detalj slike: Varaždinsko groblje

Predački san

Već jedan vek sanjam jedan isti san.

Krivudavu Pucarušu, pojim dušu,

opelo sam sebi držim, al` ne mogu da izdržim,

svu ovu tuđinu, njinu noć i dan.

I otkud ja ovde? I šta je to rat?

Što me mladog otkide od majčinih grudi,

što sam bože proklet pa mi nije dat,

grumen zemlje takovske da mi glavu drži.

Već jedan vek trpim zemlju tuđinovu.

Krvare mi rane iz njih žal mi teče,

sve sam muke izdrž`o al` ne umem ovu.

Neopojan legoh. Bez sveće. U veče.

Ratio sam i patio al` o ovom nisam snio,

da ću negde u tuđini sam ostati u ledini.

Al` još sanjam, još me vuče, još mi mrtvo srce tuče,

pa mi dođe da Vaskrsnem i da odem ispred kuće.

Al` ne mogu. To ne biva. To se nikad desit` neće...

Zato molim Svevišnjega da mi tamo pale sveće.

Zato reših da ti noćas,

ja u mirne snove dođem,

da ti kažem što ti ne znaš,

pa opet u večnost pođem.

Ja sam brate, Dragomir. Ako me još pamti,

tvoja seda glava i umorna duša,

mi se nikad nismo zaistinski sreli,

pa ti dođoh u san noćas kao luča.

Dođoh da ti kažem da srce ne spališ,

da ne gušiš grudi grehom s`kojim živiš.

Zaspao sam davno, a ti me još žališ...

Kada Bogu kreneš, tad ćeš da me vidiš!

Ja sam dvaput umro. Jednom odistinski.

Moje stope ne pamti Spasovina gusta.

I niko me ne zna. Niko zaistinski.

Moja kuća sad je zatvorena. Pusta.

Ima jedna slika. Još je niste našli.

A ako je nađete, pitaćete: Ko je?

Uzalud je ona, gunj i krštenica,

Kad tamo u kačari za kacama stoje.

Ja svoju dušu ostavih daleko,

daleko u zemlji koja nije naša.

 Da l` će moju humku kad obići neko,

il` će vreme izbrisati sva sećanja vaša.

Vele da je Varaždin, đavo ga odnio,

ni sam ne znam kako sam, završio ovde.

Pusta bolest i rat ovde me donio.

Zatravi mi dušu u zaborav. I ode.

Aj` uzdravlje Mišo, ja sad odoh rode,

Ne traži me kukavče ako Boga znadeš.

Doći će tvoj praunuk meni u pohode,

Kad na nebu jednom ti mene poznadeš.

I sa neba gledah... Vrnčani se bude...

Grgolji Stojinac, Spasovina huči.

Ostah željan svega, voleo sam ljude,

Moj živote. Muko. Svemu me nauči!

     Ova pesma posvećena je Dragomiru Prokoviću iz sela Vrnčani kod Gornjeg Milanovca, bratu po ocu mom pradedi Mioslavu Prokoviću Čiči. Nesretni Dragomir, podelio je sudbinu mnogih mladića koji su odlazili u ratove i više se nikada nisu vratili. Kao malom, ostala mi je u mislima pradedina priča o bratu čiji grob nikada nije pronašao. Posle sedam godina traganja, čitanja, prelistavanja i raspitivanja uspeo sam da pronađem grob mog pretka i da ispunim pradedovski zavet.

Dragomir Proković – vojnik 11. Čete 36 pešadijskog puka. Star 22. Godine. Neoženjen. Vrnčani rudničko-takovski. Mesto smrti vojna bolnica. Uzrok smrti Šarlah. Vreme smrti 9.4.1923. u 16 časova. Mesto počinka Groblje Varaždin polje 5. Red 21. Broj groba 11.

Zahvalni potomak u  slavu i čast svojih predaka.

Dr Milan S. Marković

PODELITE OVAJ TEKST NA: