detalj slike: KRK Art dizajn

MITROPOLIT AMFILOHIJE

I CARSKA LAVRA MANASTIR VISOKI DEČANI

Prof. mr Aleksandar Vujović

Visoki Dečani su čudesni svedok duhovnog identiteta i kontinuiteta naroda mog i mene; njegova i moja tapija.

            Blaženopočivši Arhiepiskop cetinjski i Mitropolit crnogorsko-primorski zetsko-brdski i skenderijski Amfilohije Radović, od svojih đačkih bogoslovskih dana, pa sve do svog upokojenja, dolazio je i rado boravio na svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji, i bio njen čuvar cijelim svojim bićem i životnim opredeljenjem. Volio je da dolazi manastiru Carskoj Lavri Visoki Dečani, gdje je kao bogoslov i teolog provodio ljetnje raspuste, imajući poslušanje bibliotekara i manastirskog vodiča. Susret sa ovom velikom svetinjom i moštima Svetog Stefana Dečanskog, na dušu mladog bogoslova i teologa Rista Radovića, nesumnjivo da je ostavio neizbrisiv pečat, koji će on nositi cijelog svog života. Od tih đačkih dana, cijelog svog života, uvijek se rado vraćao ovoj svetinji, i kad su mu prilike dozvoljavale često bogoslužio pored ćivota Svetog Kralja, bilo na njegov praznik ili u drugim danima kada bi se našao u ovoj svetoj obitelji.

            Stasavao je i vaspitavao se na Kosovskom zavjetu, volio je da besjedi i govorio o Svetom Kosovu i Metohiji, svetinjama kosovskim, stradalnom narodu, i s pravom je nazvan čuvarom Kosova i Metohije, što je potvrđivao na svakom mjestu cijelim svojim bićem.

Dolazeći u carsku lavru Visoke Dečane, kao bogoslovac i teolog, ispovijedao se blaženopočivšem igumanu dečanskom Makariju Popoviću, koga se uvijek sa radošću i poštovanjem sjećao i svjedočio o njegovom životu, duhovnosti, hrabrosti, milosrđu i svim vrlinama koje su krasile ovog velikog čuvara dečanske svetinje. Tako je i nama đacima prvog razreda Cetinjske bogoslovije na časovima Agiologije, koju je predavao, često govorio o Kosovu i Metohiji i o dečanskoj svetinji a i o blaženopočivšem igumanu Makariju.

Iz obimnije studije «Mitropolit Amfilohije i Kosovo i Metohija», izdvojili smo nekoliko zapisa o manastiru Visoki Dečani i o igumanu Makariju. U jednom od svojih zapisa u Spomenici Manastirskoj Visoki Dečani, 30. juna 1981, godine, tadašnji jeromonah Amfilohije ostaviće zapis o manastiru:

30/17. juna 1981.

Sveti mučenik Manuil, Savel i Ismail

Na sedam dana po upokojenju nezaboravnog

Arhimandrita Kir Makarija Dečanskog, posle

zaupokojene Liturgije i parastosa na njegovom grobu

VISOKI DEČANI? -

Čudesni svedok duhovnog identiteta i kontinuiteta naroda mog i mene; njegova i moja tapija. I očevidan znak njegove organske pripadnosti izabranom sveobuhvatnom narodu Božijem. Dečani su stalni priziv Srpskom narodu za uzrastanje nebu i urastanje u nebozemnu tajnu vaznesenog Gospoda. Srpskom i svakom narodu priziv.

Oni su i nada na budući preobražaj okolnih plemena ,,vo tmje ležaščih”. Jer u Dečanima je ovaploćena ne samo naša životvorna prošlost nego i - budućnost svih. Njihova večna bogočovečna Istina, Lepota i Svetlost, božanski su dar svakom smrtnom ljudskom biću, žednom besmrtnosti, Istine, Lepote i Svetlosti. Visoki Dečani su odsjaj večne Ljubavi i Lepote: ovaploćenog Hrista Boga, u kome je jedni spas svetu i Čoveku.

Visoki Dečani, i u njemu mošti Svetog Kralja Stefana Dečanskog, to je sasud ispunjen miomira Hristovog, prigotovljen za sve i svakoga; za pomazanje i isceljenje svih koji mu pristupaju sa strahom Božijim, verom, nadom i ljubavlju.

Visoki Dečani su ljubav i lepota - na spasenje svih i prosvećenje.

Ova Carska Lavra, posvećena večnom Caru Hristu Bogu, sa svom svojom neiscrpnom riznicom svetih likova i simvola; sa svima onima koji su vekovima smireno, sami sebe i jedan drugog, uziđivali u nju kao živo dragoceno kamenje - šta je drugo do - smerno detinje tepanje večnoj Lepoti u kojoj je spas: Hristu Bogočoveku!

Njemu, zajedno sa Njegovim bespočetnim Ocem i Životvornim Duhom Svetim poklonjenje, slava i čest, vavek. Amin.

taha inok Amfilohije

U predgovoru knjige «Dečanske i druge priče» autora episkopa hvostanskog Alekseja i gospođe Radmile Mišev,  Mitropolit Amfilohije je o sjećanju na o. Makarija zapisao:

 «Kako zaboraviti lik o. Makarija? Kao student provodio sam šezdesetih godina prošlog vijeka svoje ljetnje raspuste u Dečanima.

Zvao me o. Makarije «bata Risto».

Dao mi poslušanje vodiča i bibliotekara... Od igumana Makarija, koji je svojom šaljivošću i vedrinom skrivao svoju molitvenost, naučio sam se čitanju večernjih molitava i povečerja. «Dođi bata Risto», pozvao me je iz susjedne «vladičanske» sobe, gdje sam spavao, u njegovu keliju, da «mi čitaš Večernje molitve, umoran sam, pa ne mogu sam». Kasnije sam shvatio da nije to bilo zbog njegovog umora nego mene radi: da mi na nenametljiv način pokaže da nema pravog bogoslovstvovanja bez molitve, kao živog razgovora sa Živim i svuda Prisutnim Hristom Bogom.

Tako su i njegove šale uvijek bile ne radi prostog zasmijavanja i razonode, nego uvijek sa nekom poukom i naukom. Tako, naprimjer, došao ja osamdesetih godina u Dečane sa režiserom beogradskim Aleksićem, da proučimo mogućnost snimanja dokumentarnog filma za vjeronauku na osnovu dečanskih fresaka naročito ciklusa «Stvaranje svijeta». Sjedimo u manastirskoj biblioteci sa već skoro slijepim o. Makarijem, razgovaramo o zbivanjima na Kosovu i Metohiji, pa će ga Aleksić upitati:»O. Igumane koji su Vam komunisti gori, Srbi ili Šiptari?» Rekao bi, nije čuo o. Makarije, a on smišlja, pa će reći:»prodavala baba đavole, trgovci mjerkaju, jedan od njih joj se obraća: daj mi bako ovog petog po redu. A ona će: uzmi sinko koga hoćeš, sve jedno ti je: prvi đavo, peti đavo, deseti đavo...»

Drugi put na slično pitanje: «Kako Vam je na Kosovu?», odgovara Mašo smijuljeći se: «Vidjesmo šta je bilo s bratstvom. Ostalo nam samo da vidimo šta će biti s jedinstvom!»

Vidim u njegovoj keliji u uglu vojnički ranac sa ćebetom: «Šta ti je ovo, oče Makarije?» - pitam ga. «Znaš, bata Risto», odgovara, «kad su me prvi put hapsili i zatvorili u «Bogdanov kraj» na Cetinju, gdje je u to vrijeme (1954.g.) bio zatvoren i Mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije, prevarili su me na brzinu i odveli iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja: ovo sam se spremio za sledeći put, ako dođu – sad me neće iznenaditi.

Ovaj veseli, vedri, šaljivi banaćanin, toga smo očevidci i svjedoci, bio je spreman da pogine u zaštiti i odbrani Dečanske Svetinje i moštiju Svetog Kralja. Da i to zabilježim. Došao je jednog dana sa grupom mladića metohijskih crnogoraca jedan momak, zapalio cigaru i stigao sa njom do ćivota Svetog Kralja. Javili to o. Makariju, on prišao, pa mu lijepo kaže: «Ugasi mladiću, cigaru, ovdje je Svetinja...» On prezrivo odgovara: «Šta se to tebe, pope tiče?. Pošto ni ponovljena molba nije pomogla, Makarije, ljut kao ris, smotao mu je jednom rukom nos i cigaru, a drugom ga prebacio kroz vrata hrama u pripratu. I to mu je bilo malo: izbacio ga je kao zrno iz puške kroz vrata priprate među njegovu družinu, začuđenu onim što se zbiva. Kao da se nije ništa dogodilo, prošao je Mašo između njih, ostavivši ovog mladića pobleđelog i skamenjenog.

Sigurno da mu više nikad nije palo na pamet da pali cigaru kod Svetog Kralja..

Nažalost, svjedoci smo i toga da je u to vrijeme, ne samo ovaj mladić, nego jedan dobar dio, ako ne i veći srpskog življa na Kosovu i Metohiji, zaveden partijom i zagađen ateizmom, odrekao se i otuđio od svojih Svetinja. Sjećamo se i toga kako su u isto vrijeme dok su se mnogi od naših ovako ponašali prema svojoj vjeri i svojim Svetinjama, «prepunivši time mješinu grijeha» i time pripremivši svojim grijehom ovo najnovije stradanje i izgon sa Kosova i Metohije, - muslimanke i šiptarke su dovodile svoju djecu radi molitve i ozdravljenja provodeći ih tri puta ispod ćivota Svetog Kralja i izlazeći iz hrama nazadačke, da ne bi okrenule leđa Svetinji. «Šta ćeš ti Suljo», pitao je otac Makarije u šali jednog od takvih muslimana Šiptara, «kod našeg Sveca?» A Suljo mu odgovara: «Koliko znam, oče Makarije, Sveci nisu ni naši ni vaši, nego su oni Božiji»

U Manastirskoj knjizi poklonika o svom duhovniku jeromonah Amfilohije će zapisati:

U spomen Arhim. kir Makarija

U utorak, 23/10. juna 1981. ljeta Gospodnjeg, na dan Sveštenomučenika Timoteja Bruskog, upokoji se u Gospodu iguman Carske Lavre Visokih Dečana Arhimandrit kir Makarije (Popović).

Mesto truležnog rođenja mu bi Uljma kod Vršca (Vojvodina).

Rođen od blagočestivih roditelja Božidara i Anđelije ovaj prolazni svet ugleda prvi put 26. decembra 1920. godine po rođenju Hristovom. Po kazivanju njegove sestre po telu, u trećoj godini je vezivao nogare tronošca i njime ,,kadio” prisutne: očevidan znak njegove naklonosti prema svešteničkom prizvanju još u detinjem uzrastu.

Ovde u Svetim Dečanima je završio Monašku školu. U svom mukotrpnom životu, ma kuda išao, Dečanima se vraćao. A boravio je, služeći Hristu Bogu i rodu, kraće ili duže, na raznim mestima, i do monašenja i po monašenju, sve do 1957. godine kada je konačno savio svoje gnezdo u ovoj Carskoj Lavri, uzidavši sebe u nju, kao još jedan nevidljivi od sada, ali i neuništivi kamen. Prebivao je blaženog pomena kir Makarije u Manastiru Svetog Marka na reci Koriši (sada opustelom i oskrnavljenom), u Manastiru Prepodobnog Joanikija Devičkog, u Budisavcima, u Manastiru Svete Trojice kod Pljevalja, u Beočinu. Tri godine je proveo ,,na prevaspitanju”, kako je sam u šali govorio, u zatvoru na Cetinju, zvanom ,,Bogdanov kraj” (u vreme kada je tamo boravio i Mitropolit Crnogorski blaženoupokojeni Arsenije Bradvarević).

Požive ovaj sluga Božiji u zla i burna vremena ratovanja i svetskih i bratoubilačkih poklanja. Požive kratko na zemlji, ali ostavi dug spomen i život ispunjen zbivanjima; kao da mu je trajao sto godina. Verom u Hrista i molitvom se spasavao od prolaznosti, greha i smrti; oštroumnom veselošću i šalom, samo njemu svojstvenom, bodrio je sebe i druge, rešavao za drugoga nerešive probleme i pronalazio izlaz mudar iz bezizlaza; i mnogoga postavio na njegovo pravo mesto. Dugo će se prepričavati njegove oštroumne dosetke i pretvarati tužni spomen na njega u - radost i ljubav; i molitvu Bogu za pokoj ove veselo spasavajuće duše… čiji životni krst nije bio nimalo veseo i lak.

Kada je početkom rata Monaška škola napuštala Dečane, otac Makarije je sa arhiđakonom Gavrilom Kovačinom iskočio iz kamiona koje je odvozio đake: žao im bilo da ostave samog igumana Teodosija! Blagodareći njegovoj hrabrosti manastir je spašen od sigurnog razorenja: žrtvujući svoj život uspeo je da dovede iz Peći grupu italijanskih karabinjera i tako spreči balističko pljačkanje i razaranje manastira. Po dolasku za nastojatelja manastira (1957) iguman Makarije sa bratijom obnavlja manastir; sazidao je zvonaru; oltarsku riznicu je obogatio brojnim odeždama, starajući se o blagoljepiju bogosluženja. Zamonašio je 11 monaha od kojih su skoro svi ostali verni svojim zavetima. Ponovo je kupio bespravno otuđeni deo manastirskog imanja, podigavši zid oko imanja; domaćinski se brinuo o ovom svetom domu, primajući i ispraćajući veselo i gostoljubivo mnogobrojne goste svih vera i nevera. Mirio je bratimio ne samo pravoslavne Srbe, nego i krvno zavađene Šiptare. Za vreme rata zamalo nije bio živ ispečen u jednoj pećkoj pekari: ispred užarene peći, u koju je trebao da bude ubačen, spasio ga je u poslednjem momentu rugovski Šiptar Zumber. Njegova čovekoljubiva dobročinstva, brojna i raznovrsna, ostaju samo Bogu znana, osobito ona učinjena mladim bogoslovima i studentima.

Iza sebe nije ostavio zlato ni materijalno bogatstvo: ostavio je svoje monaške mantije i sredstva da bude skromno sahranjen o svome trošku. I neizbrisiv trag svoje široke, radosno- krstonosne duše. Kad je činio dobro, činio ga je ne praveći razliku između Šiptara i svoga, znanog i neznanog…

Poslednjih pet godina je izgubio postepeno, zbog šećerne bolesti, svoj telesni vid, oduzimale mu se polako i noge, koje su bile nekad ,,kadre stići i uteći”. Bez telesnih očiju, kroz tegobno stradanje, ublažavano ljubavlju bratije i lekara i nebeskom rosom, otišao je ovaj Hristov vojnik Bogu na istinu. Poslednju Svetu Liturgiju odslužio je na Đurđevdan. Inače, Svetu Liturgiju je voleo da služi i služio je sa velikom radošću, ništa manje, ako ne i više, pošto je izgubio telesne oči. Očevidno, tražio je kroz nju one večne oči i neugasive, koje podari i njemu i svima nama, o Hriste moj!

U dan Gospodnjeg vaskrsenja, nedelju, na Petrovske poklade (21/8. VI) sedam sveštenika mu je odslužilo Svetu Tajnu Jeleosvećenja, uz od njega dobijeni blagoslov. Na dva dana pre toga se ispovedio i pričestio Svetih Tajni Hristovih u Pećkoj bolnici, posle čega je bio prenet u manastir. Sa svima se oprostio i rasporedio o mestu svoga pogrebenja. U ponedeljak 22/9. juna očitana mu je molitva na ishod duše i tako je po monaški i hrišćanski dočekao svoj poslednji čas na zemlji.

Pogreben je blaženog spomena Arhimandrit Makarije na dan Prepodobnih Onufrija i Petra Atonskog (25/8. juna). Dva dana i noć su bratija i prispeli sveštenici čitali nad njim, izloženim u priprati hrama, psaltir i Evanđelja. Ujutru je odslužena zaupokojena Liturgija, a opelo obavili, uz prisustvo i učešće brojnog sveštenstva, monaštva i naroda srbskog i arbanaškog, trojica episkopa: Raškoprizrenski g. Pavle, Niški g. Irinej i Vranjski g. Domentijan. Pogrebno slovo, puno duhovnog miomira i nade i isticanja vrlinskog življenja upokojenog, održao je Episkop Pavle. Pred polaganje u grob, u ime sveštenstva, monaštva, naroda i svih onih koje je o. Makarije zadužio svojom dobrotom, oprostio se jeromonah Amfilohije (Radović), u svojstvu izaslanika Svetog Arhijerejskog Sinoda na maturskim ispitima u Prizrenskoj bogosloviji.

U temelje Visokih Dečana je tako ugrađen još jedan kamen, glačan burama i vetrovima, borbama spolja i iznutra, verom i stradanjima. Tako su nevidljivi Dečani postali još snažniji, a ovi vidljivi, kroz njih i preko njih, još bezbedniji i neuništiviji, silom vaznesenja Gospoda i Duha Njegovog Svetog. Još jedna mladica Dečanskog svetog i neuništivog, carskog semenja, urasla je u nebo i rodila večnim plodom.

Večni pokoj i mir blaženog spomena ocu našem hristonosnom i Hrista željnom ocu Makariju!

Prepodobni oče Makarije moli Boga za nas!

Neka ovih nekoliko molitveno-ispovjednih zapisa svetopočivšeg Mitropolita Amfilohija, budu putokaz svima, šta za srpski narod predstavljaju Visoki Dečani i svetinje u njoj, i molitva Svetom Kralju Stefanu Dečanskom i svim kosovsko-metohijskim svetinjama za spas stradajućeg naroda na Kosovu i Metohiji.

Sveti Kralju Stefane Dečanski i sveti novomučenici kosovsko-metohijski molite Boga za nas!

Митрополит Амфилохије Радовић (1938 - 2020)

PODELITE OVAJ TEKST NA: