detalj slike: KRK Art dizajn

ALHEMIČNO KOPNO U MORU VREMENA

(O književnom delu Milorada Pavića)

 Odlomci 5, 6, 7, 8

 POTRAGA ZA OCEM I SOPSTVENIM IDENTITETOM

 Verica Tadić

Potraga za ocem odvela je Atanasija Svilara u svetogorske manastire. Ne može se tačno utvrditi da li je put nosio njega ili on put, ali je sigurno da je tamo otkrio zašto njegova arhitektonska dela nisu mogla da mu donesu uspeh. Saznanje da on ne pripada onoj vrsti graditelja kojoj su pripadali Nemanjići, potpuno i neočekivano promeniće njegov život.

Dakle, nije bio predodređen da bude ono što su bili Hilandarci opštežitelji. A bili su veliki graditelji koji nisu cenili ni ženu, ni druge jezike. Istrajno su negovali svoj jezik i na svoju lozu kalemili izdanke nebeskog vinograda, i svoje crkve i manastire gradili po uzoru na neke vanzemaljske svetinje čije su odraze preslikavali na ovom svetu. Više su bili Hilandarci izvan manastira, nego u samom manastiru . 

„Njihova crkva su bili oni sami po onome: gde god ste dvojica zajedno, tu je crkva među  vama“ . Princip zajedništva osnovni je i jedini smisao njihovog puta. Komuna – oblik zajednice i porodice. 

„Pošto dva vetra ne mogu biti u isto vreme na istom mestu, ni Svilar nije mogao biti u isto vreme i samac  i  graditelj.“

Jednostavno nije bio predodređen da zida jer je pripadao onoj generaciji usamljenika koji  su bili „gluhi jedni za druge kao ptice gnjurci, i  koji su uzimali pasoš i odlazili da postanu neko drugi,  da postanu ono  što nisu bili i što nisu mogli postati u svom jeziku: od samaca opštežitelji, od idioritmika kenobiti...“

Šta za jedan narod znači svetlost i trajnost bića jezika najmudrije govori ova rečenica: „ srpski jezik  je uz grčki, latinski, koptski, jermenski i neke druge slovenske jezike, postao jedan od svetih jezika veoma rano, još u IX veku. To je kao da dete postane svetac...“

Major Kosta Svilar, koji se nije vratio iz Drugog svetskog rata, i koga je Atanas(ije) tražio u Grčkoj, bio je njegov drugi otac, onaj koji ga je odnegovao.

Tada još nije znao da će i njemu, kao  i njegovom prvom ocu, koga nikad nije upoznao, sneg  zavejati  tragove bivšeg života. U različito vreme i zbog različitih razloga. Profesoru Fjodoru Aleksejeviću u Sibiru, a njegovom sinu, u Americi.

I jedan i drugi odlaskom iz zavičaja postaju neko drugi, samo što profesor Fjodor Aleksejević Razin to čini prisilno, tuđom voljom, a njegov sin arhitekta Atanas(ije) sopstvenim i dobrovoljnim izborom.

Profesor Razin je i posle svih promena, uslovljenih dejstvom tiranskog sistema, u srži ostao isti. Čovek moralnosti i znanja. Njegov sin je moralni gubitnik, jer je svojim opredeljenjem postao to što jeste: uništitelj  dela planete i nemoralni trgovac.

Fjodor Aleksejević Razin, veliki ruski matematičar, ne samo da je danima i noćima čistio sneg, nego je bio ponižen od strane pripadnika Staljinove strahovlade na još mnogo načina. Svakako je bio najdrastičniji onaj koji ga degradira u učenika koji pohađa obavezni kurs za analfabete.

I tu se dešava jedna šokantna eksplozija umne energije koja dokazuje da tirani, ma koliko sputavali znanje, ne mogu ga poništiti, ni umanjiti. Srećom, nijedan tiranin nije uspeo da dođe do izuma koji bi mu omogućio da sputa ljudsku misao.

Rešavajući jedan matematički problem, Fjodor Aleksejević Razin, kome su na najneljudskije načine poništavali zdravorazumske korene znanja, u trenutku gubi moć koncentracije i ne uspeva da reši jednu, njemu tako poznatu, jednačinu.

Pisac izrazitom simbolikom u ovom činu ukazuje na pogubne posledice jednoumnosti. Jednoumlje želi da pokori sve što je drugačije, novije, naprednije, i što nije stereotip. Profesor Fjodor Aleksejević Razin, tj. Aleksej Fjodorović, što je njegovo novo ime koje i simbolički ukazuje na promenu identiteta, želi da dokaže da 2+2 nisu uvek 4. Rešavajući jednačinu on pravi grešku i dolazi do rezultata da 2+2 jesu 4.

Odraz ove greške možemo posmatrati i kao trenutnu situaciju u kojoj se profesor nalazi. On živi u svetu koji nije njegov i  u kome pojedinac nema svoje mišljenje. To je jednoumni svet koji se ne razvija i čiji smisao života je u tome da izvršava tuđe naredbe. Da učestvuje u progonu nedužnih ljudi, čija dela ne razume.

Na svoje ogromno zaprepašćenje, zbunjeni profesor otkriva da sa njim kurs pohađaju upravo isto onako umni ljudi kao što je on. Gromoglasni odgovor svih učenika, koji znaju rešenje zadate jednačine i saopštavaju ga baš u času kad i on sam otkriva grešku, pokazuje da moć znanja ne može da uništi  ništa i niko. Uvek će neka nit ostati neprekinuta. Nekad će je neko  i  negde nastaviti.

Atanasiju Razinu, koji se posle dve decenije ponovo potpisuje kao Svilar, sneg usred leta zatrpava  jedan od dvoraca. Sneg veje i po svemu onome što je kao beskrupulozni kapitalista stekao. Sve je to u jednom trenutku postalo veštačko, tuđe i nevažno. Pre svega, kopije Titovih rezidencijalnih vila, letnjikovaca i odmarališta u Vašingtonu i Latinskoj Americi.

S gorčinom u srcu priznao je sebi i drugima: „svi smo mi videli gradove umesto ljudi po njima.“

Produbljujući korene suprotnosti između svetogorskih monaha, samaca i opštežitelja, Pavić proročki ukazuje na sve one odnose i promene koji će na prelazu između dva veka i na početku novog milenijuma zadesiti Evropljane. A to su vaskrsavanje kroz tuđe jezike, promene državljanstva i gubitak  nacionalnog i sopstvenog identiteta. Gotovo isto onako kako su članovi ova dva monaška reda menjali jezik i  nacionalnost da bi prešli u drugi red. Tada su Grci postajali Bugari, Jermeni Srbi, ili Rusi, Rusi Grci. Promena državljanstva danas je veoma česta pojava i uslov opstanka.

I tako, umesto da se oni koji poštuju i slave Bogorodicu (tj. majku) i  oni koji u svemu daju prednost muškarcima (očevima i sinovima) bar ponekad približe jedni drugima i ne razdvajaju vodu i sunce, jer su voda i sunce, za razliku od ljudi, u stalnoj korespodenciji, pripadnici ova dva reda i dalje se opredeljuju za kruta pravila kojih se dogmatski drže.

Samci su na put kroz vreme poneli „kamen ćutanja“, a opštežitelji  „kamen tišine“. Ta dva kamena ne samo da su ih delila u svemu, nego se i „tišina jednih nije čula u ćutanju drugih. Jer, idioritmici ćute svak o sebi, a opštežitelji neguju zajedničku tišinu .“

A nekad  su u religiji i voda  i  sunce bili u istoj rečenici, a ta rečenica izrastala je u drvo koje govori. I riba i jagnje u njoj su se lako sporazumevali.

Arhitekta Atanasije Svilar je po sklonostima i senzibilitetu blizak samcima. Njegovi projekti na papiru, koji nikad nisu doživeli svoje ovaloploćenje u realnoj sferi, plodovi su jedinstvene, samosvojne  i izuzetno kreativne vizije. Zgrade su imale vrata za svako godišnje doba, podove za dan i podove za noć, krov i za Sunce i za Mesec. Prozori su se otvarali kao puškarnice, jer su jedino tako mogli da usmeravaju vidike ka oku, sasvim suprotno već postojećoj neusmerenoj, slobodnoj varijanti u kojoj su pogled i  vidik tj. cilj mogli i  da se mimoiđu.

Po onome za šta se opredeljuje tako nadaren arhitekta, a to je život  opštežitelja u koži samca, dâ se naslutiti da će kat-tad, neminovno, doći do rascepa ličnosti.

6. DEKOMPONOVANjE I RAZGRADNjA

 Neobični detalji koje pronalazimo u Pavićevoj književnoj radionici pokazuju nam koliki je on velemajstor dekomponovanja i razgradnje.  Flauta može biti izrađena od drveta koje usporava zvuk, tako da se zvuk prenosi i čuje mnogo kasnije od momenta sviranja: „duneš u četvrtak, a eto ti muzike tek u petak, posle ručka“.

Ili detalji nalik onima koje Ginter Gras u romanu Limeni doboš pripisuje glavnom junaku Oskaru Maceratu. Oskar Macerat protest i otpor izražava energijom zvuka. Vibracijama vriska ili preglasnog pevanja on razbija sve što je od stakla, ukrasne i upotrebne predmete (vaze, čaše, naočare, sijalice) kao i zastakljene delove zgrada (prozore i izloge).

U romanu Predeo slikan čajem energija se najčešće koncentriše i sažima u pogledu, zatim usmerava ka željenom cilju. Pogledom je  moguće i sa deset metara udaljenosti obrijati nekom bradu u nasapunjanom ogledalu.

Okamenjena tuga u pogledu može biti toliko tvrda i jaka, da se njome mogu oštriti noževi i glačati kašike.

Venčanje sa pokojnikom, koga za tu svrhu iznose iz groba, prevazilazi i mitske i fantastične razmere. 

 Koliko god to dekomponovanje ponekad izgledalo nelogično ili neprihvatljivo, toliko s druge strane omogućava dubinsko poniranje u kovitlace unutrašnjih energija i njihovo dvosmerno transponovanje: iz životnih situacija u svet umetnosti i iz umetnosti u biosferu.

Uklapanjem epskih, lirskih, istoriografskih, kulturnih, socioloških, fantazmagoričnih, religijskih, prekognitivnih i mnoštva drugih segmenata u slagalice mudrosti stvara se građa za  „Enciklopediju snova“.

Kada se, ovako uklopljeni segmenti, preslože i drugačije rasporede, moguće je  praviti kombinacije zapanjujućih razmera, i moguće je čak i razna zanimanja povezati sa delovima umetnosti. Tako se mogu praviti harmonični spojevi, kao što je, na primer, onaj u kome se muzika usklađuje sa oficirskim činovima.

Muzikalni i nemuzikalni ne napreduju isto u službi jer „samo muzikalni (...) mogli su napredovati do sledeće oktave, tj. do generalskih činova...“

Ustupiti mesto za stanovanje siromahu u priči može samo fantastična i najmaštovitija književnost. Fascinantno je i ono šta u toj priči može da uradi siromah. On se u toj priči može obogatiti, menjati tok događaja, ucenjivati ostale sustanare i na kraju, kad u priči i decu dobije, izaći iz priče, bez saglasnosti pisca. Šta još može da očekuje gostoprimljivi pisac od nekog beskućnika kome je ponudio dom u svojoj prozi i oprostio sve njegove neljudske radnje? Dâ se naslutiti. Tužbu, jer je bivši siromah sada već  Predsednik opštine, a pisac okrivljeni.

Basnolike, bajkovite i fatazmagorične priče Milorada Pavića uvek imaju neočekivani kraj, jer inverzija događaja potpuno pomera naše predstave o svemu, o poukama, gnomama, basnama, istoriji.

„Jače uvek postaje slabije.“ Putuje se godinama da bi se stiglo ne do uspeha, nego do najveće greške u životu. „Tačnim proračunima može se izgubiti jedan kontinent, a pogrešnim proračunima otkriti jedno Sunce.“

Dve večnosti i tri sunca ,onda su sasvim očekivane pojave u takvoj književnoj predstavi. Postoji i trovrsna budućnost. Dve su  Božiji dar.  Treću je izmislio đavo.

Neobični lovci mogu uloviti čudan plen. Lovac (Plakida) uspeva da ulovi „ jelena sa krstom umesto rogova na glavi... “ U svakom telu dve duše, crna i bela, vode ratove. Telo je Berlinski zid između loše i dobre duše.

No neke konstantne, egzaktne istine, slivene iz mnogomilenijumskog iskustva, kako onog pre nove ere tako i novozavetnog, skelet su i kičma svake pouke i priče.

Umesto uobičajenih monologa i dijaloga, u Pavićevim knjigama vrlo često  govore pojave, energija, izrazi lica, promene pokreta, sažeci poslovica i gnoma.

Sučeljavajući dva pogleda, jedan iz hilandarske luke ka moru i drugi sa mora ka luci, izvodi se zaključak  da se ostrvo Tasos ne vidi sa kopna, ali se sa Tasosa vidi kopno, jer ostrvljani imaju oštrije oko.

Izuzetno plastično su na jezik spoljašnjeg gesta prevedene unutrašnje reakcije opisane kroz promene na licu oca Luke, jednog od monaha iz manastira Hilandar, u momentu kad se obraća Atanasiju Svilaru. Taj govor svojom tajanstvenom energijom i fizički pokreće delove monahovog tela i u mapu lica ucrtava pokretne murale.

Pokretne murale ucrtava govor, personifikovan u šahovsku igru.

Kad otac Luka govori, njegov nos se kreće i „u govoru premešta po licu kao šahovski konj“. Uz svaku izgovorenu reč menjaju se i brkovi, oči, koleno, prsti, boja noktiju.

Zapravo, telo je pokretljivo i gibljivo, skoro tečno, pokreće se u skladu sa pokretom duha. Duh ga čini savitljivim, pretvara ga u govorne figure. U skulpture duha. Plastičnije nego gluma, balet, ples i bilo koja umetnost.

Stiče se utisak da bi duhovna energija telo mogla da sklupča u loptu i da se igra sa njim. Bitno je samo o kakvoj vrsti igre se radi. Ko je sklon pozitivnoj, a ko negativnoj igri. Ta razlika usloviće različite posledice u svakom pojedinačnom slučaju. Ako preraste u „igru bez granica“ , onda poligon može biti celo društvo.

7. ARHITEKTURA STVARANjA I RAZARANjA

Mlađani Aleksandar Pfister, sin Amalije Riznić, jedne od pretkinja Vitače Milut, u svom kratkom sedmogodišnjem životu sabira znanja i iskustva koja se retko stiču i u toku dugotrajnog života.

To su znanja i iskustva predaka stopljena i sažeta u imenu, a ime je bilo starije od dečakovih godina.

Pored umne predimenzioniranosti, Aleksandar vrlo rano stiče i telesnu sposobnost zrelog muškarca.  Kao petogodišnje dete, već je otac. 

Dečakovo brzo starenje nije mogao da zaustavi ni njegov otac, iako je imao zlatni i srebrni sat za merenje vremena. Zlatni sat je otkucavao večnost, a srebrni mesečeve mene.

Uzrok za  tragični ishod pisac vidi u nesaglasju božanske i ljudske prirode. Bog ingenioznog deteta bio je mnogo mlađi od dečaka i njegovog imena. Nije imao dovoljno iskustva i znanja da dimenzionira umne i telesne dečakove sposobnosti  i spreči  njegovu preranu smrt.

Analizirajući „arhitekturu razaranja“ u Pavićevim delima, a posebno u romanu Predeo slikan čajem, Jasmina Mihailović baš kroz ovaj primer razvija tezu po kojoj progresivni umni razvoj, u nekom trenutku, neminovno dovodi do uništenja ili samouništenja.

Svi smo već odavno uvučeni u propast koju rađa tehnološka revolucija na našoj planeti. Počev od zagađenja, pa do razorne oružane moći. I sama umna dostignuća, u nekom periodu, postaju svojevrsna uništiteljska sila. Znanje nosi u sebi klice uništenja ako se ne koristi u prave svrhe. I kako je  arhitektura stvaranja bila revolucionarna, tako se i za arhitekturu razaranja razvijaju čitave strategije, koje se ne bi bez znanja mogle ni zamisliti. 

Ljudske sudbine vezane su za dva rajska drveta: „drvo saznanja“ i „drvo života“. Prvo je dualističko. Dobro isključuje zlo i obratno. Ako ste dobri ne možete činiti zlo, tj. ako činite nešto loše ne možete biti dobri. Telo i duh vrlo često su u sukobu. Ta dva prijatelja ne mogu da se dogovore ko ima prednost. Svako ističe svoju zastavu trijumfa. Retko kad zajedno proslavljaju životni uspeh.

Ako smo stvoreni od Božije Promisli, a preziremo Boga, ko smo onda? 

Drvo života (axis mundi) ima treću alternativu: uključivanjem duše  kao korespodenta i korektora, uravnotežuju se narušeni odnosi i uspostavlja jedinstvo između duha i tela, premošćava jaz između ljudskog i božanskog. Duša posreduje u svim sporovima na relacijama ljudsko-božansko, život-smrt, smrt-besmrtnost. Samo u otadžbini duše,  i duh i telo mogu uspostaviti kosmičku ravnotežu.  

Postoji duhovna i fizička smrt. Ono što je stvorio duh, živi i posle smrti. Ako duh ništa ne stvara, onda je on mrtav, iako postoji fizički život.

Mlađani Pfister što više saznaje brže stari, jer kad „spozna drvo poznanja gubi drvo života „ .

Čitanje unazad, tj. mogućnost reverzibilnog toka, nije samo potreba da se i novovremena književnost približi onim umetnostima kod kojih je moguće delu prići sa svih strana, nego i poruka da stičemo znanje koje nam omogućava da prema unapred viđenom kraju određujemo i početak. Da menjamo ustaljeni, pasivni tok, i da aktivnom energijom znanja pomeramo granice već poznatih tokova.

Svakako, nije zanemarljivo ni iskustvo koje nam govori o tome da je ono što niče iz kraja mnogo teže i vrednije, ali i češće smo na to upućeni, jer se stalno sve ruši, a novi početak i obnova je upravo taj polazak od kraja. Zato treba menjati navike, videti i onu drugu stranu, ne samo početak, kao što jedan od monaha rizu oblači ponekad naopako, da bi i riza osetila kako to izgleda njen drugačiji položaj, dakle, da bi i monah i  riza promenili navike. Zato monah menja manastire, ime, upoznaje nove druge oblike života, spava u drvenom kovčegu.

Unapred viđeni kraj može omogućiti pravovremeni otpor  korišćenju znanja u negativne svrhe. Ili bar obezbediti neku vrstu zaštite od negativnih posledica takve svetske politike.

Tragične posledice nastale zbog primene znanja u ratne svrhe, dakle, ne za napredak nego za uništenje, možemo naći u celoj ljudskoj povesti.

U novijoj istoriji ima dovoljno sličnih i tragičnijih primera. Da li će i bombardovanje Srbije bar nekom u budućoj povesti biti pouka?  

8. LjUDSKI GLAS KAO POLIVALENTNI

I UNIVERZALNI IZVOR SVIH VRSTA KOMUNIKACIJA

„Nije toliko bitno koga je Vitača volela dok peva”, poručuje pisac, „Spasitelja, nebesku dušu svoje pesme, tebe, svog svevišnjeg ljubavnika (...), ili tebe, što čitaš ovu knjigu...“

Možda su oni svi sublimirani u jednom kolektivnom, mitskom jezgru lika. A u tom mitskom jezgru lika ljudski život simbolizuje kosmičko slovo. Ljudi, u stvari, i jesu Božija azbuka. Povest čovečanstva piše se onim slovima koja su sebe osmislila i produhovila. Sva ostala slova su deo mrtve azbuke.

U pričama i romanima Pavić koristi  pojedina karakteristična slova (teta, lambda, gama) da bi njima  i simbolično obeležio pojedinačne puteve i kolektivni hod. Ali i zato da bi ukazao koliko neznanje i zablude mogu biti kobne.

(Ne)znanje, u stvari, određuje i ličnu i kolektivnu sudbinu.

U romanu Predeo slikan čajem  autor posebnu pažnju poklanja glasu. Glas operske pevačice, gospođe Milut, ima svestrane mogućnosti. Osim što joj koristi za umetnički iskaz (pevanje), izlaskom iz tela i putovanjem kroz budućnost omogućava joj da predvidi neke događaje. U njemu se oglašava i njena intuitivna priroda. Predosećanja svoj put otelotvoruju kroz glas.

Naricanje za još živim kćerima, gospođa Milut ne čuje u svom glasu, za nju je to nesvesni čin, a za njenog muža svesni, jer Svilar ga čuje na raznim mestima. U glasu-putniku koji dolazi do njega da mu prenese poruku. Predskazanje i objavu tragedije.

Posle duge ćutnje, zbog bola za izgubljenim kćerima, Vitača će progovoriti na tuđem jeziku.

Proslaviće se pevanjem italijanskih arija. Ona peva na toskanskom jeziku, a ne razume ni jezik, ni šta peva.

Njen božanstveni sopran remeti promukli i prozukli alt. Alt je eho zavičaja. Glas i njegov odjek su u nesporazumu.

            Da bi sopran bio besprekorno čist, mora se osloboditi eha alta koji zamuckuje. I tek kad se u pesmi izgubi eho zavičaja i postane stran, sopran će biti čist „kao ptica bez senke“.

Glas, dakle, postaje i vodič, i pratilac, i izraz mena u svekolikim promenama, onaj neko ko se može odvojiti od čoveka, biti izvan njega i njegovog tela, i emitovati svoje sadržaje i nagoveštavati promene. Može stariti brže ili sporije, potpuno nezavisno od godina svog vlasnika.

Operska diva traga za nebeskim izvorom svoga glasa. Glas je, znamo, svesadržitelj ljudskih emocija i duhovni medijum za sve vrste komunikacija. Etar ljudskog i božanskog jezika u kome struje fluidi govora, ljubavi, molitve, muzike, svega onog što glas upija, prenosi, izražava. Glas je fluidno telo reči, a reči su prvo što je bog stvorio. Možemo ga zamisliti i kao eteričnu, fluidnu crkvu, u božansko-ljudskoj sferi, iz koje izlaze najave, objave i obznane kao eho svih kosmičkih zbivanja.

 U romanu Predeo slikan čajem glas je  i medijum za promenu identiteta.

___________

             1. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. Pavić je bio prozni pisac, pesnik, dramski pisac, istoričar srpske književnosti 17−19. veka,

stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik SANU. Njegova dela prevedena su na većinu svetskih jezika.

2.Analizirajući neke pripovetke i romane Milorada Pavića, Jasmina Mihailović ističe da „shvatanje prostora i vremena predstavlja bitnu specifičnost Pavićevog fantastičnog proznog iskaza. "Prostor i vreme koncipirani su kao univerzalne projekcije“.

To se naročito reflektuje u konceptu vezanom za vreme. Pavić, kako ona navodi, koncept univerzalnog vremena uobličava „mešanjem brojnih vremenskih planova“ i tako stvara posebno vreme „koje  sugeriše osećaj bezvremenosti i svevremenosti. “

Videti: Jasmina Mihailović: „Slojevitost  pripovedačke proze Milorada Pavića“, Priča o duši i telu, Prosveta, Beograd, 1992, str. 23- 24.

              3..Milorad Pavić: „Hazarski rečnik“(roman-leksikon), Prosveta, Beograd, 1984.

Roman je rekonstrukcija prvobitnog Daubmanusovog izdanja iz 1691(koji je uništen 1692) sa dopunama do najnovijeg vremena. Sadrži  100.000 reči.

              4.. Milorad Pavić: „Predeo slikan čajem“(roman-ukrštenica), Prosveta, Beograd, 1989.

                 Jasmina Mihailović smatra da je ovaj roman, prvenstveno, vrsta ekološkog štiva.  „Povest o klici težnje ali i otpora pretvaranja sveta u predeo bojen ujednačujućom belinom ili crnilom, bez odsjaja neba u vodi, bez senke oblaka na zemlji i bez podzemnog žara - objašnjava ona - ima svoje junake u Muškarcu,Ženi i Satani. U njih su, naravno, utkani Čitalac i Pisac, prošli i budući naraštaji, kao i sadašnji čovek koji živi u trenutku balansiranja na niti koju zovemo - ekološka kriza.“

Videti navedeno delo  ove autorke  pod 2, str. 76.

PODELITE OVAJ TEKST NA: