detalj slike: KRK Art dizajn

KNEGINjI

Oprosti, molim te – srpska Orleanko – što u času ovom

poput tebe vešto, složiti ne mogu sve pesničke rime.

Jednako je važno, meni i zanosu mome, uz lepotu koja spasava svet

i ponosno čuva sve njegove boje,

da vaseljenu i narod svoj, nežno iz sna prenem,

sećanjem na tvoje reči i ime tvoje.

Voleo bih te u praskozorje čuti,

na uskoj stazi kraj Brankovine il' viš' manastira Gornjak sresti,

tamo gde srne se u molitvi jedino sreću,

od tebe – kneginjo misli – saznati, koju bi ti reč, dragu srpsku oglasila,

pesmom srpskom svetu obznanila – za najlepšu... za najveću?

Da li je to ljubav...? Radost...? Il' sreća? Sloboda...? Il' pravda...?

Il' možda, vera? Nada...? Majka...?

Ona najlepša izgovorena reč koja univerzumom vlada!

Pitao bih te, i voleo znati,

šta bi ti – vojvotkinjo srpska – rekla nekoj malenoj družini đaka,

u Glogovcu, selu Janka Veselinovića,

čija srca, i danas, dok čitaju -Hajduk Stanka – snažno,

za Srbiju kucaju i biju... a mesec septembar tuguje sa njima,

što u školskoj klupi il' skamiji staroj,

ni ovoga leta, prvačića baš ni jednog, ugledao nije.

Ako mi se barem u snu javiš,

ne zameri – Desanka majko – da grešni sebar jedan, što sunce voli,

a zgreši teško delom i slovom,

umesto tebe, najstrožu kaznu ište i traži,

za one važne, koju samo ti, pravednik božji, možeš dati

i odrezati: Na pomilovanje!

- Za Važne, što dele i seku svet na pola,

kao da je lubenica – plod njihove izopačene mašte,

a ne najlepši plod Gospodnje čarobne bašte.

Jednom, kada nas ne bude više...!

Il' kada zbog nas umre, prva bulka plamena

rukom tvojom, pletisanko, gornjak vetar, milovaće klasje...

Tad s neba spustiće se plamene kočije, taljige il' sanke...

Umesto svih nas, tvoj lik oreol svetiteljke poneće, tvoje oči,

veđe i usne, kao krila heruvima prozračne i tanke,

da nam zauvek peva – naša večna majka, Maksimović Desanka!

Kao vino u noći

Hajde... hajde da utamničimo reči!

Oči neka govore, nerazumu sude...

Nek oči ljubav beru il’ žanju umesto nas!

Sanjajmo naša najlepša vinska jutra,

Iako nikada više, bulbula, plavih noći,

Ne začujemo opojni glas.

Srno moja krhka! Hajde dopustimo da nas preplavi ljubav...

Kao mlado vino što preplavi i obuzme dušu

A ozareno srce u ushićenju prepozna raj.

Neka venama ponovo zažubore potoci strasti,

S antocijanima oživi nekog davnog plesa

Zaboravljeni korak i sjaj,

Neka nas još jednom dodirne ona božanska radost

Kojoj se ne nazire i ne zaželi nikada kraj.

Hajde...! Hajde lepa vinarice, da nam se jezici

Više ne sapliću od pijanstva,

Od suza, mučnih prošlosti slika,

Neka se prepliću od pesme, od poljubaca, uzdaha, ljubavi...

Zvuka violina i dobroga vina.

Vitice moja, lastavice čedna...

Hajde... hajde da budemo vinograd...! Ti budi loza, ja biću grozd.

Neka nas pozobaju ptice vinogradarice,

Il’ neki stari raspevani drozd,

Ako ikada svetu uputimo ružnu il’ poganu reč,

Neka nas u slast deca pojedu s hlebom

Ako im kažemo da neko može voleti

Sunce i igru, više od njih... i više od nas.

Sunce, milo moje... kako te je divno voleti...!

Seti se... seti... zaiskri... Zaiskri pogledom kao vino u noći...

Svemirom tvojim neka se začuje mekih čaša poj,

S prvim lahorom tvoga oka, na vino me pozovi...

Ja ću ti, zauvek... zauvek doći!

Iskra iz kamena

U klanac si saterana zemljo moja,

Tesan... i skučen, ko Dunavu gordom klisura Đerdapa,

Serb... rab tvoj verni, grca i gine,

Dok srce Vinčanca u njem rasplamsavaš.

Moj navrndeda što u tursko rato posečen beše,

S neba me gleda i k sebi zove –

Dođi, zabelio sam jedan komad neba za tebe,

Dođi... i odma’ ori... što kažu naši,

Dugme da baciš, namah će nići...

Stihove svoje slovenske ovde posej,

Začućeš kako vasiona peva, cvili od sreće...

Reč... il’ slovo... bar jedno baci...

Izbiće klica starih pismena naših,

U ćirilicu ti niko taknuti neće.

Od tih pismena drevnih,

Sveznanja kulu…

Tvrđavu ljubavi sagradi.

Nebeska ornica ova, daće ti puno zdrava ploda,

Samo znaj – jezik da naš i slovo praroditelja tvojih,

Ko dunavski klanac, večni i stameni budu,

Duša im srpska...

Široka, balkanska treba.

U kamenu reč, najdublji koren pusti,

Belezi predaka naših, najdalje vekove pamte,

Na putu povratka s neba, reč i pismeno, sačuvaj svako –

Zemlja i kamen, iskra i plamen, šuma i reka,

Ikona... slava... opanak... trava...

 Da ne izgubiš... slovo, baš nijedno...
Samo ćirilsko pismo znaće da ubrani!
Na iskri i ognjištu predaka svojih,
Most duhovni prema njima, ti izgradi,
Ispod lukova i stubova svetih,
Žuborom...
Izvor nepresušja će poteći,
Žeđ što toli...
Naraštaje što nove hrani.

PODELITE OVAJ TEKST NA: