detalj slike: KRK Art dizajn

Legenda o Stublini

U praskozorje, dok bukovo lišće njiše povetarac,

Kaluđer iz Obrovina, mudri sedi starac,

Prije nego sunce prosu zlatne boje,

Potera na ispašu belo stado svoje.

Mirne li godine, o Hvala Ti Bože,

Sada se i reka pregaziti može,

Pa ću danas lako preko Despotovice,

Preterati ove moje gladne ovčice.

Na obronke Ilijaka gde borovi ćute,

Proći ću ja danas Ljeskovičke pute,

Pa ću onde đe su ljeskove Virine,

Da smiraja nađem od letnje vrućine.

Kad upeče zvezda po sred neba plavog,

A stado mu žedno još od jutra ranog,

Ne beše tad vode nigde ispod brda,

Samo jedna tužna usamljena vrba.

Ne mogaše ništa, stado traži svoje,

Žedne ovce usred žege da se napoje,

Iskupi se stado onde đe je ona vrba,

Nit' ga sluša, nit' ga čuje, nit' odande mrda.

Preksti se starac, O Hvala Ti Bože,

Svakojakih čuda videti se može,

Pa tu ispod vrbe celiva krstom kamenu stenu,

Stena se rascepi i voda hladna krenu.

Bilo je to Bog zna kojega stoleća,

I od tada cvetaše još mnoga proleća,

A danas ko i tad iz kamenog poda,

Teče tiho hladna stublinska voda.

PODELITE OVAJ TEKST NA: