detalj slike: KRK Art dizajn

Odlomak iz romana „Kobajagi“ 

Nisam nikad volô zubare, nisam se puno s njima ni petljô, al' sad neka zubarka, bože sakloni… Biće da je zdravo velika gospođa kad sve na "č" divani, al' nek da gospod da je koju godinu od Svetog pisma mlađa… "Iju, nesrečo, jesi l' ti kadgoda bio kod zubara?" Idi, baba, u materinu… 

Kad bi ti kazô di sam bijo i kod koga sam bijo, ne bi mi verovala. Onomad me zabolô kutnjak, al' što kažedu - baš 'nako nazdravo. 

Trpijo i patijo se, dok se trpiti dalo, pa naposletku počô da arlaučem po avliji kogod ono kere kad osete da će kogod u kući umreti. Gledi me mati, i ona se jadnica zdravo nasekirala, pa kaže: "Nemoj se, rano moja, više patiti. Furtom nađi Bušpahera da ti to zlo iz usti izvadi." Dobro mati, pravo i kažeš… 

Bušpaher ti je bijo naš ovdašnji brica, a di je i od koga je naučijo da vadi zube, to ti ne umem kasti. Imô je Švaba laku ruku ako ti da Gospod sreće da ga treznog zatekneš. Ja ti tak'e sreće nisam bijo. Kako ću i biti ka' sam ga u bircuzu zatekô. Za jednim astalom sedi on… Sedi neki majstor Pera sikirica, Jovica crkvenjak i moj teča Sava. Teča Sava je meneka mlogo volô i zdravo je to dobro čeljade bilo, al' prgav u majčinu… Je l' je koju popijo, još gore… Namak pošandrca. Malo se zagula po selu moglo pofaliti da i' ovaj bar jedared nije ljucki istukô a kol'ko je novaca na advokate dao, tri kuće je mogô sazidati. "U, Mito čedo, tebe kanda bole zub." "Ta ne da me bole, teča Savo, neg' ne znam više ni di mi je glava." "Sedi ovde i ne boj se… Sa' će Švaba tebeka izlečiti." Trči Mića kelner i nosi dva fraklića. Poručijo teča Sava, jedan da o'ma' istresem mesto inekcije, a onaj drugi za ranu. Bušpaher ništa i ne pita. Izvadijo klješta iz džepa pa i' briše s čaršafom. Nije to Mići pravo, onomad ga čovek oprô, al' di sme od teča Save štogod zucnuti.. "No, Mita… Kaši ti koja sub jete govna." Koja jede da jede, meneka više svejedno. Usrô se, da prostiš, pa ne znam više ni za ime svoje. 

Rad je teča Sava štogod me i ohrabriti, pa izvadijo britvu. Mom doktoru pravo na grkljan. "Slušaj, Švabo… To je moje loze čokot, pazi dobro šta radiš. Bude li mi dete jauknulo, koljem te ko pile." Pobelijo švaba kogod onaj kreč fruškogorski. Nije se sa zagulom sigrati, a britva ona kalemarska kô žilet oštra. Dugo nešto nišani… Boji se valjda da 'nako ožderan ne omaši, al' kad ga je potrefijo, kogod da se nebo na strašnom sudu otvorilo. Drmaj levo, drmaj desno, badava… Ne pomera se kutnjak ni makac. 'Aj' sad još jedared… Treći put i njega znoj ljucki probijo, a ja već gola voda. Kogod da si me u korito umočijo. Derô bi se na sav svet, valjda bi mi štogod i lakše bilo, al' ne smem… Teča Sava drži britvu i čeka. U jedan par puca nešto, al' ne smem još da garantujem šta je puklo. Da l' kutnjak pod Švabinim klještima il' ona 'oklica poda mnom.

Kanda da neko vreme baš i nisam bijo svoj a ka' sam se povratijo imam šta i da vidim: Švaba mlati klještima na sve strane, a publika tapše… Zadovoljan je i teča Sava: "Alal ti vera, Švabo, 'aj' sad popi jednu. Zaslužijo si." 

Di sam ono stao... A, da, imaš pravo. Kod gospodže zubarke. Kad je žena skopčala s kim ima posla, najurila me naglavačke. Nisam rad da se s ludom nastavljam, pa pitam ja posle nekog gospodina u čekaonici: "Moliću lepo, gospodine, je l' mogu ja služiti vojsku s 'vak'im zubima?" "Možeš, sine, kako ne bi mogô. Da je kralj Pera birô vojsku po zubima, još bi se Švabe po Srbiji guzile."

PODELITE OVAJ TEKST NA: