detalj slike: KRK Art dizajn

 SRETNO BUҔENjE

Samo što se bilo zazorilo. Kao kroz neki polusan sledila sam jedna sunčevi zrak koji se prelamao na nešto na ogradi od balkona stvarajući jedna vrlo neobični odbljesak na policama sa knjigama. Odjedared slušam kao da je neko legao na zvono od ulaznih vratiju, zvoni dugo i uporno, pa sam htela ili ne morala da ustanem da vidim ko je tako uporan u cik zoru. Dok sam silazila kratkim stepenicama u hodniku koji vodi do ulaznih vratiju, nesumnjivo duboko uzbuđena zbog toga što bar dotada niko nkada nije uradio na sličan način, kroz glavu mi je prošlo hiljadu različiti misli. Najviše one neprijatne što nam se obično javljaju kada smo duboko unzemireni. Osobito ako nas neko probudi.

Stala sam pred vratima da otključam, ali sam prvo upitala šta se to tako strašno desilo pa mora toliko uporno da se zvoni u ranu zoru.

-          Otvaraj, otvaraj brzo, brozo, viknuo je jedan ženski glas za koji nisam bila sigurna da sam ga prepoznala..

Čim sam otključala vrata, a još nisam bila uhvatila kvaku da je otvorim, ona, posetiteljka, uletela kao izbezumljena unutra mašući jednim dnevnim novinama.  Nisam je odmah prepoznala, nismo se videle možda još iz gimanizjskih dana. Promenjena i ona i ja, jer su  gdine  napravili svoje i svaka od nas je izgledala zaista drugačije od onoga što smo nekada bile, u najranijoj mladosti, dok smo još uvevk bile u gimanziji.

-          Samo što sam kupila novine, kaže sva uznemirena, i nećeš verovati šta sam našla na stranicama gde obično objave vesti o preminulima. Na samom vrhu te  stranice stoji tvoja fotograifija,zaista iz tvoje mladosti, ali ja sam te prpeoznala, tvoje uvek setne oči i pogled koji luta nekuda daleko. I znala sam da si to ti. Ali šta ću  prvo pomisliti u tom trenu: baš ću da odem da proverim, jer nisma verovala da vest može biti tačna, da se bilo šta desilo ja bih prva doznala i na vreme...možda pre svih drugih...ako se godinama ne viđamo, ali služba gde ja radim  mi omogućava svih ovih godina da te sledim i da znam sve što se sa tobom zbiva i zbivalo u svim minulom vremenu.

Okrenula mi je novine i pokazala.

-          Evo vidi i sama, to si ti, zar ne?

Tužna vest

            Pokazuje mi čitulju, na fotografiji zaista ja. Sećam se te fotograije kada me slikao jedan kolega na radnom mestu i još odmah sam pomislila kako niko dotada nije uspeao tako uspešno da me fotografiše, ne toliko zbog lika, najviše zbog onoga što zrači taj moj lik. Ja, onakva kakva što sam uvek bila, skoro uvek melanhonična, nostalgična i sa setnim pogledom koji luta nkuda, u sećanje ili dalje. Zato mi je bila i draga ta fotografija čiji sam primerak uvek čuvavla negde pri ruci.

            Zaista ja, imenom i prezimenom i kratkom beleškom da sam iznenada preminula na ...tom uzrastu . U tekstu je stajalo,

            „Poslednji pozdrav od njenih školskih drugova!„

            Nisam  uspela da se priberem kako valja, da potvrdim da sam zaista živa i zdrava i da mi se bukvalno ništa nije strašno desilo  što bi inspirisalo ove navodne „školske drugove„ da objave jednu takvu vest, kada samo posle nekoliko minuta u moj skromni dom uleteše gomila žena- starice, većina od njih meni sasvim nepoznate. Bar sam imala utiska da nisam imala prilike niti slučajno da ih negde sretnem, još manje direktno upoznam. Među njima, sasvim retko i na prstima od jednog dlana da se izbroje samo po neki poznati lik sa tužnim izgledom i suzama koje se slivaju po licu. I ono što je najneobičnije, sve, bukvalno sve obučene u duboku crninu, zamotane do glave crnim šalovima i maramama, što mi se učni da u životu nisam videla tako mnogo crnine na jdenom istom mestu. Nagurale su se unutra, u mali dnevni boravak prepolovljen još manjom kuhinjom, i sve pokušavaju da mi svojim izrazima lica pokažu da im je mnogo žao, da su i one iznenađene ovom vešću kao i ja sama. Poneka od njih  zarida glasno i nekontrolisano, zatima sagunutom glavom počinje nešto da mrmori sebi u bradu da niko ne dočuje.

Užasnuta od scene koja mi se razvija pred očima kao u nekom filmu, okrećem se ka njima i glasno govoreć, skoro vičući da ih nadjačam, kažem:

-          Ali ljudi, žene, ja sam ovde, živa i zdrava, Zaista ne izgledam više kao na fotografiji što su objavile ove novine, ali sam živa. Evo me stojim pred vama, ali kao da me niko ne čuje. Kao da govorim u vetar, kao da iz mojih ustiju ne izlazi glas, Mašem rukama da im pokažem da sam prisutna, da sam tamo među njima, da se nalazimo u istoj prostoriji, da stojim pred njima još uvek u pižamama jer nisam imala vremena niti da se umijem, ili presvučem kada je uletela moja drugarica sa novinama.

Krenula sam prema vratima da vidim šta se napolju dešava, da prođem pored ovih za mene naluničavih osoba, više da me osete, da me dodirnu, ali niko se ne pomera, svi gledaju u neku tačku napred, napred, ne znam šta i ne znam gde. Kao hipnotizovane, kao vođene od neke tajanstvene sile koju ja ne uspevam da otkrijem ili da odgonetnem.

Prolazim pored njih, guram ih, ali  one se ne pomeraju, govore nešto među sobom, komentarišu neke detalje o meni koje nisu mogle nikada niti da znaju, niti da doznaju, ali sam im ja u ustima, preplićem se celo vreme među njihovim rečima. Kaobajagi one me žale, „sirota ona, vidite samo gde je živela...„ i neki slični trivijalni komentari koji su kod mene izazivali jednu veliku mučninu. Nikada ja nisam imala takve drugarice, ovo nisu moji ljudi, nitu moji prijatelji, ove došljakinje čija su mi lica sasvim nejasna, zbog toga i sasvim nepoznata, ne govore mi ništa, Ne dozivaju mi sećanje vezano za njih, i što je najinteresantnije, možda zbog toga i mnogo značajnije, sve do jedene stoje naslonjene jedna na drugu do samih ulaznih vratiju kao da nešto osmatraju, ili kontrolišu, i što je najinteresantnije, sve su one bile mnogo starije od mene.

Odjedared me obuzeo jedna neočekivani strah, jedno osećanje nemoći jer nisma znala na koji način da postupim kako bih se oslobodila ove zamke u  kojoj sam se neočekivano našla.

U jednom momentu kao da su počele da me spremaju za kupanje, ne valja da me u sanduk stave neokupanu i u prljavom odelu. A ja ih još uveravam da sam okupana, da sam sinoć posle kupanja obukla i čiste pidžame, da mi je i postelja sasvim čista, uvek mirišljava na lavandu što skupljam u sopstvenom dvorištu. Jer ako je bilo da me stavljaju u sanduk, meni ne bi smetalo niti u tim pidžamama da me stave, čak i u mojoj posteljini, da se ne potroše slučajno nepotrebno za skupe pogrebne ceremonije.

Okrećem se ka njima i ponovo počinjem da im govorim mašući silno rukama:

-           Raumete li vi, ženetine nijedne, ja sam živa, ovde sam sa vama, među vama, stojim pred vama...

Ništa ne vredi, one me opet ne čuju, niko ne reaguje na moje vikanje, mahanje. One produžavaju da vrše navodne pripreme zbog koga su došle tako rano s jutra,i to za prvi put u životu.

            Jedna od njih, najstarija, koja je delovala kao da je sama tek bila ustala iz svog sopstvenog groba, jedva stoji, sva se trese, treperi celim telom, ali je uspela da me uhvati za struk, zgrabila me i počela da me vuče kako bi me skidala. Zaista sam se preplašila, ne znam dali je to bilo od njenih užasno kočatih prstiju, od lica koje mi je unosila dahćući i šireći zadah smrti iz ustiju, počela sam da vrištim, da se sklanjam, da udaram i kao da sam izgubila svu kontrolu nad sobom, u jednom trenu sam pala na zemlju. Probavajući da se spasim njenoga stiska oko struka, a činio mi se tako snažan, onako snažan kao što može biti samo smrt, iskotrljala sam se i uhvatila za prvu stolicu što mi se našla pod rukom.

-          Živa sam, a bre ljudi ja sam živa, zar ne razumete šta vam govorim, živa sam i samo što sam ustala iz postelje kada je moja drugarica sa ovim novinama došla da mi pokaže da su već objavili moju smrt. A niko me ništa i nije upitao, niti se javo da proveri. Jednostavno rešile da budem već mrtva, ali ko?

Probudila sam se izvikujući „živa sam, živa sam...„ i čula sopstveni glas. Skočila sam iz kreveta. U sobi nije bilo nikoga, samo ja sama sa mojim domaćim ljubimcima.

            Oh, kako sam bila sretna što sam se probudila, što je celo to mučenje bio samo jedna loš san...sretno buđenje, pomislila sam.

            Moja kuca je već bila u mom krilu i čekala da je pomazim, da je pustim da izađe napolje da završi nuždu, da je nahranim. Odmah sam se prepustila zadatcima koji me obično isčekuju ujutru žureći što pre da zaboravim ovaj tako uznemiravajući san, ili...!

PODELITE OVAJ TEKST NA: