detalj slike: KRK Art dizajn

VERA

Stajala je pred hramom božjim koji joj se iznenada našao na putu  kao opsednuta nekim čudenim silama od kojih se nije mogla osloboditi niti jednom jedinom mišlju. Iskreno, mislila je u sebi, nije ni bila neka velika vernica koja pomno sledi sva zbivanja, običaje i tradicije jednog verskog života. Vrlo često  bi se čudila  pred ponašanjem nekih, do tada sasvim ateistički orjentisanih prijatelja, više poznanika, iz njenog opkruženja, koji su nekim čudom i preko noći postajali vrlo predani religiji i verskim običajima. Jer ambijenat  u kome je do tada živela je bio takav: nikada se nije ništa praznovalo, nikada se nije govorilo o Bogu ili temama vezanim za religiju ili verski način života, jer bože moj, u domu za napuštenu decu u vreme velike ateističke vladavine, bilo je skoro zabranjeno spominjati božje ime ili bilo šta vezano za religiju.  Pa joj se činilo  ponekad i smešno ponašanje njenih negovateljica ili drugarica, bar po njenom mišeljenju i saznanju, koje svakako ne bi  moglo da dolikuje osobama sa sasvim drugačijim vaspitanjem u krugovima u kojima su odrastali. Ali se vremenom navikla i njih da prihvati takve kakvima su hteli pred svetom da se predstavljaju. A to se obično najviše i manifestovalo kada su dolazile u posete neke grupe ljudi, koje, pričalo se, ili dolaze da potraže svoju nekada ostavljenu decu, ili da posvoje neko od nahočadi  koja su bila ostavljena u taj dom na čuvanje. Obično je to njihovo ponašanje poredila se jednim kameleonskim odnosom prema zajednici gde je najbitnije bilo  prilagođavanje novim načinima organizacije života gde bi, ukoliko opstoje na svom izvornom vaspitanju i obrazovanju, vrlo lako mogli biti odbačeni i nepoželjni, pa i izgubiti posao.

Sto puta se povratila i krenula da uđe u hram i da konačno jednom zauvek rasčisti i sa sobom i svojim sopstvenim stavovima. Zbog čega li je imala toliku odbojnost prema takvom načinu života, kada ga nije niti upoznala niti okusila? Zbog čega da jednom bar, onako sa strane, ne vidi šta znači biti vernik i živeti po njihovim kanonima? Zar samo zato što su pričali da to nije onaj život koji se preporučuje nama, deci napuštenoj, već da moramo prihvatiti način života koji nam nudi naša zajednica! A ja sam se uvek sa čudom pitala šta li nam to nudi zajednica, dali nam uopšte nešto nudi, ili kako je govorio personal doma „da moramo biti sretni što smo odrastali sa krovom nad glavom, spavali u čistim krevetima i imali svakodnevno, zaista skromnu, ali uvek spremnu hranu!„

Konačno se protresla lepo, ohrabrila i zakoračila u božji hram koji je spolja bio pravi biser stare arhitekture po kome su vreme i patina ostavili svoje tragove praveći ga još privlačnijim  čak i za obične prolaznike. Nije zadrhtala dok je ulazila u dosta mračnu unutrašnjost hrama gde nije bilo niti jednog jedinog posetitelja. Sa visokih, ne tako velikih, ali vrlo upečatljivih vitražnih prozora ulazila je raznobojna svetlost senčeći sasvim blago unutrašnjost hrama gde je jedino pravo osvetljenje dolazilo sa malih kandila koja su bila okačena pored nekih svetih ikona. Pošto je hram bio posvećen Majci božjoj, glavne ikone, uglavnom novije izrade, su bile posvećene njoj. Miris tamjana koji se širio iz malih kadionica stvarao joj je jedno osećanje koje je mogla porediti sa svetošću,  sa nečim zbog čega ova mesta odišu nečim što u običnom životu se ne mogu skoro i nikuda sresti. Pored ikona ljudi su ostavljali razne sitne skupocne predmete, ali najviše pare. Ona kod sebe nije imala niti para, niti nešto skupoceno, a mislila je da to ipak ne mora da bude obaveza, već više da svako ostavi po sopstvenoj želji i potrebi. I normalno pod uslovom da ima šta da ostavi. Lagano je osmotrala sve ukrase u hramu  i nije primetila da već nije sama, da je neko skoro nečujno ušao i stao pored nje.

-          Dali si se već pomolili ćerko, upita je stariji otec koji je služio u ovom hramu.

Šta bi  ona trebalo da odgovori a da ne uvredi niti mesto niti oca koji je vršio svoju dužnost. Pa je sasvim mahinalno rekla:

-          Jesam oče...jesam se pomolila! a da nije znala niti jednu molitvu niti šta i kako da postupi.

-          Dali bi htela da se ispovedaš, ponovo joj se obrati otac tihim smirenim glasom. Dali ti teži nešto na duši pa imaš potrebu da se oslobodiš...

-          Ne oče, odgovori brzo. Ja nemam šta da ispovedam...živim skromno i smerno i ne činim  nikakva greh ni pred kim...nemam niti vremena da napravim greh  od velikih briga što su me ophrvale...znate!

-          Verujem ćerko, reče otec ponovo smireno. Ali ispovedati i brige je vrlo korisno, ako ti to može pomoći da se oslobodiš težine koju nosiš u duši. Vidim ti ja po očima, po pogledu, po izrazu licca da nisi imala nimalo lak život dosada, iako si vrlo mlada. A kako se zoveš ćerko, upita je gledajući je pravo u oči od čega njoj bi malo neprijatno, pa  poželi da odmah skrene pogled.

-          Vera se zovem, odgovori skoro hiponotizovana od njegovog pogleda dok je osmatrao i procenjivao sveki njen i najmanji gest na licu. Njegove prodorne plave oči su je netremice gledale a njoj se činilo da tone u neka nedokučiva prostoranstva, daleka i nedohvatna...

-          Eto imena koje potvrđuje  da potičete iz porodice gde se negovala vera kao način života, zar ne čedo moje? izjavi skoro potvrdno starac.

-          Ja o tome nemam nikakvih saznanja, jer porodicu nemam, nemam nikoga...odrasla sam u domu za napuštenu decu. Nikada  nisam upoznala niti moje roditelje niti bilo koju porodicu. Poznat mi je samo život među zidinama i zabranama doma u kome je život bio vrlo težak i gde me nikada niko potražio nije. O temama vezane za religiju, za Boga, za veru i verski način života bilo je skoro zabranjeno da se priča u domu, ali samo do nedavno Do pre neke godine, kada  odjedared se sve promenilo i kao preko noći svi  postadoše veliki vernici i privrženi religiji. Pošto sam ja  juče postala punoletna, u domu su mi rekli da mogu da odem od njih i da potražim svoj život gde god hoću. A ja, nemajući nikakva saznanja ni o čemu, nitu poznajući neki drugi život sem taj život kao pod kaznom, jednostavno nisam znala niti gde da se uputim niti šta da tražim. Ovaj sveti hram mi se prvi našao na putu i stala sam pred njim privučena njegovim izgledom, pa poželeh i da ga posetim. Da vidim šta se krije u jednom tako  lepom zdanju spolja.

-          Ah, tako, znači u tom domu za napuštenu decu gde si dosada bila, nikada vam nisu govorili o religiji, o verskom životu, o zdanjima gde se vera neguje i gde se ljudi skupljaju ne samo da potvrde svoju veru u Boga već i da se druže i da jedni drugima pomažu? Razumem vašu neukost čedo moje zabludelo. Ali onda ko vam je dao to ime a nikada vam nije objasnio šta ono znači?

-          Na žalost niti o tome nemam nikakva saznanja, jednostavno su me oduvek tako zvale moje negovateljice i moje drugarice iz doma gde se ime Božje nikada spomenulo nije, niti bilo šta vezano za tu temu. Rekoh vam već, samo do nedavno.

-          Ineteresantno...zaključi  otac skrušeno i malo razočarano. Zatim mu sinu jedna lepa misao, pa je upita:

-          Je li čedo moje, gde imaš nameru da sada kreneš, čime bi se bavila, šta bi radila kako bi živela?

-          Ni to ne znam oče. U domu mi nisu dali nikakva posebna uputstva. Jednostavno su mi rekli - evo kreni u život i snalazi se kako znaš i umeš . ..gde god da stigneš u životu, javi nam ponekada da si zdravo i dobro ...i to je sve. Dali su mi za put malo hrane, onu koju smo tamo uobičajeno dobijali, i dve moje košulje da imam šta da presvučem. Sve to zavili u jedan šal, onaj u kome su me jedne zimske noć  našli pred portama doma, i pozdravili se sa mnom.

-          Dali bi ti ostala ovde da mi pomažeš oko uređenja i čišćenja hrama, ćerko,  upita snebivajući se starac. Ja sam već ostario i mnogi mi poslovi postaju teški,  ne uspevam da ih na vreme završim, posebno za veće verske praznike kada ljudi  navale u hram. Sem ovih zadataka, mogla bi i da učiš, da nuačiš sve što dosada nisi uspela,  ne samo o religiji i veri kao načinu života, već i mnoge druge stvari što će ti biti korisne za život ukoliko jednom budeš htela da napustiš ovo parče života, ako odabereš. Da nučiš zbog čega smo mi, ljudi koji rade po ovakvi hramovima, tako  posvećeni reči  božjoj i propovedanju njegovih zakona meѓu svim ljudima koji najspontanije požele da žive u skaldu sa tim poukama verujući u Isusa Hrista i njegovu spasiteljsku misiju.

Za nju je sve to bilo sasvim nepoznato, dotada kao da nikada nije bila niti razmišljala o nekakvom spasenju, živeći u dubokomm predubeđenju da ni za koga nema spasa, bar onamo gde je ona provela svoje detinjstvo i ovaj deo najranije mladosti, gde borave samo nesretna deca, gde se nikada nije upoznala nikakva roditeljska nežnost i briga, gde je sve bilo tako hladno i surovo.

Razmišljala je kratko, sasvim kratko, jer je znala da nema niti gde da ode , niti da od nekoga konkretno zatraži pomoć. Da joj je ovo jedna izuzetna prilika da spase sebe i, što je najbitnije da nuači nešto iz samog života što joj može biti samo od koristi kako bi dalje  stupala hrabrije i uspešnije.

-          Hoću oče, odgovorila je sasvim spontano. Hoću da prihvatim vašu ponudu. Gde bih ovako neuka i bez igde ičega? Vaš predlog je za mene spasenje iz očaja u koji sam se našla otkako sam napustila dom. Pomagaću vam sve što umem, čak bih mogla i da skuvam nekada nešto, da se brinem ne samo o higijeni, već i o našoj zajedničkoj ishrani. Sigurno će nam i to trebati.

-          Svakako čedo moje, obradova se starac. Ajde onda kreni sa mnom da ti pokažem tvoju odaju i haljine koje ćš morati ovde da oblačiš. Zbog svetoga mesta moramo se pridržavati reda ove ove kuće, a ne više doma za napuštenu decu. Tvoje ime mi garantuje da ćeš jednoga dana postati predana i dobra vernica, uveren sam u to.

-          Koji je danas dan oče, upita iz nebuha Vera radosna i ona što je uspela još na prvom koraku u svom slobodnom i samostalnom životu da nađe jedno ovakvo rešenje. Znala je da ovde neće nikada biti povređena i da će imati mnogo šta da uči i da nauči. Jer za divno čudo, sa svih svojih osamnaest godina, nikada nije osetila takvu toplinu oko srca i mir u duši kao u ovim kratkim trenutcima provedenim na ovom mestu u razgovoru sa ovim starcem.

Skoro sa suzama radosnicama u očima krenula je za ocem iza oltara, stepenicama do male odaje, gde će provesti sledeću značajniju etapu svoga mladog i krhkog života. I kao  da nije mogla verovati da su njeni prvi nesigurni koraci ka njenom samostalnom životu i snalaženju, naišli na tako sigurnu potporu. Kao da joj je sama sudbina pokazala put kojim treba da se kreće, ili bolje rečeno kao da joj je sam Bog otvorio prva vrata gde će imati mogućnosti da se spremi za svoj novi, samostalni život: „U zakrili vere, ja  Vera, koja će od sada pa nadalje kroz život putovati negovanjem vere u ljude i u spas koji sam našla u ovaj božji dom...i time opravdati eto, čak i moje sopstveno ime„ - mrmorila je sebi u njedra ne uspevajući da zaustavi suze radosnice.

PODELITE OVAJ TEKST NA: