detalj slike: KRK Art dizajn

POKAJNA  LjUBA STRAHINjIĆA BANA,  ANĐELIJA 

Kao pred oluju koju najavljuju gusti niski i tamni oblaci, tako su i pred Boj na Kosovu odasvud stizali prigušeni glasovi puni strepnje o užasu koji se bliži. O nadiranju silne turske vojske. O gubitku slobode.

Prođe u sumrak Starac Milija, zabugari guslama,  priča osta za njim...  Vetar je donese do nas...

 *****

Anđelija je stajala na čardaku zagledana u zloslutno nebo. Odozgo sa Lovca dopiralo je potmulo hukanje sove. Znala je šta najavljuje.

Strahinja  Banović, njen muž, bio je zaokupljen pripremama za odlazak na Kosovo ravno. Brinuo je što ih, njegovu već onemoćalu majku i nju, svoju voljenu ženu, ostavlja samo sa slugom Milutinom, ali smatrao je da su Turci sada usredsređeniji na predstojeći  boj i da neće biti nevolja u njegovom odsustvu.

Anđelija, čije srce  nije prestalo da kuca za nesuđenim Ivanom  Kosančićem, nikada se nije svom dušom predala mužu iako ju je obasipao pažnjom i uvažavanjem. Njegova majka, osećajući tu  hladnoću, a znajući da njen sin zaslužuje da bude žarko voljen, kinjila ju je. Kad bi se Anđelija pobunila, ona  bi  joj prebacila da je ni njena porodica ne voli, da je ne obilaze i da su u svojoj pohlepi svi stali uz Milicu koja ima moćnijeg muža kneza Lazara. Te reči  Anđeliju su duboko pogađale. Ona je svim srcem volela roditelje, svoju čuvenu braću Jugoviće na koje je bila ponosna i  svoju moćnu sestru kneginju Milicu. No, niko od njih   nije imao vremena ni volje da joj pokloni  dovoljno  pažnje, da joj se zagleda u opustelu  dušu koja se još uvek nije mogla sasvim  pribiti uz plemenitog i naočitog junaka kakav je bio Strahinjić ban. Gajila je  duboko poštovanje prema njemu, ali to nije bilo isto što je i on  osećao prema njoj, uvek zadivljen njenom pojavom. Prikrivala je to koliko god je mogla. Znao je on zašto se njen pogled spušta pred njim umesto da na žar u njegovim zenicama blesnu i njene. Ali, prećutno su živeli svoj bračni život kako to pravila nalažu. On, srećan što je ima, ona zahvalna što je ne krivi za pravi odjek njegove ljubavi u sebi.

Brinula je pred njegov polazak. Donela mu je svoju brojanicu  da ga čuva. On je bio ganut. Činilo mu se da mu je tako predala i komadić srca, onog što nikad do kraja nije osvojio. Pošao je do manastira da se pomoli pred put. Molio se da sačuvaju Kosovo, da zaustave moćnu otomansku silu, da  njegova porodica bez nevolja dočeka da im se živ vrati.

Kad je Strahinjić Ban zamakao ponad Joševika, Anđelija oseti kako je sad odgovornost za dom na njoj, pobrinu se da uteši njegovu usplahirenu majku, zamoli slugu Milutina da još jednom proveri čvrsto zatvorenu kapiju i krenu na počinak osećajući se samom i beskorisnom.

Nikad jasno kao tad ne vide kako je iznutra prazna. Kako joj je nešto dragoceno promaklo a da ga nije spoznala u raskoši svog udobnog  života. Ostala je nepoznata sama sebi. To nešto duboko u njoj što je tinjalo, gonilo u osamu, ostalo je neotkriveno.

Iznenadan snažan tresak o kapiju probudi je iz omamljujuće letargije.

Silni Vlah Alija, na konju upade u dvor glasno je dozivajući.

Zbunjena pohita na čardak vičući:

– Šta je Silni  Vlah Alija, došao si da se junačiš nad ženama. Ako si takav junak što ne ideš na Kosovo da se pokažeš.

– Malo veći boj ja ovde bijem. Lovim zlatnu košutu  uspavanog srca. Odavno te merkam. Tvoj div junak koga svi slave  nije uspeo da ti osvoji srce. Ono mene čeka. Pamtim da si me gledala još kao mala, uzalud si se trudila da tom pogledu daš prezriv izraz.  Jasno vidim  da na tvom licu ne blista sreća zadovoljne žene. Misliš li da je najviše što žena može, da služi mužu! Dođi da ti pokažem šta je žena kad gospodari. Povešću te u moje dvore da sineš. Što čamiš među ovim brdima. Nije to za takvu lepotu. Mi Turci znamo kako da lepoti damo pravi značaj. Dođi da te Silni Vlah Alija probudi  da se rascvetaš.

 – Gubi se, nesrećniče, mani se tvoje slatkorečivosti. Samo ti ime kaže da si nevera, izdajica, lažni Turčin!

– Nemoj tako, golubice, manji potok u veći uvire, takav je zakon prirode. Izdaćeš i ti kad te obljubi Silni Vlah Alija.

– Nikad.. .

 Ciknu Anđelija i pusti sedam besnih hrtova na drznike što su upali u njen posed.

No, silnik se ne povuče, u čas se nađe pred njom.

 – Lepa golubice, lako te mogu savladati. Ali, hoću sama da pođeš.

– Nikad, nikad,  ubi me, nikad...  siktala je Anđelija uzmičući.

Sluge Silnog Vlah Alije uhvatiše majku Strahinjića bana i slugu Milutina spremni da krenu. Shvativši da će ih povesti i sigurno pogubiti, Anđelija istupi pred Silnog Vlah Aliju spremna da se preda, ako ih pusti.

Uskoro su drumom niz Joševik  odjekivale tarabuke i daire kao da prolaze svatovi sa mladom. Skamenjena Anđelija je mislila na prepadnutu staricu i slugu Milutina koji ostadoše zgranuti onim što se zbilo.

Potom je došla noć. Noć koje ne želi da se seća, noć u kojoj se pitala, zašto žena  često mora da podnese sudbinu bespomoćnog plena. U detinjstvu je uvek neko bio glavni,  prvo  otac, braća, dominantnija  sestra, majka, koja je uznosila samo sinove. I možda po prvi put shvati šta je to što joj je stalno falilo. Osećaj pripadanja. Nikada joj niko nije pripadao na način da je to učini potpunom niti im je ona zaista pripadala.  Strahinjić  ban se trudio da joj to priušti, ali neki otpor u njoj nije popuštao. Kao da ju je sopstvena porodica učinila nesposobnom da se uz nekog uceli i isceli. Da se  osamostali i postane centar nečijeg života pa i sopstvenog.

Taj zjap u njoj i pred njom postaje još očigledniji pred ovim  drzinkom koji joj  upravo nametao  centar, koji je hteo  da je postavi u čelo svog (tuđeg) carstva, da   je izvodi i da se hvali svojom moći  čim je uspeo da je sebi dovede. A ona je samo videla zjap, pukotinu u koju tone. Niti može da se uklopi u to novo i nepoznato nebo niti može nazad. Više nikad ne bi bilo isto. Provela je noć s Turčinom. Okaljana joj  je čest. Bez krivice kriva. Prokleta!

                                                        ******

Opijen njenom blizinom  Silni Vlah Alija je zadremao pod čadorom. Straža je bila daleko da bi na miru uživao u čarima pobede.

Oprezna, kakva je  bila, Anđelija opazi   Karamana kako najavljuje dolazak gospodara.

– Zemljo, otvori se da propadnem.

Šapnu postiđena.

Nesvesno prodrma Silnog Vlah Aliju upozorivši ga.

Utom Strahinjić Ban svom snagom nasrnu na njega.

Dva diva sudariše se žestoko i nepomirljivo se boreći za nju. Odjednom je postala svesna da je u centru okršaja, u centru svog prošlog i budućeg života. Koji god da prevagne neće biti dobar po nju. Pobedi li Ban  vratiće se kao preljubnica. Pobedi li Vlah Alija  ostaće da živi kao izdajica i muža i svog roda. Kom carstvu da se privoli.

I vide kako Vlah Alija nadvladava,  i da je jasno šta je čeka.

Neočekivano Strahinjić Ban povika da mu pomogne. Zar da pomogne svojoj propasti, verovala je da je čeka kazna i od muža i od oca, braće, majke, sestre... Svi će je prezreti. Kod Vlah Alije biće cenjena i zaštićena. Biće to  znak da je veći junak, da je za nju hteo i glavu da položi. To će joj pribaviti poštovanje kod njegovih.

Umesto da pohita mužu i pomogne mu, ona pomože  Silnom Vlah Aliji.

No, gnev nakupljen još u tazbini gde je uzaludno tražio pomoć,  i sad ovo Anđelijino izdajstvo koje je Strahinjić Ban munjevitom brzinom shvatio kao uzmak žrtve od straha,  i nepromišljeno srljanje  u propast, ohrabri ga i on dobi nadljudsku snagu i  učas smrvi snažnog bezumnika koji je pružio ruke ka njegovoj najvećoj dragocenosti.

                                                           *****

Strahinjić Ban je prišao Anđeliji koja  pokuša da beži, uze  je kao uplašeno dete koje u snu pokušava da se sakrije od nečeg samo njemu vidljivog. Postavi   je ispred sebe na ata i brzinom munje izjaha iz tabora u kojem je vladala pometnja zbog  iznenadne smrti Silnog Vlah Alije. Ni reči nisu progovorili. Kad su stigli u Banjsku dočekao ih je muk.

Majka je skočila srećna što vidi da su se živi vratili. Sluga Milutin je

metanisao zahvaljujući Bogu što opet vidi gospodara. Prišao je Anđeliji i kleknuo pred nju.

–Hvala ti, čestita Gospođo, što si nam spasila živote. Znali smo da će te naš gospodar izbaviti.

Strahinjina majka  joj, takođe,  priđe i pomilova je po kosi iskazujući zahvalnost. Niko nije znao šta se tamo sve zbilo.

Anđelija je nemo stajala pred njima kao krivac postiđena što je pokušala da izda svog gospodara. Njegovo ćutanje bilo je teže od bilo kod prekora. Kad bi bar nešto rekao, kad  bi je izgradio, bilo bi joj lakše. Njegovo zaleđeno lice odavalo je dubok bol i povređenost. Nije bilo reči kojima bi se to moglo iskazati.

Premoreni pođoše  na počinak.

Anđelija je prvo otišla po vodu.

On je leđima bio okrenut i drhtao je pored prozora gledajući u mrak.

Ona je naglo prišla sa čašom u ruci.. . Pozva ga  tiho.

– Gospodaru!

On se polako okrenu.

Tiho  spusti čašu pred njega  i hitro izvuče nož.

– Eto ti  nož, presudi mi  i evo ti čaše molitvene. Oprošteno ti je  pred Bogom. Biću ti zahvalna da me lišiš muka da celog života kinjim sebe za nedelo koje danas u strahu počinih.

Strahinjić Ban   ćutke gledše pred sobom. Uze nož i čašu i skloni ih.

Potom  prihvati  njene ruke koje su bile ledene i koje su neprestano drhtale.

– Sve je to iza nas. U svom domu smo... Ostalo ćemo zaboraviti. Priberi  se i ne misli više na ono što je bilo. Hajde, lezi. I ja sam premoren, zaželeo sam se sna u svom domu.

Ubrzo potom noć spusti svoja teška krila na udolinu u kojoj su bili njegovi dvori u centru malene Banjske.

Brzo je utonuo u san ophrvan teškim mislima o svim izdajama koje je proživeo za tako kratko vreme.

                                         *****

Noć je bila tiha i okrepljujuća. Probudio se rano pre svih. Sav užas prethodnih događaja ga je pritisnuo kao teška planina.

Navukao je odeždu i izjurio iz kuće. Uzjahao je ata i pohitao ka brdu, ka Lovcu gde je najčešće uživao u lovu na jelene. No nemir ga je gonio. Nije ni pogledao ka velikoj dubravi koja ga je uvek smirivala. Slika Anđelijine ruke, koja nož pruža Silnom Vlah  Aliji,  neprestano se vraćala,  gonila vatru u srce i suze u oči...  Bežao je od te slike.

Brzinom  munje prošao je kroz Lovac, Lipovicu,  Lokvu i spustio se prema Dolu. Još je bilo rano jutro. Nigde  nikog. Samo on i bol. Popustio je uzde i polako išao ne znajući gde će stati... Konj je dobro znao svog gospodara. Znao je njegova raspoloženja i prilagođavao se.

Nosio ga je sapatnički kao da deli teret njegove duše. Usporio je hod. Kaskao je lagano osećajući da beže od onoga što je na njegovoj duši.

U jednom momentu konj zastade. Banović siđe i sede na zemlju.

Konj je mirno stajaše u mestu.

Najednom kao da se zemlja zatrese.  Iz Banovićevih  očiju grunuše suze... Sav bol od strašnih slika u duši kapao je neprestano, od reči koje je čuo u tazbini zapanjen njihovom sebičnošću. Istinom da su spremni da se odreknu Anđelije, samim tim i njega... Njeno nesnalaženje... Nije bilo leka tim ranama. Nemo je jecao a potok suza se skupljao u uvali. U neko doba iscrpljen zadrema. Nedugo potom pred njim se stvori vila sa melemom za njegovu dušu. Blago mu dotače srce i reče, ozdravićeš. Nema boljeg  srca pod nebom od tvoga. Tvoje suze su svete jer su suze pravednika. Od njih ću stvoriti lekovit izvor da teče dok je sveta i leči svaku ljudsku nevolju. Ustani da vidiš novi Kladenac. Umi se  i ozdravićeš. A Anđelija će od sad pa dok živi svim srcem voleti samo tebe. Onako kako nikad nije. Idi  sad svojoj ljubi i uteši je svojom novom snagom.

Sutradan je tuda prošla vojska koja je od Rogozne krenula na Kosovo ravno. U čudu su gledali u izvor u Dolu koji se  odjednom tu našao... Svi pohitaše da se napiju vode koja se proču po lekovitosti. Kad bi neko upitao gde se nalazi taj kladenac svi bi odgovarali,  u Banovom dolu.  I to ime mu ostade.

                                             *****

Posle prvog sna koji joj je pomogao da iz očiju potisne strašne i samooptužujuće slike, Anđelija se rano probudila potpuno svesna svoje krivice, svog greha prema Gospodaru koji ju je tako nežno voleo. I prvi poriv beše joj da se baci sa kule i tako okaje svoje grehe. No, znajući koliko mu je bila mila, pomisli da bi to bio pretežak udarac za njegovu već previše ranjenu dušu. Ne, to nije dobar put, lišiti ga svog prisustva koje ga je smirivalo, davalo mu snagu. A, bilo bi i kukavički  tek tako pobeći od suočavanja sa sobom i iskupljenja. Mora se podneti ono što sledi!

Stajala je na čardaku  zagledana u dolinu, osluškivala je umirujući šum Banjštanske rijeke, videla paru koja se izdiže iz starih termi.  Sve je to život koji ne prestaje ni kad se tragedije obruše na  ljude.  Bila je svesna da se i ovo mora podneti i da se život mora nastaviti.

Utom se  jasno začu zvono sa crkve koje je dolazilo odozgo iz Lovca, omiljenog Banovog lovišta. Znala je da je današnji dan bio posvećen proslavi Svetog Pantelejmona i odluči da ode da se tamo pričesti i da zatraži oproštaj greha  koji je pekao kao živa rana.

Sluga Milutin  je poslovao oko dvora i ona ga pozva. Zamoli ga da joj pripremi Zelenka koji joj je uvek bio na usluzi i reče mu za svoju nameru.

– Rano je, Gospodarice, sačekaj da se Gospodar vrati pa možete zajedno...

Ona ga nestrpljivo prekide.

– Ovaj put idem sama. Moram biti kod crkve pre svih.

On se tiho povuče. Anđelija hitro uzjaha i odjuri ka Lovcu  koji je već bio obasjan ranim jutarnjim zracima. Čini joj se  da nije ni trepnula kad izbi na Preslo.  Obuzeta teškim mislima za čas se nađe pred crkvom koja tek što je bila otvorena. Mirisala je na tamnjan i bosiljak. Na utehu, na čistotu, na nadu u moguć novi život.

Ušla je pognute glave i ničice pala pred ikonu Presvete Bogorodice. Suze pokajanja su se slivale i smirivale uzburkanu dušu zbunjenu svim što se dešavalo poslednjih dana. Udubljena u molitvu,  nađe se   u nekom mističnom zanosu i načas  oseti kako se neka meka ruka spušta na njeno teme. Potom začu glas:

– Dobro si učinila što si umesto u provaliju, došla pred Božje dveri. Nisi obavila sve što treba, čeka te posao. Moraš se iskupiti kako dolikuje banovskoj ljubi. Eno ti u Dolu Ban proplaka od tuge, i od suza mu niče sveta voda, idi umij se i ti i tamo će ti se reći šta ćeš dalje. Ustani kćeri, nevoljne grehe Bog prašta!

Anđelija ustade začuđena što nikog ne vidi u crkvi, a tako jasno je čula ohrabrujuć glas koji joj olakša teret razorene duše. Priđe oltaru i bogato darova crkvu, ničice pade i pred ikonu Svetog Pantelejmona vapeći isceljenje svoje ogrehovljene duše. Potom tiho izađe iz crkve klanjajući se i krsteći i   istog časa uzjaha Zelenka i jurnu niz Trbenovu.  Za čas izbi na Ratkovu glavu  i nastavi put ka Velištu i Dolu da potraži taj novi izvor i svog Gospodara.

Pre no što stiže u Do, ugleda uzvišenje koje joj prikova pogled. Nešto je povuče da mu se približi i ona stigavši zaustavi konja. Siđe i pokloni se do zemlje, ne  znajući zašto to čini. Zelenko je kopitama udarao na jedno mesto a iz zemlje su izbijale varnice. Nebo se prolomi a  bela golubica poče da kruži nad njenom glavom. U kljunu joj beše svitak.  Tri put se okrete  nad njom i ispusti svitak kraj Anđelijinih nogu.  Uzbuđena ona drhtavim rukama prihvati svitak  i otvori ga.

„Blagoslovana si da hram sagradiš Caru Konstantinu i majci njegovoj Jeleni koji postradaše za veru. Ovde gde Zelenko kopa, nek se postavi temelj tvog iskupljenja.  Bićeš lišena svih duševnih muka, bićeš pominjana u molitvama na vjeki.  Obriši suze, idi i budi uz Gospodara, budi mu potpora, a crkva će obdržati ovaj narod i ovaj kraj“.

Anđelija ničice pade na mesto budućeg temelja crkve, uznoseći molitvu Gospodu što joj pokaza put!

Potom krenu ka vodi koja se čula kao živi glas Boga  a beše  nedaleko od  mesta na kom je stajala. Zadivi se novom Kladencu. Prekrsti se pre nego što uze vodu da s njom spere sav greh i teret sa duše i da se vrati svom domu u Banjskoj.

  Oseti kako joj neka nepoznata  snaga odjednom  ispuni celo biće i kako je  spremna da zajedno sa svojim Gospodarom  krene u izgradnju Crkve Caru Konstantinu i carici Jeleni u Banovom Dolu da čuva uspomene na njegovu dobrotu, hrabrost, junaštvo i ljudskost.

Uzjaha konja i kao preporođena jurnu nazad ka ljubavi koju tek sad svom snagom oseti u celom biću, i kao da  joj je tek tog časa koprena pade s očiju jasno  ugleda lice svog velikog i jedinstvenog muža, plemenitog Strahinjić Bana,  tog časnog čoveka koji je očima prodirao u srce, koji je sve znao i kome se sve moglo reći i bez reči, i  bol, i strah i pokajanje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: