detalj slike: KRK Art dizajn

ZVUK JE BOJA, BOJA JE SVETLO, SVETLO JE GRAČANICA

I bi zvuk.

Dolazio je odasvud, tiho, postojano ali neumoljivo. Izvirao je iz kupola, priprate, lukova, naosa, dosledan, uporan ali blag, smirujući, nežan, topao, ugodno topao-ako se zvuk mogao odrediti pomoću toplote. Jelena se osmehnu. Zapravo ju je najviše podsećao na košnicu, na zvuk pčela, umilni i ljuljuškajući, bezbrižni zvuk detinjstva. Sladak poput meda, tih ali blistav, polako joj je budio sva čula. I nije nikakvo čudo, pomisli, što je takav zvuk čula upravo ovde, jer uspomene iz detinjstva su najača veza čovekova sa nebeskim, a gde bi joj Bog bio bliži nego pod svodom anđeoskih kupola Gračanice.

Zvuk se lagano raširi, razli po zidovima, podu, freskama, stopi se sa bojama, jer

Zvuk je boja. I bi boja.

Boje su bile čudnovate, tihe i delom polutamne, kao što je na prvi pogled bila i unutrašnjost ovog mesta. Ali ispod te tame, senovitih, mrkih i sivkastih tonova Strašnog suda, Izgona iz raja, strogih i dostojanstvenih lica vladarske loze Nemanjića, ispod svega toga čekala je svetlost, nešto duboko i veličanstveno, što je činilo da joj lice bude ozareno. Neke sile koje ranije nije primećivalabile su tu na delu, i nije ih se plašila, osećala je njihovu čistotu, neiskvarenost, njihov poziv da im se prepusti koji nije tražio ništa više osim jedne jedine stvari. Ljubavi. Samo ljubavi i uvek ljubavi. Jer ništa drugo ovde nije bilo važno. Jedino ljubav. Prepustila se svim čulima toj Nebeskoj liturgiji, i podigavši oči prema luku, između priprate i naosa, ugledavši lica kralja Milutina i mile i tužne kraljice Simonide, kojoj krunu darivaše anđeli, ona sve shvati, vide prošlost, sadašnjost i budućnost, jer ovo je bilo mesto na kome se sve ispreplitalo, a iz tih čudesnih boja  izroni svetlo, jer

Boja je svetlo. I bi svetlo.

I sada sve bljesnu pred njom, u jasnoj, savršenoj svetlosti i harmoniji. Dok je gledala u blago Simonidino lice, dok su se pred njom otpetljavale niti vremena, proživljenog, doživljenog i onog što će tek biti, sve se ispreplelo i povezalo, kao što je sve i povezano u Jedno; i zvukovi, i boje, i kupole, i freske i lica, i svetlo, na kraju uvek svetlo, jer

Svetlo je Gračanica. I bi Gračanica-juče, danas, sutra, i uvek-zauvek.

Sa Simonidinog lica na freski kanu krupna, čista suza. Jelenina probuđena čula nije iznenadilo što je jasno videla kroz tu suzu, kao kroz neko čarobno staklo, ono što je bilo i ono što je odredilo njen put. Zaronila je pogledom kroz  blistavu suzu u svetlost, svetlost koja je zapljusnula i raširila se pred njom poput nebeskog svoda, omogućivši joj pogled u detinjstvo.

Ah, ti bezbrižni divni dani. Roditeljska briga, žamor dece, toplota ognjišta, radost prvog snega, igra i jurcanje po pitomim livadama i proplancima Grmeča, svetlost zavičajnog neba, sada joj se sve to činilo kao divan i dalek san, kao zemlja večitog proleća. Školski dani, prve ljubavi. I zvuk pčelinjaka. Uvek zvuk  pčelinjaka, zvuk, boja i miris koji je označavao detinjstvo. One istinski srećne dane.

Kanu još jedna suza. San je prekinut, a detinji svet snova i oduševljenja zamenio je surovi svet odraslih. Došli su neki drugi zvuci, duboki i strašni, neke boje mračne i užasne, svetla kao da su na trenutak zgasnula; ni nebo više nije bilo isto. Kao da su zamrle i pčele, odbijajući da svoje čarobno pojanje daruju poludelim ljudima. Devedesete su je dočekale jedva punoletnu. Kao bolničarka, spoznala je sve užase koje je čovek uspevao da zamisli i sprovede u delo. Mladi momci umirali su na njenim nežnim rukama; nadala se da su im njene oči i topli osmeh pomagali da se  u taj poslednji čas osete voljeni.

Sada je plakala i ona, zajedno sa Simonidom. Slike su se ređale. Sve je bilo uzalud, činilo joj se, čitav taj besmisleni rat. Gledala je dalje. Izdaja, dugačka i sumorna izbeglička kolona, otimanje zavičaja, odlazak u neki novi, nepoznati svet.

Svet širokih vojvođanskih pejzaža, sunca koje je beskrajno tonulo u ravnicu dajući joj crvenkasti sjaj, svet plavih fruškogorskih brdakoja su krila u svojim nedrima najblistavije dragulje-manastire. Ali tada za njih nije marila. Život se budio u njoj, uspavan, željan svega. Bila je previše mlada da bi dugo patila za izgubljenim. Upisala je fakultet, stekla novo društvo, novu ljubav, i život je ponovo krenuo svojim uobičajenim, činilo se, predodređenim tokom.

Ali nešto je htelo drugačije.

Tog marta devedeset i devete nebo nad Novim Sadom zaparali su zločinački avioni, i Jelena je ponovo osetila zov Otadžbine. Gotovo tri meseca provedena na Kosovu donela su joj reprizu svega što je već doživela. I kraj je bio potpuno isti, gotovo potpuno isti: izdaja, tužna izbeglička kolona, osećanje gorčine, poraza i nepravde.

No u svakom porazu, u svakom zlu, nepravdi i stradanju začne se i nešto dobro, klica i zametak novog života, obnove, dobrote, pravde i svetlosti. Čudni su i nedokučivi putevi Gospodnji. Tog proleća devedeset devete, njena jedinica je u povlačenju prošla pored drevne zadudžbine kralja Milutina-manastira i crkve Gračanice.

 Nikada do tada nije videla nešto tako lepo, stameno, veličanstveno. Stajalo je tu vekovima, komad Nebesa na zemlji, divan, veličanstven, iznad svakog zla, iznad svakog poimanja moći, slave, bogatstva, već na prvi pogled joj je bilo jasno da je to mesto mnogo, mnogo više od puke zaostavštine zemaljskog moćnika. U njenim savršenim petokupolama, apsidama, oblicima, tekla je i razlivala se večnost, i bilo joj je jasno već tada, da ovakva harmonija oblika nije mogla nastati tek tako, već da se mogla postići samo uz Nebesku ruku. Sa puta su ih gledala mirna, dostojanstvena lica monahinja. Začudilo je što na njima ne vidi nikakvog straha, iako su nesumnjivo očekivale i dolazak neprijatelja. Pogledala ih je ponovo. Ne, na njihovim licima nije bilo straha. Samo spokoj, spokoj i prihvatanje sveta, svoje sudbe i mesta u njoj. Zavidela im je na tome, i na tren je obuzela sramota, Ona odlazi, a one ostaju, prepuštene  na milost i nemilost, prepuštene zaštiti tuđina-na čemu da im zavidi? Pa ipak, izgledalo je kao da one njoj šalju pogledima snagu, odlučnost i ohrabrenje, kao da je to mnogo potrebnije njoj nego njima. Začuđeno ih je posmatrala i dugo pošto su napustili Gračanicu, mislila o tome. Tada nije znala šta će se desiti i koliko je ono što izgleda moćno, snažno i bogato zapravo krhko, samo list na vetru, zrnce u prašini, a ono što je naizgled bespomoćno, prepušteno na milost i nemilost sili, ali i vrani, ustvari večno i postojano.

Nova suza.

 Kosovski dani ostali su iza nje. Završila je fakultet. Udala se. Firma koju je osnovala zajedno sa mužem odlično je poslovala. Počeo je da pristiže novac, a sa njim i putovanja, skupi automobili, stanovi, kuće. Raskoš. Krajičkom uma, uvek je mislila o Gračanici. Veličanstvena petokupolna crkva pohodila je  u snovima, ali nije joj odlazila u goste. Nekako je osećala da nije vreme.  Niko od onih koji su je okruživali za takva mesta nije mario. Uspeh u njenom svetu nije imao nikakve veze sa dušom i lepotom.

Nove suze. Gledala je kroz to magično svetlo Simonidinih suza svoj život kao na dlanu. Putovanja na koja je išla sa mužem. Prvo Evropa. Sve značajnije prestonice, Rim, Pariz, Madrid, London. Onda Amerika. Kanada. Dubai, Tajland. Kuba, Antili, Maldivi.

Gledala je te slike i njihove nameštene, lažne osmehe. Kao da ih je svako sledeće putovanje udaljavalo, kao da su zapravo bežali jedno od drugog po svetu, što je više novca stizalo, bivali su sve dalji i dalji jedno od drugoga. Kako se to desilo? Kada tačno su prestali da se vole? Nije znala. Nije mogla da se seti je li to bio trenutak, ili proces koji je trajao. Lažna ljubav, lažni brak, lažni licemerni prijatelji. Živela je u laži.

Onda su počele prevare. Sumnjivi telefonski pozivi, sumnjive poruke, tragovi i mirisi drugih žena na njegovom licu, telu, odeći. Onda je i ona uzvraćala istom merom. Skupe hotelske sobe, mnogo mlađi ljubavnici. Tonuli su sve dublje u bunar bez dna. Samo su još pred lažnim prijateljima i poslovnim partnerima glumili srećan par.

Sa lica kraljice otkotrlja se, činilo se, najkrupnija suza. Znala je šta dolazi sada.

Dugo su pokušavali da dobiju dete. Iz nekog razloga, nije uspevalo. Na kraju, kada je već gotovo odustala od nade da će ikada postati majka, zatrudnela je. Dobili su muško dete, kome su dali ime Miloš.  Pomislila je da će rođenje deteta biti šansa i za njihov posrnuli brak. Isprva se i činilo tako. Njihovi odnosi su se polako popravljali. Prestale su prevare, uvrede, prebacivanja. Nešto topline počelo se vraćati u porodični dom.

Nije nam bilo suđeno, pomisli gledajući kroz svetlost suze. Ta vrsta ljubavi nije bila za nas. Samo smo unesrećivali i sebe i druge.

Nad tom obnovljenom srećom ubrzo su se nadvili tamni oblaci. Duge besane noći provedene uz dete i simptomi koji nisu slutili na dobro. Konačno, dijagnoza koja je potvrdila njihove najcrnje slutnje. Najteža bolest. Usledila je dugogodišnja borba. Državne klinike, privatne klinike, klinike u inostranstvu, najskuplje klinike.

Ništa nije pomoglo. Izgubili su tu borbu.

Posle toga ništa više nije bilo isto. Njihov brak se ponovo, ovaj put nepovratno urušio. Firmu su podelili na dva dela, i rastali se na koliko-toliko civilizovan način. Više nije bilo nikakvog kontakta, gubitak deteta bio je previše bolan da bi ijedno moglo podnositi i uspomenu na ono drugo. Ubrzo su joj umrli i roditelji, i Jelena se u jednom momentu našla potpuno sama na svetu.

Imala je novac, slavu, društveni položaj i ugled, ali u stvari, shvatala je, nije imala ništa. Bila je sama i nezaštićena poput lista na vetru. Prijatelji, poslovni partneri, poznanici, ubrzo su joj nestali sa vidika. Nisu imali ni želje ni vremena za saosećajnost. Nije se bunila ni žalila, čak ni osećala povređeno. Dobro je znala pravila koja su funkcionisala u svetu kome su pripadali. Znala je da je ispala iz igre.

Suze su kapale dalje, i u njima je gledala najteže dane svog života. Duge, besane noći u koje nije dolazio san. Prve probleme sa alkoholom i tabletama. Osećanje izgubljenosti, nepripadanja, dezorijentacije. Osećala se kao biljka iščupana iz korena i prepuštena na milost i nemilost vetru. Na milost i nemilost svetu. Okrutnom svetu. Više u njemu nije prepoznavala, ni mogla da nađe lepotu.

Usledili su najgori dani i noći, dani i noći u kojima je razmišljala kako da sebi prekrati muke, da popije više tableta nego što treba i jednostavno zaspe zauvek, ili da se baci s mosta u večnu, hladnu i bešćutnu vodu i napusti ovu pozornicu bola.

Nije više imala volje, motiva ni želje za životom. Još samo korak delio je od smrti.

A onda joj je u san došlo blago, milo i napaćeno lice gračaničke kraljice.

I ta ju je kraljica zvala. Kraljica koju su od detinjstva proganjali, nametali joj brak iz državnog interesa, nametali joj vlast, silu i moć, koje nije želela. Ta ju je kraljica dozivala svojim suzama, svojim tužnim pogledom i setnim osmehom koji je uprkos svemu, bio željan života. Dozivala ju je kroz vekove, kroz koprene vremena, ali začudo nije se toga plašila. Nije se plašila ni što se vremena mešaju i što je doziva lice iz prošlosti; negde duboko u sebi znala je da je  vreme Jedno, i da je deo Jednog,  da je sve povezano oduvek.

U tom snu ponovo je videla veličanstvenu petokupolnu građevinu, videla je blaga ali odlučna lica monahinja, i u tom bezvremenom trenutku sna shvatila je da je svako zlo, tuga i bol prolazno, da je samo delić prašine pod svetlošću zvezda i pod milošću nebesa.

I evo je sada tu, u unutrašnjosti Gračanice, njene oči gledaju sve te anđele, Nemanjiće, kraljeve, kraljice, upijaju boje koje se slivaju i teku poput neprekidne, večne tople kiše, njene uši čuju zvukove košnice, zvukove sreće i detinjstva i sve se to pretače u jedno tiho ali poput malog sunca blistavo svetlo, koje je gleda sa luka, sa lica kraljice Simonide.

,,Otvori svoje srce. Samo otvori svoje srce, i naći ćeš put koji treba da slediš.'',  to joj je rekla sestra Jefimija. Bez ikakve prisile, bez nagovaranja, bez ikakvog očekivanja u pogledu. To ju je rasteretilo, nije ni želela nikakva očekivanja, želela je potpunu slobodu.

I slobodu je i pronašla. Tu, u tom tihom polumraku, ali ipak okupanom bojama, zvukovima i svetlom detinjstva, našla je ono najlepše, što je bilo duboko zapreteno u njenoj duši. Zidovi su joj poručivali, lukovi, naos, priprata, freske, kupole, sve joj je poručivalo, na kraju i sva ta lica, i strogo lice kralja Milutina i blago, anđeosko lice kraljice Simonide, svi oni poručivali su joj jedno: nije kraj životu, uvek ima smisla, i pored sve boli i stradanja ima smisla u životu, i još uvek u njemu ima lepote, uvek je bilo i biće.

Osmehnula se i tiho pomolila za Simonidinu dušu. Setila se svih svojih talenata koje je toliko dugo potiskivala, kako je lepo crtala i pisala u detinjstvu, kako je njen anđeoski glas odjekivao rodnim brdima i proplancima. Koliko još divnih pesama u slavu Božiju može da otpeva, koliko divnih slika da naslika i reči da napiše. Koliko još ljubavi može da da monahinjama i svakom putniku namerniku koji dođe u manastir, i svakom živom biću sa kojim dođe u kontakt. Ne, nije zaboravila da voli, još uvek u njenom srcu ima ljubavi.

Samo je živela pogrešno. Shvatila je da ljubav nije beskrajna grabež i uzimanje, da uspeh nisu kuće, kola, vikendice , putovanja, da je sve merila pogrešnim kantarom i trkala se u unapred izgubljenoj trci. Ta je trka odvela daleko od njene duše i skoro joj potrošila život.

Skoro, ali još nije kasno, pomisli sa osmehom. Ugledala je sestru Jefimiju na ulazu, i po izrazu njenog lica bi joj jasno da sestra zna šta je odlučila.

,,Dobrodošla nam'', osmehnu joj se sestra Jefimija.

Neka bude, pomisli Jelena, srećna prvi put posle dugo, dugo godina. Neka ostatak života provedem u davanju, činjenjem sreće drugima. Dosta sam uzimala. Neka bude sada i do kraja zemnog života drugačije. Neka bude svetlo, boja i muzika košnice, anđeoskog i božanskog, a ne prolaznog, veštačkog i površnog.

I bi zvuk. I bi boja. I bi svetlo.

I bi Gračanica.

Sada, oduvek i zauvek.

PODELITE OVAJ TEKST NA: