam se vadeći telefon i tražeći Borisa. Otvaram beleške u telefonu i pišem: trajanje: 3 – 4 minuta, valunzi nastali usred odmora.

Sad se već žamor turista razlegao svuda unaokolo. Vodič sa slamnim šeširom širokog oboda značajno je podigao prst uvis želeći da svi obrate pažnju na ono što će u narednim trenucima pokazati njime, potom je napravio dramsku pauzu nakon nekih reči koje nisam sasvim jasno čula i ruku usmerio kao minijaturnom prozoru kućice od blata držeći je neko vreme da visi tako svečano u vazduhu želeći da svako ponaosob razume koliki je značaj te kuće i ove uvale koju su okruživala brda obrasla zelenilom. Potom je nastavio dubokim sigurnim glasom: „Na mestu današnjeg kompleksa nalazilo se praistorijsko naselje i ono danas predstavlja rekonstrukciju koja je izvedena na osnovu arheološkog nalazišta na dnu Ohridskog jezera...“  Produžila sam šetnju među sojenicima, ne treba mi još jedno predavanje, skoro da znam sve o kućama od blata i slame koje su građene na drvenim stubovima pre nove ere, grnčariji koja je pronađena na dnu jezera i roniocima arheolozima koji su pronašli mnoštvo životinjskih kostiju po kojima je ovaj zaliv dobio ime. Boris je pre puta članke sa interneta čitao naglas, tako da sam ih skoro znala napamet. I snimke, naravno, ne kreće ni do dugog dela grada bez Gugl mape. Nervira me to, mora sve unapred da zna.

„I šta vas još nervira kod Borisa?“, upitala me je Marija prošlog petka pre polaska na Ohrid.

Ćutim.

Dok se Japanac udaljava od Borisa, vidim prezir u Borisovom pogledu prikovanom za majicu Japanca marke Tommy Hilfiger. Uzimam telefon i otvaram fajl pod nazivom „+ i –„

U koloni sa leve strane ispod znaka minus kucam redni broj 21. i pored njega: gleda me kao da sam razmažena jedinica. Dodajem još jednu stavku: maljavost. I još jednu – odaje utisak hladnog čoveka. Ostavljam telefon u pregradu ranca. Dok sam čekala Borisa u Slavčovom kombiju, na brzinu sam telefon još jednom uzela i pod istom oznakom otkucala: svi ga vole.

                                                                     ***

Stenovita obala držala je na svojim plećima manastir Svetog Nauma. U društvu sa galebovima stižemo do same granice sa Albanijom.

Huk vode koja silovito uranja u jezero. Crni Drim se kao podatna ljubavnica prepušta vodama Ohridskog jezera. Iako je Boris više naginjao opciji da kombijem lokalnim putem dođemo do Svetog Nauma, ipak smo se odlučili za krstarenje. Znam da mu to obično teško pada, mada je sve prihvatljivije nego dugo ležanje na plaži. Poslušao je Slavča, taj Makedonac mu je drag.

„Ubavinita i prostranosta na ezeroto najdobro može da se zabeležat so krstarenje so nekoi čamci“, rekao nam je samouvereno i otklonio, čak i kod Borisa, svaku trunku sumnje.

Porta Svetog Nauma. Paunovi koji se slobodno šetaju unaokolo i gordo šire svoje raskošno perje. Uzimam telefon i fotografišem jednog sa kojim se nadmudrujem – lenjivac je naslutio da hoću delić njegove lepote za sebe i u momentu kad sam htela da okinem, skupio je svoje šareno perje. Fotografisanje prekida viber poziv.

„Brate, je l' baš mora sad?“ prevrćem očima. Udarila sam posred ekrana. Boris me je začuđeno pogledao.

„Kaži, Zorice!“

„Pa gde ste vi? Zovem vas od jutros, ni Boris ni ti mi se ne javljate!“ Na Marsu sam, mama, na prokletom Marsu!! Ovde je kiša ceo dan, kakvo vam je tamo vreme? Tata i ja se spremamo za svečanu večeru kod Kneževića. Znaš da su kupili novi stan. Pričala sam sa tatom, ona bela kuhinja što su je kupili, znaš kakva je. Slala mi je slike, jedva čekam da to vidim večeras, pa da tata ode u Ikeu da nabavi istu!  A šta će ti, da nećeš možda da kuvaš? Ionako ne pamtim  kad smo zadnji put seli svi za sto. Eto, da znaš, a onu Valentino haljinu što mi je tata doneo sa puta iz Italije, znaš onu crvenu, e nju ću večeras da obučem. Šta da ti kažem, gospođa Knežević ima samo očima da koluta! Ne mogu više da je slušam!

„E, moram da idem, ulazimo u manastir!“, zveknula sam crveno dugme na ekranu.

„Diše mi za vratom i ovde! Na Novi Zeland da odem, isto bi bilo!“

„Šta ti je teško da joj se javiš? Samo hoće da vidi jesmo se smestili“, dodaje Boris dok mu je pogled uperen u paunicu. Porta manastira ih je prepuna.

„Ma, daj, Borise, smeštaj nije spomenula! Briga nju, shvataš! Misliš da joj je stalo do nas! Njoj je stalo samo do sebe! I do toga da zna gde je otac i šta joj je kupio! Ko šta radi, žena samo progoni! Jadan Tihomir! Ne ostavlja ga na miru!“, ovo poslednje sam dodala više za sebe. Leđa, moja leđa, opet počinjem da osećam strujanje uz kičmu. Sedam na klupu ispred manastira. Pokušavam sa dubokim disanjem, ali dah mi je plitak. Vežbala sam nedeljama onu Marijinu tehniku, učinilo mi se da sam je savladala. Boris je ravnodušno dodao: „Znaš i sama kakva je. Uopšte ne znam kako nisi do sad oguglala!“ Traži pogodan ugao dok pokušava da fotografiše pauna.

„Pokušajte da osvestite svoja osećanja, da ih tačno imenujete“, dala mi je Marija jasna uputstva kako se to radi, „pretvorite ih u neki konkretan predmet, zamislite im oblik, veličinu i težinu, a onda zamislite šta biste sa tim uradili.“ Vežbala si to toliko puta! Daj, koncentriši se! Značajno udahnem. Zadržim vazduh nekoliko sekundi. Boris i dalje lovi paunove. Kleknuo je i nacentrirao. Izdahnem. Blic je jednog od njih zbunio, namah je sklopio lepezasto perje. „Zapamtite, važno je da konkretizujete, nije bitno šta će to biti. I da, možete da uradite sa tim šta poželite!“

„Da ga zapalim?!, pogledala sam Mariju upitno i nesigurno nakon kraće pauze.

„Nego šta!“, dodala je odlučno sa smeškom.

Naprežem se da vizualizujem. Uspevam da na tren sklopim oči. Na klupi preko puta uspevam da zamislim neku ptičurinu. „Konkretniji budite“, uputila me je Marija kada sam joj u petak rekla da na stolici preko puta vidim veliki kamen. „Kakav je tačno, koje veličine, da li je lak ili težak, koliko kilograma ili tona? Sve me zanima.“

Gubim pticu na trenutak, sunce mi se upiljilo pravo u lice, otvaram oči. Dvorište manastira je prepuno paunova. Nadiru sa svih strana. Boris je zaokupljen njima. Ok, ptičurina. Konkretnije? Ogromna. Veličina preciznije – oko 100 centimetara. Raspon krila 180 centimetara. Kada ih raširi, izgledaju kao tipke na klaviru. Rep je kao lepeza iz Indija šopa. Sleće na klupu. Raskošna ćuba na glavi, crna. Cela ptica je crno-siva, kljun veliki, oštar, zaobljen i povijen. To je harpija orao, da, tako se zove, Tihomir je napravio sjajne fotografije tog orla najvećeg na planeti kad je prošle godine bio u zoološkom vrtu u San Dijegu. Crne, snažne, oštre kandže, kao prosečna ljudska šaka. Otac kaže da samo grizli medved može da ima takve.  Masivne noge. Teška oko 7 kilograma. Visoka kao dete, oko jedan metar. Ženka. Pogled joj je preteći; zenice se šire da što više svetlosti prime u sebe.

Zamišljam kako prilazim ptičurini i šake usmeravam ka njenom debelom crnom vratu. Okreće glavu ka meni kao joj je neko upravo stao na nogu i hoće da vidi ko je to bio. Ne odustajem. Počinjem da je davim. Osmehnem se dok to mislim. Što da ne, zar Marija nije rekla da mi je sve dozvoljeno?

„Hej, vidi kako je dobro ispao!“, dovikuje mi Boris i nosi mi telefon.

Otvaram oči, ali na tren samo jasno vidim kako harpija širi svoja krila. Otme mi se i odleti niz Ohridsko jezero u pravcu albanske granice uz zaglušujući krik.

„Lukavi stvor“, ljutito je Boris procedio kroz zube, „znaš kol'ko ga čekam da mi pokaže rep“, a potom dodao kao dete koje je upravo dobilo fudbalsku kožnu loptu koju je dugo priželjkivao. „O ovome ti pričam, taj sam trenutak čekao.“ Paunovi su obilovali raskošnim bojama.

Skrećem pogled i pitam ga hoćemo li ući u manastir. I dalje na ekranu telefona uvećava lepezasto perje paunova. „Hoćemo, da“, govori mi dok uključuje kameru. Želi da obuhvati spoljašnjost manastira. Ostavljam ga i ulazim unutra. Sa zidova manastira posmatraju me prastare ikone. Pre nego što sam naslonila glavu na grob Svetog Nauma da bih mu čula otkucaje srca (legende su mi oduvek bile zanimljive), čula sam obližnje glasove iz turističke grupe. Vidim jednu ženu koja se opasala maramom preko glave kako stoji ispred ikone Svetog Nauma krsteći se. Druge dve iza nje  čekaju u redu i čavrljaju veselo: „Ma šta me briga...Javiću mu se večeras“, i jedna od njih dodaje nešto tiše drugoj naginjući joj se do uha tako da ne mogu da čujem. A potom nastavlja, kao da želi svima da obelodani: „Kao da ovaj moj na onim silnim službenim putovanjima nikad nije. Kako da ne, ne zakopčavam se ja na leđima.“

„Kad može on, što ti ne bi mogla“, dodaje joj drugarica cerekajući se. „Je li, šta kaže, pričaj...“

„Pa, znaš“, kaže prva i vadi iz torbe telefon odlučivši se da je bolje da joj pokaže. Skoro da mogu da mu vidim profilnu sliku na Instagramu. Prislanja prste na ekran i potura joj crnpurastog sa bradom. Potom ulazi u poruke.

„Ne zajebavaj“, i uzima joj telefon iz ruke nastavljajući da čita. Ova je mune laktom i da znak očima da je njihov red. Saginje se, brzo se prekrsti i ostavlja trag crvenog karmina na ikoni. Odustala sam od čekanja ispred ikone. 

Ispod zidina manastira Boris je već ugovarao vožnju čamcem Drimom.

Dok se spuštam do njega, na brzinu u koloni plus kucam: organizovan.

                                                               ***

Što se stana tiče, Mila nas je upozorila da u Ohridu, u svako doba, sve trešti od muzike.

„Koje muzike?“, odmah je pitao Boris.

„Koju voliš i koju ti srce traži! Ako ste u Starom gradu, starogradske, kafanske. Ako ste u nekom noćnom klubu ili diskoteci, tehno do jutra. U restoranima i hotelima obavezni bendovi. Ima ćirilice na svakom koraku! Ali, ništa ne brinite, sve sam objasnila Slavču, našao vam je stan koji je dovoljno daleko od svega toga, a blizu centra.“

Nisam mogla da računam na duže šetnje sa Borisom. Nije imao ništa protiv da procunjam po centru i ostavim ga da ispija pivo sa Slavčom na terasi.

Dok pokušavam da se probijem kroz kordon ljudi kao fudbaler koji osrednje dribla, nailazim na tezgu na kojoj su biseri. Znam da nisu pravi, sve je to Boris ispitao pre polaska. Pravi se ne mogu naći na ulici. Kupujem ih. Prodavačica mi se zahvalno smeši i pakuje mi lažne bisere u crvenu kutiju. Iz susednog kafića trešti Znam za jedan grad zove se Beograd, meša se sa Crnom i zlatnom iz susednog lokala. Dole niže je dok. Zaobilazim karnevalski Kej Maršala Tita i sedam na vreli kamen. Zvuci džeza iz malog polupraznog lokala nadjačali su Seku i Cecu. Zadovoljna izvođenjem vežbi disanja ustajem i nastavljam potragu za osam slojeva tajne emulzije i ljuskom ribe plašice. Ne zanosim se da ću ikada otkriti tajnu ostalih sastojaka, neke tajne je najbolje ne otkrivati. Porodica Talev je, ipak, zna. Stavljam na grudi večni biser koji je odlično pristajao kraljici Elizabeti Drugoj i princezi Dajani. Pravi ohridski biser dobijam u beloj kutiji. Kada sam stigla do apartmana, noć je bila dosta vedra i prilično sveža. Dobro je da sam ponela frotirsku pidžamu. Na terasi je stajalo desetak praznih limenki Skopskog. U kuhinji, Boris je dokrajičio drugu votku.

Pre nego što sam zaspala, kolona je bila proširena još jednom rečju: alkohol.

                                                                ***

Sa okolnih brda što su natkrilila grad skoro uvek je dopirao lagani povetarac. Čini se da ga je najviše bilo na Samuilovoj tvrđavi.

Ostavila sam Slavča i Borisa u središtu utvrđenja i popela se na uzvisinu sa koje se pogled spuštao na grad i jezero. U beleškama dodajem još jedan noćašnji valung i epizodu plitkog disanja. Gledam Borisa kako pali svoju novu cigaretu i sa slašću ispušta dim. Dobro je što nisam pored, ne podnosim kada puši. Slavčo mu priča sve ono što već zna. Hvatam mu radoznali pogled i želju da čuje nešto novo, nešto što već nije izguglao o ovom srednjovekovnom utvrđenju. Zašto jednostavno ne može odavde da uživa u pogledu na grad?

„Čitao sam o velikom broju arheoloških istraživanja na ovim prostorima. Jedno od najvećih iskopina trebalo bi da je u blizini“, čujem ga kako kaže Slavču.

„Ve nosam na platoto, blizu e, na 200 – 300 metri od tuka. Na toa mesto bea pronajdeni ostatocite od crkvata Sveti Pantelejmon i na postojnite temeli beše izgraden nov hram na Sveti Kliment i Pantelejmon.“

                                                   ***

„Ubavo, mnogo ubavo!“, dobacuje mi nasmejana prodavačica. Lanene pantalone možda mogu da izazovu smeh, ali moja linija svakako ne! Mrštim se dok se gledam u ogledalu a zatim i u Borisovim očima i razmišljam o tome šta čoveku treba da se desi kako bi od veličine S za godinu dana stigao do veličine M.

„Napokon kako treba“, oduševljeno uzvikuje Boris. On je priželjkivao da se „popravim“. Samo ga ošinem jednim pogledom. Vidim kako se suzdržava da ne pukne od smeha. Srećna sam što je napokon srećan.

Nosim belu kesu sa lanenim pantalonama i imam utisak da je teška tonama. Vuče me na dole. Kao da mi je pročitao misao, Boris me jače i čvršće grli. Njegova ruka na mom ramenu ipak je znatno lakša nego ova kesetina koju nosim. Borisova sveže izbrijana brada grebucka mi obraze. I na licu, dlake su mu jake i guste. Ali rame mu je pogodno za moju glavu. Kada me zagrli, osećam se tako sićušno pred njim. Prijao mi je taj osećaj.

Dok se penjemo strmim kaldrmisanim ulicama Starog grada, gledam u Borisa. Oči su mu uprte u kameni zid jedne od kuća orijentalnog tipa. Spoljašnjost joj je hrapava kao krokodilski koštani oklop. Po koži primećujem kako mu se raspoloženje menja u zavisnosti od pogleda na predmete i stanja buke ili stepena svetlosti. Iako je pred polazak delovalo da crvenilo neće prestajati, koža mu je sada mirnija. Aktivirala se samo jednom, u Zalivu kostiju.

Ova strma ulica je uspon i napor, ali za Borisa nije. Volim što je odmakao odlučnim korakom daleko ispred mene. Ne prestajem da se pitam hoće li progovoriti o nama. Ovde smo zbog nas. Ljubomorna sam na ovaj predeo.

***

Terasa našeg apartmana podno Samuilove tvrđave.

Razmišljam o tome kako dugo odlažemo taj razgovor. Mogla bih sada, deluje da je pravi trenutak: zavalio se u stolicu i bio je dobro raspoložen danas. Kako čovek uopšte zna kad je pravi trenutak? Po nedostatkunabrane kože na čelu? Po tome što skladno diše? Što pravi kolutove dima od cigarete? Zato što mu mišići nisu napeti ni koža crvena?

 „Jesi se čuo sa majkom?“, izgovaram dok se on nimalo ne trudi da me poštedi dima. Ne  mogu više da mu ponavljam koliko mi smetaju cigarete. Ustanem i naslonim se na hladan gelender terase. Čujem ga kako u pauzi između dva dima kaže: „Jutros im odnela dodatne papire koje su tražili. Kažu, fali još jedan.“

„Je l' joj neko pomaže dok ne pošalju gerento domaćicu?“

„Misliš, ako pošalju gerento domaćicu?“

„Moraće, Borise. Babino stanje to zahteva. Dana i ti više ne možete sami.“

Dim cigarete ušao mi je u nozdrve, zalepio se za njih kao žvakaća guma za đon cipele. Kroz duvansku maglu vidim mu grč oko usana. Isti izraz lica je imao kada sam predložila da iznajmimo stan. Pristao je samo ako troškove delimo, neprihvatljiva je bila moja ideja da snosim sve troškove.

Opasava se bodljikavom žicom i uvlači se u prostor koji je samo njegov. Znam da bi me prezrivo odbio kad bih predložila da Milu angažujemo u medicinskoj pomoći. Ona ima volje, medicinska je sestra i mogla bi da pomogne. Već je dolazila par puta da da smernice Dani. Dana ne zna kako se podiže i presvlači nepokretan čovek, a njena kičma je odavno već načeta. Tihomir mu je rekao da oko plaćanja medicinske sestre ne brine, dok ga u školi ne zaposle na neodređeno. I na jednu i na drugu opasku samo je odmahnuo rukom. Kada dvoje pređe u rutinu, nije li i to deo odnosa, neophodan i poželjan deo? Ili sa početkom rutine počinje da nestaje bliskost? Da li je naša rutina počela onda kada je prestao da me ljubi kada bih dolazila umorna sa posla? Ili je nastala onda kada je počelo da me nervira njegovo rano šuškanje ujutru dok se sprema za posao, a ja prestala da se ljutim što me nije probudio da ga ispratim? Možda kada sam demonstrativno počela da okrećem leđa i navlačim prekrivač preko glave namerno mu stavljajući do znanja koliko me nervira?

Svežina sa ohridskih uzvisina ukrstila se sa prijatnošću koja je stizala sa jezera.

Uzimam telefon i ćutke odlazim na spavanje. Viber mi je zatrpan slikama novog belog stana Kneževića. Označim ih sve i izbrišem.

Sutradan ćemo na plažu. Jedva čekam. Noge mi bride kao da su se svi moji mravi preselili na stopala i listove.

U koloni plus kucam dve stavke: način na koji se smeje, dostojanstven; u koloni minus ispod cigareta dodajem: odbija svaku pomoć.

                                                               ***

Plaža ispod stena koje prete da se obruše na jezero - more. Boris mi prilazi i maže kremom leđa.

„Da znaš da si bila u pravu. Pravo more, samo što voda nije slana“, govori dok briše peškirom glavu.

 Zabacuje kosu unazad, upire pogled nagore, ka vrhu litice koja se uzdiže. Volim što liči na stenu iznad nas. Isto me grli kao što litica na kojoj stoji manastir Svetoga Jovana Kanea grli gradsku plažu. Da li iracionalni deo naše ličnosti bira umesto našeg racionalnog? Možda smo u zabludi kada mislimo da biramo, možda spletkarimo sa sobom i ne znajući da to činimo. Sećam se našeg prvog susreta – Mila i ja smo se nacrtale u bašti KST-a. Sa bine se razlegao zarazni glas Prljavog inspektora Blaže. ''Neki e-te-ef-ovci, garant'', rekla je Mila prevrćući očima dižući kriglu piva ka bini i Blaži. Nisam dugo razmišljala kada su svi prešli za naš sto. Boris nije bio najlepši, samo su širina ramena i dubina glasa bile dovoljne da postanem nema za Blažu i za sve druge i da izaberem njega.

Ležim lenjo i dalje. Čujem ga kako pakuje stvari u ranac. Pristižu prvi ranoranioci. Što se kupanja tiče, za Borisa je završeno. Mnoštvo ljudi ga uznemirava. Ostajem još malo na jutarnjem suncu da se družim sa kamenom i vodom.

„Ne mogu da ga izvučem iz kreveta, šanse nema!“, sa susedne ležaljke čula sam muški jutarnji promukli glas. „Da makar hoće da izađe popodne kada se probudi! Ovde smo deset dana, a njega sunce videlo nije!“

„Ova moja do zore nije zaspala! Izađem do VC-a, vidim nju kako se ceri u onaj njen ekran, ne konstatuje me ni dva posto! Kad sam joj prišla onako raščupana i sanjiva i otela joj ga, tek me je tad primetila! Ma, za sve je kriv onaj moj, ljubi je tata!“, vitalna i zgodna žena pokušavala je da otvori suncobran. Na susednoj ležaljci bio je zavaljen debeo stariji čovek sa crnim đozlucima.

„Ko je spomenuo tatu?“, niz strminu se u manekenskom hodu spuštao crnpurast čovek srednjih godina u roze šortsu sa plavim Versace peškirom prebačenim preko vrata. „Od ranog jutra drama! Je l'  vidiš, druže, s kim ja živim?“ Zgodnica ga je ošinula pogledom i odlučila da joj je jutarnje kupanje bolja opcija od jutarnje svađe. Vadim iz ranca slušalice i pojačavam Led Zeppelin. Na susednim ležaljkama dva muškarca leže, oba zagledana u telefon. Odlučila sam da su mi leđa dovoljno osunčana i da bih mogla da krenem. Pre nego što sam ustala, u fajlu sam dodala:

-          Iz takta me izvodi njegova perfekcija.  

+ Volim prstima da prođem kroz njegovu gustu baršunastu kosu

+ skromnost                                              

                                                            ***

Zora. Za tili čas prelazimo Gazelu. U Beogradu kiša lije kao iz kabla. Kroz zamagljeno staklo posmatram nekolicinu ljudi pognutih glava na stanici kod Sava centra.

„Vidimo se u stanu kad se odmorimo od puta“,  kaže Boris. „I kad vidim kako su baba i Dana.“

Ranac sam stavila na sedište dok sam ustajala, izvukla kutiju i stavila je na mesto suvozača: „Ponećeš ovo majci“. Nešto je zaustio da mi kaže, ali ga namerno ostavljam i zalupim vratima. „Pokisnuću, žuuurim!“, dovikujem mu dok se udaljavam i nazirem mu ljutiti izraz lica kroz zamagljeno staklo. Baš me briga što je ljut. I baš me briga što ne ume da prihvati poklon.

Prelazim ulicu brzo dok mi se kiša sliva niz lice. Nad Beogradom je svitalo. Dok sam se pela ka petom spratu, šutnula sam limenku piva, par pikavaca i kesu Smokija. Zorica je u spavaćoj sobi drobila ocu o boji ugaone garniture u Ikei. Nisu me čuli. Izvukla sam crvenu kutiju iz ranca, stavila je na trpezarijski sto i uvukla se u sobu. Pre nego što sam se istuširala i legla, na telefonu u koloni desno otkucala sam: biser. Kada sam se probudila, bilo je vedro. Duga je prošarala nebo iznad moga stana.

PODELITE OVAJ TEKST NA: