detalj slike: KRK Art dizajn

UZVIŠENA TUGOVANKA ZA RAZORENOM ZAJEDNIČKOM ZEMLjOM

(Radmila Karlaš, Ej drugovi je l' vam žao,  Grafid, Banja Luka, 2022)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Kada nešto dugo zri u čoveku, nešto u čemu prebiva svim bićem, što ga duboko dotiče i što dobro poznaje onda to postaje osnov za snažnu misaonu i stvaralačku opservaciju. I iz toga nužno mora izrasti nešto neponovljivo, jedinstveno i upečatljivo kao što je  novi roman Radmile Karlaš, (1963, Banjaluka) iskusne i kritički  nastrojene novinarke britkog uma i spisateljice tananog nerva.Ovom naslovu prethode i romani: Četvorolisna djetelina i Kad utihnu melezi, kao i zbirke pesama Pogrešan peron i Lutak.

Prvi utisak nad sklopljenim koricama impersivnog romana, Ej drugovi je l' vam žao je snaga iskaza, život u svoj punoći tragike i lepote, moranje da se delo stvori. Iznedreno čedo koje je  možda nošeno decenijama koliko traje postjugoslovenska drama sa neizmernim tragičnim posledicama, da bi se dobilo najpitkije literarno vino koje klizi niz grlo i stiže do srca, jer je, reklo bi se,  srcem i stvarano.  Nikla je jedna uzvišena tugovanka za razorenom zajedničkom zemljom nad kojom još niko nije ovako jeknuo a da to ne pobudi samo jezu već i neku slatku tugu kao za najrođenijim. Ali i osećanje ponosa što je to sve bio zajednički posed, što je to bilo mnoštvo raznovrsnosti i što je bogatilo sve  i  činilo da se svi osećaju moćno. Kao i što je sve to bila jedna krhka iluzija koja je rezultirala krvavim razlazom.

U ovoj nadasve vrcavoj intelektualnoj  lirsko/ proznoj šetnji kroz vreme i Sarajevo, akcenat je na humanim vrednostima  lepoti, ljubavi, znanju, kulturi, prijateljstvu, najdubljoj ljudskoj solidarnosti. U pokušaju da se valjanim literarnim sredstvima  razjasne uzroci i posledice raspada te zajedničke domovine, Jugoslavije, autorka kroz prizmu filozofskog tumačenja procesa kakvi su gradnja i razgradnja, rađanje i umiranje, smisao ljubavi i mržnje, sticanje i gubljenje, koncipira tipične i netipične predstavnike  naroda u Bosni i Hercegovini, to jest u njenom glavnom gradu  Sarajevu. U dovitljivom izvlačenju pojedinačnih sudbina  da bi se dočarala opšta tragika svih naroda koji su bili učesnici u stvaranju i razaranju te utopije koja se zvala Jugoslavija, autorka markira nosioce ideja za njeno nastajanje i potom uništenje. No, tragiku kao što će se ispostaviti, i u životu i ovoj vrlo potresnoj romanesknoj  storiji, uglavnom podnose tzv. mali obični ljudi koji su iskreno voleli i živeli nemoguć san o svejedinstvu u različitosti. I pre i posle svega, moramo podvući najdublji učinak dominantnog motiva, reflektovanje ljubavi na sve iz čega polaze naracija, postupci likova, autorske intencije. A ljubav već sama po sebi najčešće biva nedorečeana i neodrživa u poremećenim okolnostima, ali  se od nje nikada ne odustaje. U grandioznoj tužbalici i apelu za lepotom, originalnošću  i ljudskošću, makro i mikroplanovi su izukrštani, vremenski planovi se hotimice prepliću i menjaju, magistralni tok romana koji se uglavnom odvija kroz tok svesti nekoliko aktera, istorijski događaji se podupiru pričama iz privatne sfere i tako nastaje sineza dokumentarističkog i  imaginacijskog, fakcijskog i fikcionalnog. Međutim, ovo je u isto vreme i uzvišena oda stvralaštvu, kreativnosti, umetnosti, duhovnosti i origilanosti koja se dočarava kroz prikaz ornamenata u Marindvoru, Hagade, jevrejske knjige, i drugih pojedinosti, izvanredna epizoda sa slikom umiruće Jevrejke Estere koja se  sa knjigom na grudima i u smrti osmehuje: „Gledao je kako mladić stvara, i premda je bio najbolji iluminator u gradu, srce mu je zaigralo od takve posvećenosti. Bio je zadivljen, a i siguran da su strast i ljubav koje mladić upravo pretvara u minijaturne oblike neuništivi“. Nesumnjivo je da su strast i ljubav i ovom delu dali posebnu dubinu i šarm, kao i mnogim drugim delima. Iako je ovim rečima izrečena pohvala ideji stvaranja, zapravo  vidimo da je ovde  dobrim delom i ključ implicitne poetike Radmile Krlaš koja je kroz detalj, crticu, kratku priču, izvanredno sklopila mozaičnu strukturu romana kao velike antiratne sage koja slavi život i afirmiše pravo na ljubav, na  sopstveni izbor, na to da se bude svoj po svaku cenu.

Glavna junakinja Iris, čije poreklo nije lako odgonetnuti, oličenje je svečoveka, izuzetnog ljudskog bića, vilinske prozračnosti i dobrote, duševnosti, dubokog sapatništva, krhkosti i snage, lucidnosti i izvesne luckaste lepršavosti i tananosti koja traga za istinama ma kako bile bolne, kako je ko od pomenutih naroda prošao kroz pakao devedestih godina. Iris, (nomen est omen) saoseća sa svima i nastoji da proživi dramu svih naroda tadašnje Bosne, kroz iskustva i susrete sa nekima od njih koji su svako na svoj način  polomljeni  i ne mogu se vratiti u životni tok koji su donele drugačije okolnosti. No, čovek je uvek u prvom planu i kad je sasvim razbijen, pokazuje da u njemu nije zamrla klica ljudskosti. A, naročito je to vidno u ženskim likovima,(donja Elvira, Lidija, Nevenka) koji svaki na svoj način nosi pobunu protiv neslobode zbog tradicije da žena prvo pripada muškarcima, ocu, bratu, mužu i sl.

 Bajkovita priča sa radne akcije i mladalačka ljubav prerasta u duboku tragičnu povest izneverenih pojedinaca koji su već samim tim što su bili pripadnici raznih nacionalnosti uvučeni u ideološke i nacionalne konflikte te su i stradali shodno prilikama. Slikanjem atmosfere sa radne akcije i ljubavi koja se tamo začela između Iris i Kenana, dok je sve još bilo moguće, razotkriva se sistem u koji su svi bili uključeni i gde se znalo svačije mesto, ali se  i apostrofira polet, maladalački entuzijazam za doprinos društvu, mogućnost za ljubavi. Ljubav je vezivno tkivo svih pojedinačnih priča koje se kao i kod Šeherezade nižu kako bi se izbeglo suočavanje s neminovnim. Zbog nje svešetnici iz sve tri vere napuštaju svoje profesije, zbog nje i ova knjiga izrasta u svojevrsnu himnu ljubavi.

Tokom čitavog romana varira se lajt motiv susreta dogovorenog u to doba, te Iris uprkos svim zbivanjima i dalje živi tu ljubav i traga za nestalim junakom svoga srca, kao što svi u romanu tragaju za onim esencijalnim što je činilo njihov smisao, njih same, i donja Elvira za svojom kćeri, i bivši operski pevač...

Naslov, u kojem svakako ima i dobre doze ironijkog otklona, nesumnjivo sažima osećanja svih likova, jer ma kako stradali i ma čemu svedočili, ostaju to što jesu, ljudi koje je neko po svom naumu uvukao u jedan sistem u kojem su oni davali i uzimali jedni od drugih ono najbolje, ne gubeći svest o tome da su u konačnom svi žrtve:

„Nova vremena traže ako ne oštrenje noževa a ono bar zuba; rekao joj je neko uoči puta, uz napomenu da svoje besmislene emocija (kao da emocije mogu biti besmislene) zaboravi. Kakve emocije, pitala je reda radi. Idealističke. Nedostatak mržnje postala je opasna  moralna nakaznost, gora do nekadašnje isključenje iz saveza komunista“.

Ovom rečenicom uspostavlja se najdirektniji kontest  ove romaneske strukture sa savremenim dobom, sa zastršujućim razornim strujama mržnje koje se sistemski generiraju i produkuju na svim nivoima u čitavom regionu koji i dalje bije stare bitke na ostacima bivših utopija, no ovaj roman daje nešto suprotno tome, obrazac za ljubav, za spasonosne spone među ljudima. Obrazac za priču koja je lekovita, u kojoj sve preživi i zbog koje se često čine mnoge neočekivane stvari (dovoljno je samo podsetiti na priču o izgradnji crkvice za vreme Osmanlija).

Jedna usputno izgovorena rečenica na radnoj akciji mogla bi se  tumačiti kao najdominatnija ideja romana u mnoštvu onih koje se obrađuju, a odnosi se na celokupan jugoslovenski prostor, samo što to mnogi ni tada  nisu, a izgleda ni danas, ne shvataju:

„Mi smo ti moneta za potkusurivanje. Na koju god stranu da okrenemo,osuđeni smo na propast!“  Ima li veće istine od te ako se pogleda period od tri decenije koju su za nama. Ko je prosperirao i stabilizovao se od ova tri naroda, nije li svako ostao zaglavljen između prošlosti i budućnosti.

„Biće kao sa mojim pokojnim djeda sticem. Otišao i nikad se nije vratio. Ovo je 1986. rekao je,  a ne neka tamo 1900. Ovdje nema budućnosti za našu djecu“. Kad jedno delo tako duboko korespondira sa svremenim kontekstom onda je reč o delu velike vrednosti, a bojimo se da se upravo ova rečenica već decenijama često čuje u ovom podneblju.

Stoga nas sve to obavezuje da pišemo i razjašnjavamo prošlost koja je po nekima večna sadašnjost a obaveza umetnika je u tom smislu posebno važna o čemu govori i Berđajev: Stvaralaštvo, stvaralački odnos prema celokupnom životu, nije čovekovo pravo, već čovekov dug i obaveza. Stvaralački napor je moralni imperativ, i to u svim oblastima života. Stvaralački napor y caznajnom i umetničkom činu ima moralnu vrednost.

Ako mi je dato saznanje, onda to saznanje nije knjiga koju sam napisao i nije naučno otkriće koje sam formulisao za ljude, a koje ulazi u krug ljudske kulture. To je, pre svega, moje unutrašnje saznanje koje je svetu još nepoznato i nije izraženo za svet, tajanstveno je. To je pravo prvorodno saznanje, moja prava filosofija, dok stojim pred tajnom bića.

Radmila Karlaš kreiranjem likova i atmosfere iz kojih isijava nešto nedokučivo, naročito likovi Iris i Keana, dočarava upravo tu vrstu saznanja da je sve povezano tajanstvenim nitima, da postoji nešto što ljude spaja po tom unutarnjem svojstvu i da se tako uspostvaljaju vanvremene ljubavi, prijateljstva ili sapatništa što je vidno u čitavom romanu.

U pogovoru Nevzata Ćuraka, uz brojne vrednosti romana podvučen je njegov istorisjki značaj: „Roman je inače prošaran silnim pasažima o partizanima, četnicima, ustašama postratnim vlastodršcima, tkanjem jezika koji uspešno povezuje fakticitet i fikcionalitet. Pažljivi čitalac će uživati u historijskim i parahistorijskim izletima autorice u kojima susrećemo nevjerovatnu galeriju likova: od srpskih rojalista (...) do tvrdokornih dogmatskih komunista i komunističkih liberala koji su neuspješno nastojali prevesti Jugoslaviju u otvorenu demokraciju i redukciju aspsolutne moći Saveza komunista, svi su oni stvarni, životni, uronjeni u pripadajuće vrijeme.“  U tom smislu, kroz roman će prodefilovati najkrupnije figure tog sistema a biće obrazložena i njihova uloga i u stvaranju i u razaranju Jugoslavije .Jedno je izvesno, ostaje vidan autorski sentiment sparam glavnog nosioca tog sistema koji je vidno odsutan osim u simplifikvanom đačkom radu kroz opis epizode desanta na Drvar gde je bio ranjen, ali samo kao usputno jer je akcenat stavljen na psa za kojeg se tvrdilo da ga je spasao a kritika sistema upućena je posredno kroz dogmatski pristup učiteljice prema temi i učenici.

Nas je prvenstveno zaokupila grozdasta struktura dela u kojoj se neprekidno smenjuju priče kao mikrostrukture stila koje se potom savršeno uklapaju u opšti tok romana i značenjski i idejno. Postoje paralelizmi koji se uočavaju  kad je reč o ljubavi, priča o bračnom odnosu u Marindvoru, priča o jevrejskoj junakinji koja samo odnosom prema knjizi, koja je dar nesuđenog, pred smrt osmehom iskazuje prećutano i konačno, priča koja nosi i dinamizuje roman o ljubavi između Kenana i Iris koja otkriva nesvakidašnji spojeni svet dva bića koja se prožimaju, nadahnjuju, uzimaju iz okruženja vrednosti koje ih dograđuju u toj ljubavi koja je ostala nedosanjani san o večitoj bliskosti koju je rat presekao.

Takvi pralalezimi kao konstrukcijski princip vidni su i u drugim temama i likovima, potraga za ocem, potraga za kćerkom, i na kraju kao opšta metafora potraga za nestalima.Za onim svetom koji je uništen a imao je toliko potencijala da opstane.

Radmila Karlaš je autor izuzeno snažne imaginacije, raskošnog stila i jezika, uzbudljivog stila koji čitaoca  vodi do istinskih ozarenja. Njene rečenice su gnomične, pune mudrosti i duhovitosti, sve je u tekstu živo, vidljivo, čujno. Izrazito plastično su kreirani likovi i ambijent u kojem borave i to ide povremeno do osećaja mučnine pri opisu ratom uništenih ličnosti (veliki operski pevač) ili do očaravajućih opisa likova žena (donja Elvira), arhitekture, detalja pokućstva... Jednom rečju, roman za trajanje i za pravu duhovnu relaksaciju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: