detalj slike: KRK Art dizajn

VOJSKA U VAROŠI

Svako vrijeme imalo je tajne sakrivene u svojim satima u svojoj minuti u svom danu. Kad čovjek uplovi u zrelije godine kao nagradu dobije mudrost tek tad počinje da razumije zašto na neka pitanja ne postoje odgovori.

Iz mirnog sna probudi Varoš konjica koja naseli dio oko zidova stare kule. Ratnici na konjima, sa dugim sabljama u crevenim odorama stanovnike Varoši zatvoriše u kuće. Zavlada strah među mještanima, ni u crkvu, ni u džamiju nije se išlo. Konjanici su galopirali strmom kaldrmom, cijepajući je potkovicama, ispuštajući umjesto krika kratak bljesak varnice. Oni najstariji oslanjajući se na svoje štapove dođoše do oca sa njima i pop Ranko, kažu da prozbore nešto pametno. Čuju se glasovi obavijeni duvanskim dimom.

-Neće na dobro moj Mustafa, ti i Ranko ste najpametniji u Varoši ali ovolika vojska ne sluti na dobro.

-Biće dobro ljudi, ne diraju nas, naselili su prostor oko kule, možda su samo u prolazu. Sutra ćemo ja i Ranko otići do kule, valjda ima neki starješina da vidimo što su  došli u Varoš. Od nepoznatog strah je uvijek veći nadati se dobru. SaMoRa iz mlina sam donio kukuruzovog brašna, podijeli da ponesu kućama možda stigne i pura za večeru.

Uradih kako je otac tražio stavih i po jednu jabuku to ih umiri pa krenuše svako svojoj kući. Poslednji ostade popo Ranko čujem kako govori ocu, gladi se oni boje moj Mustafa, gladi.

SaMoRa navrati do nas kad stigneš, popadija nešto bolesna već par dana, kašalj je ne popušta.

-Navratiću kad krenem kući, samo da pripremim čaj.

-Opet smo ostali bez brašna, a nemamo više ni kukuruza, sutra ću odnjeti na vodenicu ječam i zob da sameljem. Kad bi mogao večeras samnom kući, same smo ja i mati a i mene je uhvatio neki strah.

-Kako bih te pustio samu, završi čaj za popadiju pa da krenemo.

Nađoh popadiju u krevetu, teško diše ima upalu pluća.

-Oče Ranko, potopite ovu smjesu trava u vodu i kuvajte pola sata. Neka pije tri puta po šolju, potopite priglavke u rakiju neka obuje. Trebalo bi joj biti bolje, a ja ću doći i sutra.

Sakrilo se sunce iza planine, čini mi se mrak se spušta brže nego ikad. Kaldrma postade uža i tamnija do kuće ostalo dobrih pola sata hoda. Skratili se koraci i mom Mustafi, stižu ga godine, usporio. U susret nam stiže vojnik na konju, uznemireno rzanje konja me uplaši, činilo se kao da bježi od nečeg. Napravi krug oko nas, posmatrajući čas mene čas oca.

-Kud ste se uputili vas dvoje ovako kasno?

-Kući reče otac.

-I ona će kući?

- Hoće, to mi je kćer. Godinama liječi mještane, pomaže svima.

-Pomaže kažeš, skoči sa konja, sabljom raspara mi bluzu.

-Nemoj vojniče uprljan obraz se ne može oprati, čujem oca.

-Ne može stari, udari oca u potiljak, otac pade ne pomjerajući se.

Od suza u očima ne vidim, jednom rukom zadržavam bluzu drugom brišem krvavo lice oca.

-Ustani ti ćeš sa mnom.

-Ne idem ja nikud!

-Još smiješ da mi odgovoriš, pokazaću ti šta je pokornost.

Osjetih na vratu njegovo maljavo lice bio je pijan. Čujem galop konja niz kaldrmu.

-Zar je to čast vojniče?

Kao da je letio, ne dodirujući kaldrmu uhvati pijanog vojnika i veza mu ruke.

-Da li si dobro?

-Otac!?

Digoše oca sa kaldrme i staviše na konja.

-Ne brini imamo doktora u konjici. Pođi sa mnom.

Zapaljene baklje na zidovima kule vodile su do prostorije čovjeka koji me je spasio. Nije bila velika soba ali je bila uredna, drveni stol u lijevom uglu sa dvije stolice i jednom fotografijom. Ispod prozora namješten krevet i škrinja. Donese mi vode, primjetivši da se tresem od straha ponudi me cigaretom.

-Uzmi, ponekad pomogne. Ne brini za oca javiće nam uskoro kako je kad mu saniraju ranu. Obuci moju jaknu ne možeš tako da držiš bluzu.

Spusti mi jaknu na krilo i zagleda se u Fatkin prsten.

-Lijep ti je prsten na ruci, pretpostavljam od muža.

-Nisam udana, poklon.

-Poklon

Iznenađeno me upita.

-Da poklon, majka ga je ostavila meni prije nego što je umrla.

-Majka?

-Tako sam je zvala. Žena hodže Mustafe.

-Dozvoli mi da pogledam taj prsten.

-Naravno, sa unutrašnje strane arapskim slovima je ispisano ime plemena kom je pripadala.

Kao što se suza drži na dlanu, kao nešto najsvetije i najčistije tako je on držao Fatkin prsten.

-Kad je umrla?

-Prije deset godina.

-Potiče iz plemena Hashim. Morala je da napusti pleme jer se nije htjela udati za čovjeka koji je bio stariji od njenog oca. Kako se zoveš?

-SaMoRa

-Moja sestra po mlijeku.

-Samed

-Ko je starac kojeg smo našli sa tobom?

-Hodža Mustafa, to  mi je otac.

U sobu uđe nizak čovjek tamne kose obraćajući se Samedu pognute glave tiho reče    -rana na glavi je bila preduboka.

Zidovi kule su cvilili sa mojim bolom koji je cijepao dušu kao grom nebesa.. Nije planina imala toliku utrobu u koju bi me sakrila i ponovo izvrcala. Svaki kamen na kaldrmi je zaćutao, zakleo se da više ne progovori ni na ovom ni na onom svijetu. Na nebeske ravnice ispod sunca cijela Varoš je ispratila oca. I nebo je plakalo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: