|
|
|
 | Biljana Biljanovska | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
LjUBAV
Njihov prvi susret je bio sasvim slučajan. Onako, kako se obično dešavaju ti susreti dok pokušavaš da nađeš izlaz iz nekog mentalnog ćorsokaka u koji si se našala neočekivano i bez ikakvog osnova. Vraćala se sva potištena sa zadnjeg ispita koji nije položila sa ocenom koju je očekivala, imajući na umu koliko joj je bio drag taj ispit i koliko je truda uložila da nabavi što svestraniju literaturu kako bi ga što bolje spremila. Mislila je da će briljirati. A desilo se nešto zbog čega se evo i sada pitala i propitivala gde je i zbog čega pogrešila.Vrteći odgovore po svoj glavi, nije ni primetila da počinje da rominja sitna kiša koja joj uopšte nije zasmetala, već suprotno: stvarala joj je osećanje olakšanja koje joj je tako mnogo trebalo posle svih tih nedelja provedenih u bibliotekama, pred knjigama, pred svim tim pitanjima vezana za njen ispit. Zatim se odjedared trgla, kao da ju je sitna kišica vraćala iz nekoga čudnog sna u kome je morala da ostavi sada sve to što je prošlo i da se vrati realnosti, budnosti. Pomislila je da se zaista nepotrebno predaje svakom predmetu koji mora da se sprema za ispit, iako je bila svesna da joj mnogi od njih možda više nikada i neće zatrebati u životu i da od njih bukvalno neće imati nikakve koristi. A znala je, oduvek, još od najmanjih nogu, da je njena ljubav prema učenju, prema svemu što treba novo da se sazna i dozna, bila mnogo veća od svih očekivanja. Bila je svesna svoje bolesne ambicije i potrebe svuda i u svakoj situaciji da bude najbolja, nepogrešiva. - Eh, možda više nikada i neću imati potrebe da se zadržavam na pitanjima vezana za ...., razmišljala je skoro glasno, kada je prekide jedan tihi baršunasti glas njoj do tada sasvim nepoznat:- Sa kim pričate o potrebnosti i nepotrebnosti, mlada damo? upita je pokušavajući da održi korak sa njom. - Oh, trgla se, ...izvinite... promrmlja, ...mislila sam da u blizini nema nikoga...a misao mi se istrgla i izletela je govorom...znate...Zatim je stala i okrenula se polulevo kako bi bolje osmotrila osobu koja joj se pridružila sa njene leve strane. Stao je i on...malo se promeškoljio, nakašljao i vrlo oficijalno pružajući ruku potrdui se da se predstvi:- Ljubomir Ljubodragović, tek diplomirani student medicine. Govorio je to sa prikrivenom radošću kojaj nije izmakla njenom zapažanju. Time se njen jad nekako ponovo naglasio, izbio na površinu a samo što je počela nekako da ga se oslobađa. Skoro automatski podade i ona svoju ruku kako bi prihvatila njegovu izgovarajući skoro skrušeno:- Ljubav Ljubičić...studentica na četvrtoj godini medicine ...imam još, znate, do diplomiranja...celu jednu godinu...i dosta ispita...Namervala je da mu obrazloži svoje glasno komentarisanje o potrebnosti nepotrebnosti, ali odustade u zadnjem trenu. Jer on, tako spontan i pun nekih divnih vibraacija koje su na nju u tim trenutcima delovale kao dobijanje nekoga blagotvornog melema, predloži da stanu u obližnji reestorančić kako bi se počastili za njegovu diplomu, ali najviše i za ovo poznanstvo.- Oh, reče Ljubav skoro skrušeno, ali mi se nismo niti upoznali. Nećte mi valjda pričati da smo se upoznali...molim vas...tek smo razmenili samo naša imena i par reči a vi već hoćete da me ubedite da smo se upoznali...- Ne, nemojte me pogrešno razumeti...samo što sam izašao sa zadnjeg ispita prepun zaista prelepih osećanja i stanja koja sam morao podeliti sa nekim. I znate, dok sam hodao i razmišljao koga bih pozvao da podelimo moju radost, sebi sam rekao da ću to uraditi sa prvom osobom koju sretnem na putu do kuće. I sva sreća da ste to bili vi, kao da vas je samo priviđenje poslalo da mi se nađete na putu i da vas ja jednostavno prihvatim kao nešto sudbinsko...- Oh...vrlo neobično razmišljanje..., reče i dalje skrušeno ona, iako ta njegova pozitivna energija što se oko njega širila poče lagano da je obuzima celu i da jednostavno sasvim zanemari soje raspoloženje.- U redu ako ste tako odlučili. Ajde da se zajedno poradujemo vašem uspehu.Zaustavili su se kod jednog malog prijatnog kafića u hladovini ispod jedne raskošne lipe koja je tačno u tom periodu ispitnih sesija počela da cvate i da svojim smirujućim mirisom još više ulepša pre svega njegovo raspoloženje. Pijuckali su lagano to što su naručili. Ljubav je dozvolila Ljubivoju da to bude po njegovom izboru, jer, bože moj njegovo je slavlje, on časti , pa eto neka on i odabere.A on odabra neki osvežavvajući koktel od mešavine raznih pića koji je ona sa dosta muke konzumirala, jer skoro i nikada nije bila okusila, bar do tada, nešto slično. Razgovarali su o svemu, najviše o studijama. Ljubav mu je ispričala o svom fijasku na ispitu iz...čime se on nije saglasio i glasno prokomentarisao.- Ali devetka je više no solidna ocena, ja ne znam u čemu je bio problem!- U tome što sam ja sve svoje ispite spremala za desetke. Tako i za ovaj. Za mene je devetka bila niska ocena imajući u vidu koju sam sve literaturu nabavila da bih ga što solidnije spremila.- Ajde da ne preterujemo malo, reče Ljubivoje sasvim smireno. Ja sam evo diplomirao sa devetkom. I iskreno govoreći to mi je oduvek bila najdraža ocena. Zar ćete me zbog toga manje vrednovati kao diplomiranog lekara, Ljubav?- Ma ne, to je samo moj problem...rezultat je mojih bolesnih ambicija, da uvek budem ne bolja, već najbolja u svemu. - Znači da ste svesni toga i znate da morate nešto učiniti kako bi se oslobodili te vaše bolesne potrebe, zar ne? - Šta planirate da specijalizujete?, upitala je iznenada Ljubav želeći da pređe na neku drugu temu koja se neće ticati nje. Bar ne sada i u ovom trenu.- Mislim da bi mi najviše ležala neuropsihijatrija. Ne samo što su me oduvek interesovala psihička stanja svih onih koji me okružuju i koje sam susretao životu, već imam utisak da bi tačno na tim poljima uspeo dad psotignem izvanredne rezultate. - Iz ovog našeg kratokog susreta i vašeg načina razmišljanja stekla sam utisak da ste zaista odabrali pravo polje interesovanja. Bravo za vas...- A vi, upita Ljubomir, kuda se kreću vaša interesovanja u odnosu na sveobuhvatne medicinske nauke?- Jošto uvek sam u maloj dilemi...zapravo imam još godinu dana do završetka studija i još nekoliko ključnih iuspita koji mogu bti odlučujući i za moj izbor. Imam vremena da razmislim i da odlučim, zar ne?- Da svakako...verujem da ćete napraviti i vi pravi izbor. Nego, htedoh da vas...da vam kažem ...gledajte ...moje i vaše ime su sa istim korenom...čini se da smo oboje bili deca velikih ljubavi naših roditelja...dali se varam???- Ne, zaista i ja sam pomislila o toj koincidenciji koja se ne može zanemariti u ovom našem neobičnom poznanstvu. Tačno je da su se moi roditelji mnogo voleli, o t oj njihovoj ljubavi su svi pripovedali u našoj porodici i u kraju iz koga ja dolazim. Zato su me i nazvali Ljubav, da svi znaju da nisam slučajno prispela na ovaj svet, već da sam plod njihove najsikrenije i (po njihovom mišljenju) najčistije velike, najveće ljubavi.- To je i moj slučaj. I moji su roditelji bili takvi i mislili da nema čistije i iskrenije ljubavi od njihove. Plod njihovih ubeđenja su potvrdili mojim dolaskom na svet i posvetili mi ne samo svoje vreme, znanja i osećanja, već sve ono što mogu da urade dvoje brižnih roditelja za svoje dugoočekivano čedo. Na žalost, pošto su mene dobili u zrelijim godinama, zamoreni od života i premnogo žrtvovanja kako bi mene obezbedili za jedan sigurniji život, prerano su me napustili. Preminuli su jedan za drugim u vrlo kratkom vremenskom razmaku ostavljajući me samog sa mnogo amaneta koje ja moram odžati. Jer sam se zakleo pred njihovim posmrtnim posteljama da ću postupiti onako kako su oni hteli i izjavili pre nego što su ispustili dušu.- Interesantno...reče Ljubav i utonu u svoje misli, sećajući se svog divnog života sa roditeljima, srećnog i nezaboravnog detinjstva i svu ljubav što je dobijala od to dvoje mladih ljudi koji su je čuvali kao kapljicu vode na dlanu. Bila im je sve, spremni za nju da učine sve, do trena kada bez ikakve najvae, bez bolesti ili bilo kakvih priprema jednostavno nestadoše iz njenog života. Rekli su joj da su poginuli u saobraćajnoj nesreći jedno predveče kada je na vrata pozvonio dežurni policajac iz obližnje stanice. Njena baka, mamina mama, koja je oduvek živela sa njima i koja se i dan danas brine o njoj, nije jednostavno znala, nitu umela, kako da joj saopšti tu tragičnu vest. Izmišljala je razno-razne priče sve dok nije napunila godine u kojima je smatrala da može da joj saopšti tragičnu istinu. Ljubav je imala samo osam godina kada je ostala siroče...- Kako je život čudan, reče glasno, zar je moguće da smo oboje ostali bez roditelja kojima smo značili sve i koji su za nas bili spremni da učine sve...- Zar ste i vi Ljubav ostali bez roditelja? upita Ljubivoje i zagleda se u njene oči, tamne i duboke u kojima se krila jedna velika tuga...- Eto jošto jedan sudbinski znak. Znači mi smo morali da se sretnemo i da se upoznamo, čak i na ovaj način...na bilo koji način...zar ne?- Jeste, dodade Ljubomir sa prikrivenom dozom neke tajanstvene radosti.Hteo je da kaže mnogo nešto, ali prećuta i pomisli da je bolje da sačeka neki drugi trenutak da joj saopštito što se u tim kratkim vremenskim zbivanjima desilo u njegovoj glavi, pa i u duši.- Sada ja moram da krenem kući jer bi se moja baka mnogo brinula, reče Ljubav i ustade. - Da, znam, treba i ja da krenem, iako mene ne čeka niko, ni baka ni deka...jednostavno da krenem do moje prazne sobe gde me čekaju samo moje knjige ...dodade sa dozom tuge Ljubomir žaleći što moraju da se rastanu...ali srešćemo se opet, zar ne Ljubav? Recite mi da i vi to želite, da moramo ponovo da se vidimo, da produžimo ovaj naš divan razgovor i da ponovo popijemo nešto zajedno...- Da, svakako, videćemo se, verujem i ja. Zapišite moj broj telefona da naš sledeći susret bude po dogovoru, u tačno vreme i mesto gde ćemo i kada ponovo da se sretnemo.Ljubomir zapisa njen telefon i sasvim zvanično se pozdraviše potverđujući još jednom da se moraju ponovo susresti.I susretali su se ne jednom već više puta, do onoga trena kada su shvatili da su jednostavno stvoreni jedno za drugo. Da ne mogu da se prevare, niti svoja osećanja da zanemare, iako rođena u jednom sasvim slučajnom trenu...ili možda nekom tajanstvenom silom ugovoreni susret dvoje usamljenih mladih ljudi koji bi se svakako morali susresti i shvatiti da ne mogu pobeći od te ljubavi što se rodila u njima još od prvog njihoovog susreta. I normalno, ostaće zauvek zajedno, onako kako su to bili i njihovi roditelji i kako su priželjkivali i oni – da ne bude ravna niti jedna ljubav njihovoj velikoj, čistoj i neiskvarenoj ljubavi, niti izložena ničijim uticajima. Da ne podkleknu ni pred kakvim iskušenjimabilo kakve prirode. Jer ono što Bog spoji, ne sme i ne može niko nikada razdovjiti.
|
