detalj slike: KRK Art dizajn

Gospodar šakala

 29. 4. 2019. godine

Dragi moj prijatelju! Ne mogu ti opisati koliko sam uzbuđen što smo baš Milena i ja od svih članova Društva doživeli tu čast da budemo izabrani za ovo putovanje. Da dočekamo i prisustvujemo povratku Gospodara na licu mesta. Shvataš koliko sam uzbuđen, pa ćeš nadam se, oprostiti ako mi se  omakne pokoja greška. Moram priznati da nikad ranije nisam bio ovoliko južno od Subotice-ti znaš da sam okrenut Evropi, zemljama nauke i napretka, da ne volim južnjački i istočnjački mrak i fatalizam, njihov nazadni mentalitet. Ali ovakvu čast nisam mogao odbiti. Nisam ni znao kolika je ovo zapravo divljina. Dragi moj Drejk, veruj mi da su vaše škotske močvare i magluštine dečija igra prema ovome. Divljina je počela bukvalno čim smo izašli iz Beograda (išli smo autobusom, kao obični putnici, da što manje privlačimo pažnju). Sa obe strane ceste protezala su se gusto pošumljena brda. Ta brda su bila niska, poneka možda od podnožja do vrha nisu imala ni punih stotinu metara uspona, ali su bila bukvalno neprohodna. Drveće je bilo toliko gusto zbijeno jedno uz drugo da ne znam kako su se ljudi uopšte mogli kretati kroz takve šume. Delovalo je kao da ljudska noga tamo nije kročila, kao da nikakve seče nikada nije bilo. Činilo se da tim stravičnim, mračnim brdima nema kraja. Kako smo se primicali Braničevskom okrugu, Dunavu i Kapiji, postalo je još gore. Miris divljine i njene surove zlobe gotovo se osećao u vazduhu. Primetio sam da je i Milena uznemirena. Magla povezana sa kišom činila je brda još divljijim i zlokobnijim. Na jednoj livadi koja se prostirala ispod niskog, gustom hrastovom šumom obraslog brda, primetio sam šakala. Bio je siv, mršav i visokih nogu, tek nešto veći od krupnije lisice. Pobegao je nekoliko desetina metara od ceste, a onda se na sigurnom, iznenada okrenuo i zagledao u autobus. Milena i ja se pogledasmo. Naježili smo se, veruj mi. U šakalovom pogledu jasno smo videli inteligentnu, blistavu, usmerenu-mržnju. Ne izmišljam Drejk. Kunem ti se da smo mu mržnju videli u očima. Bila je usmerena pravo u nas. U nas dvoje je gledao, ni u koga više.

Posle nekog vremena pred nama se ukazao Dunav, u svoj svojoj punoći i veličini. Kišni aprilski dan nije smetao toj veličanstvenosti, niti je umanjivao, naprotiv. Njegova ogromna masa stopila se sa sivilom neba. Ovde je bio najširi- više od šest kilometara beskrajne, sive ustalasane vode protezalo se od obale do obale. Na drugoj strani obale, video sam dugačka  zelena rumunska brda. Rumunija! Milena i ja razmenismo ushićene poglede. Gledali smo preko vode pravo u rodnu zemlju Gospodara.

Onda smo u daljini ugledali Kapiju. Sa ove udaljenosti još uvek je bila sićušna, tek nagoveštaj građevine ispod ogromnih mrkih stena i zelenih niskih brda, ali znali smo  da je to varka prostora, i da će se, čim joj se probližimo, ukazati u svoj svojoj lepoti i veličanstvenosti. Naravno, mi smo znali pravu istoriju ove Kapije, zahvaljujući istraživanjima Društva i drevnim spisima do kojih je ono došlo znali smo i pravu prirodu njenih graditelja. Kapiju, koju su neuki ljudi nazivali Golubačkom tvrđavom sagradili su graditelji koji su pripadali rasama mnogo drevnijim nego što su bila bilo kakva, čak i najveća ljudska carstva. Nismo imali nikakvog razloga da sumnjamo u rezultate do kojih je Društvo došlo. I manje prijemčivi i osetljivi ljudi osećali su ovde u samom vazduhu moć, a kamoli mi koji smo za ovakve trenutke trenirani godinama. Ovde je bila granica dva sveta, urbanog i drevnog, tehnološkog i magijskog, realnog i čudesnog, granica razuma, nauke i napretka Srednje Evrope i tame, zagrobnog i neumrlog tajanstva Vlaške; ovde je Dunav hitao između svetova, sekao dimenzije, vreme i prostor. Nije bilo nikakvo čudo što će se Gospodar baš ovde ponovo uzdići. Sve je govorilo u prilog tome.

Ipak, nešto nije bilo u redu.

Osetili smo to oboje, čim je autobus ušao u stanicu i čim su nam noge dodirnule tlo malog gradića koji je kao predvorje bio udaljen nekoliko kilometara od Kapije. Ne znam tačno kako to da ti opišem, ali osetili smo. Nešto je bilo pogrešno. Čuli smo zvuke u daljini, daleko, daleko izvan dometa običnog ljudskog uha, mi smo to mogli, znaš i sam, da čujemo mnogo dalje nego ljudi koji su nastanjivali ovaj gradić. Kao što smo mogli da registrujemo  frekfencije i talasne dužine koje su njima bile nedostupne. Čuli smo mi te glasove, zvukove koji su najavljivali dolazak Gospodara. Vukovi su zavijali daleko izvan gradskog atara, šišmiši su se dozivali i kupili u jata, insekti su intenzivno zujali i formirali džinovske rojeve, pacovi su skvičali i nadirali kroz podrume i podzemlje, ali sve je to bilo nekako pogrešno. Svi ti zvukovi kao da su bili stvoreni u nekom bunilu, kao da je u njima bilo haosa i neke čudne zbunjenosti, umesto radosti, ushićenja i krajnjeg podaništva pomešanog sa strahopoštovanjem koje su ti niži oblici života po prirodi stvari morali osećati pred Gospodarev povratak. Milena je naročito bila nepopustljiva; priroda njenog pola podarila joj je još veću prijemčivost za tanane razlike u zvukovima nego meni. Zatražila je od mene čim se smestimo, da smesta javimo nadležnima u Društvu naša zapažanja. Prihvatio sam bez protivljenja.

Naravno, znaš da nam je kuća u Golupcu (tako se zove gradić) unapred pripremljena i na vreme očišćena od lokalaca. Čim smo se smestili, smesta smo pisali Društvu, ali kao što siguran sam, već pretpostavljaš, niko nam nije verovao. Ponovili su nam više puta da su višestruko provereni svi dokumenti, spisi, svi znaci koji su se pojavili u skorije vreme i da sve bez dileme ukazuje na tačno vreme i mesto povratka Gospodara. Naše nespokojstvo pripisali su uzbuđenosti velikim zadatkom pred kojim smo bili i velikom odgovornošću koja nam je data, kao i lošem vremenu, lošem putu i generalno-ovim predelima (ne zaboravite, rekli su, ovde je uticaj Vlaške strahovit, čak i najizvežbaniji umovi mogu mu podleći).

Šta smo mogli, naređenje da se sve nastavi po planu nismo mogli odbiti. Večerali smo i odlučili da se dobro odmorimo pred sutrašnje sudbonosno veče. Ali nije išlo, Drejk. Nešto nam nikako nije davalo mira. Nismo mogli čak ni da vodimo ljubav (mislili smo zbog prevelike uzbuđenosti i nervoze, ali nije to bilo u pitanju, znam). To će me gristi dok sam živ (ako poživim) što nisam tu večer podario Mileni, ali kako sam mogao znati da se više nećemo videti? (bar ne na ovom svetu). Pokušali smo zaspati, ali i to je išlo teško. Kad sam konačno usnio, u san mi dođe onaj šakal što nas je posmatrao pored puta s kišne livade ; oči su mu delovale divlje i preteće, ali kao da sam i nešto drugo naslućivao i raspoznavao u njima. Neko upozorenje, neko znanje koje mi je pokušavao preneti svojim nemuštim životinjskim mislima. Ali onda sa brda pojuriše neka krupnija telesa, veće zveri iskeženih zuba i zažarenih očiju. Shvatih da su to vukovi i da će uskoro rastrgati šakala koji mi je prišao da me na nešto upozori. Malo je falilo da vrisnem kad su prvi zubi dohvatili šakalovu gušu i kad sam se u trenu probudio. Milena je spokojno spavala (barem mi se tako činilo), njena blistavosmeđa duga kosa rasula se po jastuku. Poljubih je u kosu i nežno pomazih. Želeo sam je kao nikad ranije, bila mi je potrebna da odagna zversko i jezivo koje mi je počelo podrivati poverenje u naš zadatak  i nagrizati mi sigurnost i razum. Ali nisam želeo da joj prekidam san, te suzbih svoju želju i okrenuh se na svoju stranu kreveta. Kao što već rekoh, gorko ću se pokajati zbog toga.

 30. 4.  2019. godine

Sutradan smo ustali rano, umorni, iscrpljeni, turobnog raspoloženja. Milena mi je ispričala da su je celu noć mučili gadni snovi. U njima je na hiljade šakala nadiralo sa okolnih brda na Kapiju i taman kada je Gospodar izašao, stuštili su se na njega, iskeženih zuba i sa vrištavim, gotovo ljudskim glasovima. Umirih je da je to od napetosti i da bi je poštedeo daljih nedoumica i pitanja, slagah da sam dobro spavao i da nisam imao nikakvih loših snova. Obedovali smo i poslali kratku poruku Društvu, a onda smo izašli da se malo okrepimo čistim vazduhom i moćnim mirisom velike reke. Staza pored Dunava je bila lepo uređena, široka, čista, i prvi put otkako smo kročili u ovo mestašce osetišmo nešto spokoja. Smejali smo se i držali za ruke kao deca. Ali trenutak sreće brzo je iskliznuo. Dunav se valjao ogroman i siv, penušav i bujan od silnih kiša i otopljenih snegova. Nešto u njemu je pretilo, neko sivilo izvan našeg ljudskog poimanja, čak i našeg a mi smo, bez lažne skromnosti, daleko iznad običnih ljudi.  Nešto je vrištalo i besnelo iz te vode, nešto nepoznato i snažno. Milena se stresla. Video sam joj u očima da je tužna i nesrećna. Da se plaši. Nisam znao kako da je zaštitim. Bio sam nemoćan pred silama koje nisam mogao ni razumeti, ni pojmiti.

Sati su sporo i teško prolazili, i bio sam sve sigurniji da se ovde događa nešto što je promaklo Društvu. I dalje smo čuli kroz daljine zvukove koje smo i trebali čuti-zavijanje vukova, skvičanje pacova, gotovo beščujne komunikacije šišmiša, ali ti zvukovi nisu bili onakvi kakvi su trebali biti. Ali šta smo mogli? Da odustanemo, da se vratimo kući podvijenog repa? Kako bi nam ikada oprostili u Društvu? Kako bi ti mogao da nam oprostiš? Na kraju krajeva, kako bismo sami sebi ikada mogli oprostiti?

Uveče smo poslali još jednu upozoravajuću poruku Društvu, i naravno dobili smo odgovor kakav smo i očekivali. Glasio je: ,,Primljeno. Žalbe odbijene. Ne dopustite malodušnosti da vas nadvlada. Nastavite sve po planu. Javite nam smesta čim se Gospodar pojavi i čim stupite s njim u kontakt.''

Znali smo da nam više nema uzmaka. Ponovo smo legli u krevet, navili satove na vreme koje nam je bilo dovoljno da stignemo do Kapije pre njegovog dolaska. Eh, da sam znao šta će se dogoditi, da sam mogao pretpostaviti! Pobegao bih sa Milenom, pa taman da se ceo život skrivamo od ubica Društva. Ali i mi smo poklekli pred osećanjima časti, dužnosti, obaveze.

24:00, 1.5.2019.                                              Noć dolaska Gospodara

Prikrili smo se nedaleko od restorana, u blizini puta koji je vodio ka Kapiji. Izbliza je bila ogromna, veličanstvena. Divovske bele kule dizale su se u nebo i stražarile nad bučnom, nemirnom vodom. Posuli smo okolo malo grobnog praha, pomešanog sa veštičjom travom, što će uspavati čuvare. Neće čuti ništa što ne treba da čuju, niti videti ništa što ne treba da vide.

Dunav se valjao, hučao, ogroman, nepokoran. Zemlja je počela da tutnji, kao usred zemljotresa. Dolazak! Bili smo strašno uzbuđeni. U jednom trenutku napustila nas je malodušnost i pomislili smo kako će ipak sve biti u redu.

Pristizale su i životinje.

Prvo su stigla jata šišmiša. Za njima, sa brda i iz šuma, stuštiše se vukovi. Na put, pravo niotkuda, iz zemlje, iz šuma, ispod kamenja, nagrnuše pacovi. Ali onda se vrati stari osećaj pogrešnosti.

Vukovi su se vrteli u krug, poput pobesnelih pasa, zbunjeno se gledajući. Pacovi su se rasipali u bezbrojne kolone, koje su se sudarale i tukle jedne s drugom. Šišmiši su leteli u suludim elipsama i putanjama, udarajući jedni u druge i padajući na zemlju. Mogao sam da osetim i bezumno kretanje insekata u mraku, čak i pojedinih zmija. Milena me pogleda zabrinuto. Nikad neću zaboraviti taj pogled Drejk, molila me je očima da je spasim, zaštitim, odvedem odatle. Nisam to učinio. Nisam je spasio. Nisam umeo. Nisam znao kako da je spasem.

Tada se pojavio Gospodar.

Izronio je gotovo neprimetno iz sivila, iz ničega, visok, crn, ogroman. Gotovo kriknušmo od oduševljenja, za tren iz nas iščili stara malodušnost. On samo odmahnu rukom i kapija za posetioce ispod Tvrđave, namenjena turistima, sama od sebe se otvori. Gospodar  istupi na put.

Životinje su se i dalje pogrešno oglašavale. I dalje su se pogrešno kretale.

I mi napustismo naš zaklon,  izađosmo na put da dočekamo Gospodara.

Pogledao nas je hladnim, bezvremenim očima. ,,Ah'', njegov glas škripio je poput kovčega koji uranja u crnu, grubu zemlju. ,,Evo i odbora za doček.''

,,Naravno, Gospodaru.'', Milena je prva progovorila, pre mene prekinula našu zbunjenost. ,,Neizreciva nam je čast i zadovoljstvo što imamo priliku da vas lično dočekamo. Želimo da vam prenesemo najsrdačnije pozdrave i bezrezervno poštovanje i divljenje Društva...''

Prekinula je usred rečenice, taman kada je bljesnula munja i potpuno osvetlila Gospodara. Imao sam priliku da ga pogledam iz blizine, taj prizor ostaće mi urezan u oko i um do kraja života. Shvatio sam zbog čega je prekinula rečenicu. To nije bio Gospodar.

Bar ne naš Gospodar.

Fizički-to je bio on. Visoka, strašna prilika, jezive ćelave lobanje, sa iskeženim očnjacima i divovskim kandžama umesto prstiju, ali oči su ga izdavale. U očima je blještalo nešto drugo, nešto što nije s ovoga sveta, što ga je zaposelo ali nije moglo preuzeti sve detalje fizičkog oblika u potpunosti. Ostalo je u zenicama, u očnom dnu, iza beskraja.

Iza tih tamnih očiju kuljalo je beskrajno, stravično sivilo, svet bez sveta, možda i bez života, ili sa nekim nakaznim životom kakvog naša planeta ne poznaje. Tamo u daljini čuo se Glas, glas stravičan i sumanut...kunem ti se svim Mračnim bogovima Drejk, nikad u životu nisam čuo takav glas. Nešto tako jezivo i moćno. Bio sam sasvim siguran da taj Glas pokreće ogromne talase Dunava, da zbog njega zemlja podrhtava; a opet bio je toliko beskrajno daleko, eonima, možda i trilionima triliona liga udaljen od nas. Da je ovde, da je u potpunoj fizičkoj vezi sa Zemljom, bio sam sasvim siguran da bi jedan vrisak tog Glasa pocepao kontinente i podigao cunamije, a da bi nekoliko minuta njegove ,,pesme'' sasvim sigurno razorilo koru kompletne planete. Osetih da mi noge klecaju. Milena je u licu potamnela od straha. Životinje, koje su došle da sačekaju  drugog Gospodara i dalje su se zbunjeno vrtele u krug i sudarale.

Primetio je moje klecanje. ,,Tako i treba'', nasmeja se. ,,Na kolena, bedni crvi. Ako me budete verno služili, možda vam poklonim živote. Naravno, devojka će morati nešto intenzivnije da se potrudi. '' Ponovo se nasmejao. ,,Čekali ste vašeg Gospodara? Iskoristili smo njegovo telo, ovu praznu ljušturu koja je davno istrulela i usahla. Udahnuli smo joj život, iskoristili je za transport... pravog Gospodara.''

Ipak, naša obuka nije bila uzalud. Nešto je i lagao. On nije bio nikakav Gospodar. Bio je samo sluga, izaslanik, moćan, demonski sluga, ali samo sluga.

Mogli smo da vidimo i naslutimo mnogo toga što obični ljudi ne mogu. Kao što ima izreka da para laje, jer mora da se pokaže, isto tako i moć ne miruje, moć mora da se obznani i prikaže. Moć koja ga je pokretala, pripadala je Glasu koji je vrištao iza bezbrojnih dimenzija u nekakvom Sivilu vremena i svemira. Jer taj Glas nije mogao, uz svoju snagu i moć, preći ovamo. Inače bi svi mi odavno bili uništeni. Nešto je postojalo očito, nekakva prepreka, neka bazična zabrana u samom tkanju vremena i prostora koja je tom moćnom stvoru branila pristup u naš svet. Ili je možda sam Tvorac uveo neku zabranu. Paradoksalno, stvorenjima manje moći-njegovim slugama, bilo je dato nešto što je njemu bilo zabranjeno i onemogućeno. Oni su s vremena na vreme kroz hodnike vremena i prostora prodirali u naš svet, on ih je slao s nadom da će pronaći stazu ili rupu koja će i njemu postati dostupna. Milena je, kao po običaju, shvatila pre mene i prva reagovala.

,,Nisi ti nikakav Gospodar.'', prkosno će ona. ,,Ti si običan sluga, lakej. Klečiš li pred Glasom? Puziš li pred njim kao kučence?''

,,Tišina kučko.'', zarežao je. ,,Ne izazivaj me. Vrištaćeš eonima u tamnici Gospodara. Veruj mi da će ti se sva ljudska mučilišta činiti kao dečije igračke. Požalićeš što postojiš.''

Iznenada je podigao glavu. Osluškivao je kao pas. ,,Šta je to?'', reče.

Na brdu iznad nas okupljali su se šakali. Nikad nisam video toliko životinja na jednom mestu. Na hiljade hiljada. Sjurili su se niz padine. Nekolicinu usmrtiše vukovi, izgrizoše pacovi, ali brojnost je odnosila prevagu. Vukovi, brojčano nadjačani, ubrzo pobegoše u šumu, napadi pacova su postepeno jenjavali. Ubrzo se udaljiše i šišmiši; činilo se da su i životinje osetile i shvatile prevaru, da ne vredi ginuti za lažnog Gospodara koji ne dolazi  iz njihovog sveta i njihovog vremena.

,,Šta je ovo'', vrištao je i uperio kandže u nas. ,,Kako ste ih prizvali?''

Tada su šakali jurnuli ka njemu. Podigao je ruke i sa njegovih kandži bljesnuše plave i narandžaste munje i udariše u čopore šakala. Čuo sam žalosno cviljenje i kričanje, gotovo čovečije, dok im je gorela koža i krzno, dok su bukvalno ispečeni, umirali u mukama.

Milena je plakala (oduvek je volela životinje, sve životinje, čak i one najdivljije) a ja sam posmatrao okamenjen, nemoćan. Ipak, šakali se nisu predavali. Kidisali su neumorno, skakali preko leševa i jurišali na demonskog izaslanika. Padali su u stotinama, ali video sam da se i njemu lice i mišići počinju grčiti. Posustajao je, ni njegova moć nije bila beskrajna. Snaga mu je kopnila, tanjile su se veze koje su ga držale sa našim svetom. Onda je polako počeo da bledi, sivi, munje su bile sve ređe i slabije, shvatio sam da nestaje.

,,Odlazi! Odlazi, proklet bio!'' , Milena je poskočila radosna, ushićena.

Tada se desilo.

,,Odlazim'', nešto snage u glasu mu se vratilo. Zacerekao se. ,,Ali ne bez tebe, lepotice.''

Iz nestajućeg sivila iskoči snažna, dugačka narandžasta munja, plameni bič koji obmota Milenu oko noge i povuče je ka sivilu koje se vrtložilo. Vrisnula je, a demon se zacerekao. Vrisnuh i ja i bacih se na bič koji joj je držao nogu. Surovi plamen me oprži, bol je bio tako intenzivaan da sam mislio da će mi se glava rasprsnuti. Na trenutak sam ga ispustio iz ruku, ali onda sam ponovo uhvatio, pokušavajući da ga skinem, ali vrelina je bila nepodnošljiva. Ispustio sam je Drejk. Kukavički sam je ispustio. Nema nikakvog opravdanja za mene. Ni da je temperatura bila milion stepeni, nisam smeo da pustim voljeno biće. Šakali su kidisali, pokušavali da pregrizu bič-zubi su im se od vreline topili i ispadali bukvalno u sekundi. Milena poslednji put vrisnu, pogleda me stravičnim, optužujućim pogledom i nestade zajedno sa sivilom. Sve je bilo gotovo.

Otada sam više mrtav nego živ, Drejk. Pomisao da će služiti demonu i Glasu njegovog Gospodara za zabavu/mučenje, bila je nepodnošljiva. Toliko me boli, neopisivo.

 1.5. 2019. godine                                                 Vesti iz Golupca:

Nadležni još uvek nemaju nikakvog objašnjenja za masovni pomor šakala, vukova, pacova i drugih životinja podno Golubačke tvrđave. Nezvanično, saznajemo da ovakav pomor nije zabeležen ne samo u istoriji grada, već i čitave zemlje. Obavestićemo vas čim bude detaljnijih informacija.

15. 5. 2019. godine

Drejk, oprosti, razumećeš što ti dugo nisam pisao. Nadam se da si još uvek u Beogradu,  da će ovo pismo stići do tebe. Neko mora da zna istinu,  mora ostati zabeleženo ono što se dogodilo Mileni. Dugujem joj to. Platio sam jednoj skitnici da pismo odnese na poštu. U Golubac ne dolazim. Kao ni u okolna mesta. Znam da me ubice Društva traže. Znam i da njima ne vredi objašnjavati. Smatraju da sam ih izneverio, da sam nečim sprečio i narušio dolazak Gospodara, da sam se prodao  agenturama i ko zna šta još. Savetovao bih i tebi da spališ ova pisma i da sve što si pročitao u njima samo usmenim putem prenosiš dragim ljudima. Čuvaj se Drejk. I zidovi imaju uši. I oči.

Nemoj me tražiti. Nisam u manastiru Tumane. Nisam ni u Zosimovoj isposnici. Nisam ni u jednoj poznatoj isposnici. Daleko sam, daleko u divljini Homolja, tamo gde ničija, pa čak ni monaška ni isposnička noga nikada nije kročila. Družim se kao što verovatno pretpostavljaš, sa šakalima. Već nekoliko njih me stalno obilazi, delimo hranu i polako učim da razumem njihov jezik i način mišljenja. Pitaš me kako su šakali pre nas osetili da je Gospodar lažan, pre vukova, pre svih drugih stvorenja? Ne znam, još uvek. Otkriću, nadam se. Od tog otkrića možda zavisi i Milenina sudbina. Čudna su sorta šakali. Nisu veličanstveni ni opevani kao vukovi (po meni su nepravedno zapostavljeni), ali imaju u sebi neko dvojstvo svetova. Nešto su na pola puta između sitnog i veličanstvenog, između psa i vuka, između strvinara i zveri...Malo su i od jednog i od drugog. Nisu ni skroz crni, ni skroz beli, Sivi su, sa nijansama. Možda zato imaju u sebi nešto što oseti tanane vibracije i strujanja vremena i dimenzija. Nijanse. Ne znam. Ali saznaću. A kad saznam Drejk, poći ću s njima zajedno, u onaj svet da potražimo Milenu. Da lovimo Izopačenost. Jednom sam je izneverio. Drugi put neću. Ne znam da li ćemo se ikad više videti. Na ovom svetu. Spali sva pisma. Moli se za mene i Milenu. Budi ljubazan prema šakalima, kad ih sretneš, nahrani ih i pomiluj. Valjani su to stvorovi.

 S Poštovanjem, večno Tvoj

  Gospodar Šakala

PODELITE OVAJ TEKST NA: