O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Razgovori


MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ: MERA JE PEČAT NEVIDIVOG REDA U VIDIVOJ PRIRODI

Neda Gavrić
detalj slike: KRK Art dizajn


Miroslav Dimitrijević: Uvek imaj meru, jer mera je pečat nevidivog reda u vidivoj prirodi



Književni portret Miroslava Dimitrijevića pročitajte OVDE.


Književna radionica "KORDUN"
Neda Gavrič, Banja Luka - Paraćin, 03.05.2024.


Objavili ste preko stotinu knjiga, devet dela u elektronskim medijima. Osnovali ste i uređivali nekoliko glasila, Vaše monodrame izvodile su se takođe preko stotinu puta širom bivše Jugoslavije. Kako ste balansirali između poslova pisca, urednika i izdavača?


Objavio sam 125 knjiga, a do 17. maja izaći će još dve knjige iz sakrivene istorije Srba, odnosno još dva naslova mojih izabranih istoriografskih i istorijskih dela. Do sada su mi objavljena izabrana književna dela i još dva kompleta izabranih istoriografskih dela. Imam dovoljno godina da bih morao da počnem da zaokružujem svoje stvaralaštvo. Pa i pored toga ostaće mi nekompletirana dela antropogeografskih i istorijskih knjiga kao i monografija mesta i gradova, koje su objavljivane u okviru posebne edicije SANU, zatim publicistika, esejistika, književna kritika, satirične knjige... Nadam se da ću uspeti i ta dela da svrstam u kutije, da ih u traljama otac ne ostavlja, kako reče Branko.
Kako sam balansirao između poslova pisca, urednika i izdavača? Tako što sam uporedo pisao po tri knjige. Istovremeno. Odmarajući se od prve, pisao sam drugu, relaksirajući se od druge unosio sam tekstove u treće delo. Pa nanovo. Naprimer, 1996. godine objavljena su mi 9 dela kod različitih izdavača. Pišem samo onda kada me Sveti Duh nadahne, kada mi se podigne ukupni duhovni, umni, mentalni kapacitet, to jest kada mi pesnička antena („trola“) dodirne najviši kosmički napon, najviše duhovne vibracije... Tada se srBski jezik počne sam od sebe pisati, sam sebe osmišljavati, dograđivati... Kada postanem medijum koji prenosi božanske reči, jer je srBski jezik svetlosni jezik, plameni jezik, prvi jezik ovog holocena, ovog petog čovečanstva na Zamlji koje utemeljiše Srbi (prvo pismo, prvi brojni sistem, prvi kalendar, prva arheometalurgija, prva arhitektura, prva umetnička dela), predviđenoj za sedam civilizacija, prema „Kanonu osunčavanja...“ Milutina Milankovića. Neki kažu i za mnogo više. Dakle, kad ti Gospod otvori dveri onda ti je praktično sve pa i Nebo otvoreno. Kada me to neopisivo ushićenje preuzme, znam da će knjiga biti završena i objavljena, jer kad ti Bog da veliki talenat, da ti i odgovarajuću fizičku snagu. Opremi te svim svetlosnim oružjem. I uputi te na dobre ljude i njih na tebe. I onda shvatiš da ti je pisanje – životna misija, a ne kaćiperstvo i sujeta, literarna samoobmana i hvalisavost... Nikad ne mislim šta će kritika ili čitaoci da kažu o mom delu. Mislim istinu, govorim istinu, pišem istinu. I to je osnovni zakon kosmosa. Ko ga prekrši, Bog mu uskrati talenat. Toliko knjiga? Pa Gospod Isus Hrist, u onoj priči o talantima, je rekao da moramo umnožavati talante-talente. To i činim. I nadalje ću. Ubeđen sam da sam kao urednik pre svega, a onda i kao izdavač, izgubio dosta vremena na uštrb književnosti. To je moje iskustvo, neka mi kolege ne zamere. A vreme je sveta stvar. U Rč vedi (Pogrešno Rg vedi), najstarijoj knjizi na svetu iz vedske civilizacije Srba se kaže: „A Vreme stvori ovo nebo i ovu zemlju. I obujmi sva bića u zagrljaj, kao otac, a posta im sinom“. (Uporedimo to sa Ocem i Sinom iz Novog zaveta). Trošiti pametno svoje vreme, najviša je pamet. U novoj inkarnaciji nećemo biti to što smo u ovom životu. „Nije bilo vremena kada ja, ti i ovi ljudi nismo postojali“ govori bog Krsna (Krišna) Arjunu (Ariju) u „Bagavat Giti“.

Kako ste doživeli reakcije i kritike najeminentnijih srpskih književnika i kritičara na Vaše stvaralaštvo?

Prijatno je pročitati pozitivnu kritiku ili recenziju, posebno kad je pesnik-pisac mlad. To podstiče, daje elan, kao i nagrade. Književnik Radomir Mićunović je napisao za moju zbirku pesama „Odrastanje anđela“ da je to „Miroslavljevo književno jevanđelje“. Taj naslov sam stavio na dvotomnu knjigu jugoslovenske i srpske književne kritike o mojim delima. A o mom književnom stvaralaštvu pisali su najeminentniji i najkompetentniji stvaraoci, spisak je poduži i može se videti u mojoj biografiji, koju ste nedavno objavili u okviru teksta mladog i talentovanog kolege Alekse Đukanovića. U principu pohvale imaju sakralni karakter od početka ovog čovečanstva. Ima ih kod Sorbeja (Orfeja), Momira (Homera), u Bagavat Giti, u Knjizi kralja Tota i u svim klasičnim delima. Suština je u sledećem: onaj koji hvali, mora biti zahvalan što može, ima koga i zašto da pohvali. A to je milost Božja, ostala nam od lepenskih i vinčanskih vremena. To je originalna srpska kultura i čoveštvo. Antropomorfne figurine iz tog perioda, sa raširenim rukama dobrodošlice i ljubavi, više govore od svakog teksta.


Kroz svoj rad i stvaralaštvo, susreli ste se sigurno sa bezbroj izazova i prepreka. Koji Vam je bio najveći izazov u karijeri književnika i novinara?

Novinar i književnik u Srbiji uvek je imao mnogo izazova: Meni je bio zabranjen jedan broj dvonedeljnika „14 dana“, zatim je isti list ukinut, podneta je čak i krivična prijava protiv glavnog i odgovornog urednika u liku moje malenkosti, kako se ne bih mogao kandidovati na tada pretstojećim prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Ali najpre, početkom sedamdesetih godina 20. veka nadležnim službama upao sam u vidokrug kada sam hteo da osnujem sindikat seljaka. Ako su srp i čekić bili tada osnovni simboli jednakosti u socijalizmu, zašto moji roditelji poljoprivrednici nisu ni jednom otišli na more? I nisu imali nikakve sindikalne benefite kao radnička klasa? E, tada su počeli da me tretiraju kao – anarholiberala. U to vreme je bilo moderno da skoro svaki grad ima nekog anarholiberala na koga će budno da se motri. A posebno od trenutka kada sam hteo, da sa grupom umetnika osnujem tajno društvo protiv socijalizma i Josipa Broza, pod imenom „Vazali nule“. Pred Slobodanom Miloševićem, kada je već uveliko bio vožd-vođa srpskog naroda, pročitao sam alegoričnu pesmu „Vožd“, u jagodinskoj galeriji Muzeja naive, gde je Milošević došao sa celom svitom, a dočekali su ga svi važni drugovi političari i predsednici, članovi privredno-političkih aktiva opština i regiona. Dozvolite da kažem nekoliko stihova iz nje radi boljeg razumevanja, zašto sam mogao da budem „ćorkiran“ ili prebijen:

VOŽD


Ni Voždu nije lako
Uvek je u tuđoj šaci
Čuvaju ga svako jako
I mudraci i podlaci
Šta mu vredi sjaj, tvrdoća
Mudrost ravna svoj večnosti
Kad mu narod stipsa, zloća
Aplauzom lomi kosti

Ni Voždu nije lako
Osvetliti trunku veka
Al što ne sija naopako:
Iz srca, iz čoveka

U sali tajac. Grobna tišina. Čankolisci gledaju Miloševića. Iza mene stadoše dva diva iz njegovog obezbeđenja, za po glavu viši od mene. Čekaju znak od šefa. Pomislih – tu mi je kraj karijere. Gledam i ja u Miloševića. Njegovo premišljanje mi izgledalo kao večnost. On prvi poče da aplaudira, polako, blago, gospodski. Onda se razleže frenetičan aplauz njegovih ulizica. Kao da jedva dočekaše. Oči ime vedre, lice veselo. I oni su mislili kao i ja o njemu, samo nisu smeli da zucnu. Nisam nakon toga trpeo nikakve posledice. Ipak najveći izazov je bio kada sam jedan ceo broj paraćinskih novina „posvetio“ lokalnim funkcionerima i njihovom (ne)radu, koji su posle toga morali sami da podnesu ostavke. Njihovo kratko nećkanje ubrzao je miting radnika Fabrike štofova na glavnom gradskom trgu. Tada se reč urednika i novinara cenila mnogo više nego danas. Tada su me smenili s mesta glavnog i odgovornog urednika. Oni mene jednog – ja njih dvanaestoro. Nedamsvoju glavu ni čast tek tako.

Po Vašem mišljenju, koji su to najveći izazovi s kojima se svi suočavamo u svetu danas?


Ovo današnje čovečanstvo je pred brojnim i najvećim iskušenjima, pre svega atomskog rata, opisanog i u drevnoj knjizi „Mahabharata“. I tada su ljudi imali bramastru-atomsku bombu, vimane – avione, radio i televizijske aparate u vimanama, koje su letele na redovnim linijama do stalnih destinacija na Zemlji, kao i tehnička dostignuća slična današnjim. O tome se ne priča mnogo, ali se pomno proučava. I taj atomski rat se odigrao na tlu Bharate-današnje Indije. Prema opisima iz pomenute knjige, eksplozija bramastre bila je jaka kao „hiljadu sunaca“ i imala je obaveznu „pečurku“. Zar to nije isti efekat kao kad eksplodira današnja atomska bomba? Izgleda da je ovo ukupno čovečanstvo napredovalo samo u tehničkom i tehnološkom smislu, ali je zakržljalo u duhovnom, etičkom i moralnom pogledu. Srbi kao praoci bele rase, i Srbija kao kolevka belog čoveka-evropeida i istočnik (izvor) pismenosti i kulture, doživela je 1999. godine da od strane NATO-pakta (29 zemalja) bude napadnuta i bombardovana projektilima sa tzv. oslabljenim uranijumom, čije će posledice osećati naši potomci i posle stotine hiljada godina. Ne mogu da shvatim da u mozgu tih ljudi postoji nagon oceubica, neka očigledna „falinka“ koja ih tera da ubijaju kolevku svojih pradedova, čukundedova, navrndeda, askurđela, kunđela, sukurdova... i na hiljade i hiljade predačkih kolena (pasova), čije nazive ne znamo. Pa Srbija je majka belog čoveka, matera čovečanstva. To ne kažem ja, već J. Bikerman: „Od svih evropskih naroda u antičko doba postojali su samo – Srbi“ (J. Bikerman, „Hronologija Starog sveta“, London, 1969). Njegov naučni stav potvrđuju još: Euzebije, Miler, Kamajer, Hadruan, Toper, Fister, Nikolić, Olga Luković Pjanović, Branislava Božinović, Filipović, Jarčević, Deretić, Šafarik, Kljosov, Celer, Rober, Alinei, Trambeti, Sajks, Srboljub Živanović... i na hiljade svetskih naučnika od integriteta. Američki časopis „Fakt“ takođe tvrdi da su srpski narodi vremenski i kulturno najstariji i da imaju preko milion dokaza za to. Da sažmemo: čovečanstvo je napadnuto sa svih strana: zatrovan vazduh, voda, zemljište, otrovni lekovi, epidemije, nova ratna žarišta... jednom rečju - opšta depopulacija na ovoj našoj jedinoj planeti – majci. Ali osim megalomanskih planova ljudi bez duše, postoji viši Nebeski plan, Božja Promisao i Svemilost. A ko može Bogu biti supostat (protivnik)? Bog je Put,
Istina i Život. Pa zašto bismo se onda bojali i strepeli?

Kada govorimo o porodici i njenom značaju, koji su ključni elementi zdrave porodične dinamike?

Ključni elementi zdrave porodice su tradicionalni, prirodni i sveti - kao jedino ispravni: Otac – predstavlja Nebo, majka je Zemlja (srpska narodna zagonetka glasi: „Otac visok a majka široka“ – odgonetka: Nebo i Zemlja), prave porod, rod, narod. Na starosrpskom-arijskom ili arhaičnosrpskom (nikako na sanskritskom jeziku jer ne postoji narod – sanskrićani koji govori sanskritskim jezikom) reč rod = podmladak, klica, mladica, proistekla iz st. srp. korena – rud`. Porod, rod poštuje Roditelje, ima gotovo sakralni odnos prema njima, prema biološkim roditeljima. A osnovni vezujući faktor je – Ljubav. Ko ne voli majku, ne voli – Bogorodicu, ko ne voli oca, ne voli – Isusa Hrista, ko ne voli učitelja, ne voli Duh Sveti. A roditelji su ujedno i prvi učitelji svoje dece. Porodica nije tek prost skup ljudi, porodica je nebeska vertikala. Rta- koja spaja Nebo i Zemlju. Nisu slučajno naš praotac div Adam i pramajka Keva (u Bibliji Eva) rođeni baš na Rtnju, na centralnoj tački Rajskog vRTA, koji se pruža 500 kilometara u prečniku, ispod nebeskog Svetlosnog krsta, fokusatora elektromagnetne i toplotne energije sa Sunca, što stoji nad rajevinom Srbije od samog Početka.

Na koji način se nosite sa negativnim uticajima?


Nit se nosim, niti ih nosim. Negativnim uticajima nedam da utiču (ulivaju se) u moju auru (svetlosnu odoru, koju ima svako od nas). Od čiste aure, svaka se boljka i nevolja odbija. Ako imaš Boga u srcu, nečastivi koji je nosilac negativnih uticaja (preko ljudi), ne sme onda ni da proviri u tebe. Veruj, i vera ćete tvoja spasti. Budi vedar, nasmejan, milosrdan, uman i razuman. Sama starosrpska-arijska reč to objašnjava: RAZ - UM. Raz znači Jedan (raz, dva, tri...), Prvi, Početni Um. Razum - jednako je - Prvi Um. A on je Božji Um, Um Onoga koji i tebi dade da budeš Uman i Human, a ne bezuman i nerazuman i umobolan. Sa njim(a) se ne druži. Niti služi. Nit ih kušaj, niti slušaj. Niti ih gledaj, niti im se predaj. Naročito to ne smeš. Molitvom dušu blaži. I bogomislima snaži. A „zlo rađenje – gotovo suđenje“, reče J. J. Zmaj. Ti im ne sudi, sami sebi su već presudili.


Kako vidite ulogu umetnosti i kulture u održavanju mentalnog zdravlja i duhovnog blagostanja?


Uloga umetnosti i kulture u održavanju mentalnog zdravlja i duhovnog blagostanja, dodao bih i istorijske svesti i identiteta naroda i pojedinca je - nezamenljiva. Setimo se ribolikih skulptura iz Lepenskog vira, vinčanskih antropomorfnih i zoomorfnih figura i figurina, protopisma lepenskog vira, vinčanskog pisma, mističnih znakova ALD, prve glinene „ikone“ iz Drenovca (Velika Morava) – tj. početaka srpske slave, bakarnog, bronzanog i zlatnog nakita iz tzv. neolita ili kamenog doba, prvih kupola nad kućama Lepenaca i Vinčanaca u praarhitekturi... I koji narod sve te blagodeti stvori tokom milenijuma, ko razvi i usavrši ta umetnička dela i taj prvi jezik i pismo? Pa onaj početni, najstariji narod, jer „ime Srbi spada u najstarije ime među narodima“ (Pavle Šafarik, „O poreklu Srba-Slovena“, Novi Sad, 1998). A Švajcarac Adolf Pikte tvrdi da je taj jezik – „jezik majka“. Od njega, i po ugledu na njega nastaše (ali brzo i nestaše iz javne upotrebe, ako su tu uopšte i bili) takozvani klasični jezici - starogrčki i latinski, koji se uvede u crkvenu službu tek u 12. veku Hristove ere. Da bi se bolje shvatila vremenska razlika u nastanku srpskog i starogrčkog pisma, navodimo tvrđenje Plinija Starijeg iz dela „Prirodna istorija“ (1, v, s. 29) da prva dela napisana na starogrčkom jeziku potiču iz 6. veka pre nove ere, dok je srpska arhaična ćirilica - Vinčanica nastala najmanje 7 hiljada godina pre Hrista. Harold Hartman u svom delu „Univerzalna geneza pisma“ uvrstio je Vinčanicu u najstarije pismo na svetu. Eto koliko su stari ti klasični jezici grčki i latinski. Srbi su mentalno najzdraviji narod, najumniji i najtalentovaniji narod (kad mogade sve ovo da stvori), i u duhu najbogatiji etnos, koji izrodi Teslu, Pupina, Milankovića, pa unazad: Sorbeja, Momira, Lina, Tamirića,Pronapića, Olintića, Alimpija, Timotija... O tim drevnim srpskim poetama izveštavaju nas i o njihovom stvaralaštvu svedoče antički hroničari: Herodot, sa atributom „otac istorije“, Strabon, Diodor Sikulus, Dionisije, Pausanije, Plutarh, Apolonije, pesnici Ovidije i Vergilije i mnogi drugi. Dakle, najstariji tragovi pismenosti na svetu, u obliku arhaične ćirilice, postojali su na srpskom helmskom prostoru najmanje osam milenijuma pre Hrista. Zato ne bi trebalo da se ovo pismo zove pomesnim imenom – Vinčansko, već onako kako i dolikuje, prema narodu koji ga je osmislio, to jest – Srbica, kako predlažu mnogi istraživači naše starine.„Srbi su ostali Srbi kroz vekove. Verovanje Srba, njihova sadašnja pravoslavna vera najviše se poklapa sa rašanskim shvatanjem zagrobnog života, i „carstva nebeskog“, što se kod Srba i u pesmama spominje“. „Na osnovu toga zaključujemo da Srbi spadaju u najstarije narode u istoriji“, nedvosmislen je profesor dr Relja Novaković („Kavkaski i likijski Srbi“, Beograd, 1997, str. 25). „Za Srbe je nađeno da su autohton narod...“ piše D. Mirković u delu „O Etrurcima, Baskima i Srbima“ (Beograd, 1992).„Rašanski bukvar i čitanka koji su saliveni u bronzi pre 3.000 godina p. n. e. najbolje svedoče o pismenosti Srba u Praistoriji. Jezik koji je saliven u bronzi isti je onaj jezik kojim danas govore Srbi“ (S. Bilbija: „Staroevropski jezik i pismo“, str. 10). Dakle, ovaj spomenik srpske pismenosti, bukvar i čitanka u bronzi, stariji su 4.000 godina od vremena opismenjavanja Slovena i Srba, koje su navodno sprovodili Ćirilo i Metodije. Da kažemo nešto i o prvim srbskim mudracima-filozofima koje zovu predsokratovcima. Herimp u svom spisu O filozofimanabraja ne sedam, kako se smatra, već čak njih sedamnaest: Solon, Tales, Pitak, Bijant, Hilon, Mizon, Kleobul, Anakars, Akusilaj, Epimenid, Leofant Ferekid, Aristodem, Pitagora, Las (sin Harmantidov ili Sisimbrinov, ili Habrinov) i Anaksagora. Hipobot u Spisku filozofa nabraja: Orfeja, Lina, Solona, Perijandra, Anakarsa, Kleobula, Mizona, Talesa, Bijanta, Pitaka, Epiharma i Pitagoru. Za ovu priliku smatram da je dovoljno rečeno o umetnosti, kulturi, duhovnom i mentalnom blagostanju. (Ako poštovana urednica želi, mogli bismo da započnemo i poseban feljton o sakrivenoj kulturnoj istoriji Srba).

Koje vrednosti smatrate najvažnijim u moralnom smislu, u današnjem svetu?


Dekalog je davno oskrnavljen i napušten, sve se čini suprotno od deset božjih zapovesti. Živimo poslednja vremena, apokaliptična, odnosno u kosmičkom smislu – kalijugu, bolje rečeno - kaljugu. Ostaju nam samo dve Hristove zapovesti: Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, svom snagom svojom, svom mišlju svojom... Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.
Kako biste opisali svoju filozofiju života?
Opisaću je u nekoliko, nadam se, mudrih rečenica: a) Uvek imaj meru, jer mera je pečat nevidivog reda u vidivoj prirodi. 2) Početak otvara čoveka, ali kraj će da kaže. 3)Ni bogovi se ne bore protiv onoga što mora biti (Pitakić sa Lezbosa). 4) Poštuj stare zakone, ali jedi svežu i zdravu hranu (Perijandrić).

Radite li trenutno na nekom projektu? Šta je novo što možemo očekivati iz Vaše „radionice“ u neko skorije vreme?


Imam dve lepe izreke iz moravskog kraja: a) Dok se dete pravi, nikom se ne kazuje. b) Starci pričaju šta su radili, deca pričaju šta rade, a samo naivni pričaju šta će raditi. Neka ispadnem i naivan, otkriću dva svoja projekta u završnoj fazi. Dovršavam Rečnik moravskog dijalekta, baš zbog toga što nije zvanično priznat u srpskoj lingvistici, iako njime govori 67 odsto srpskog naroda sa tri srpske Morave – Tromoravlja. Srbija je Moravija, a Moravija je žila kucavica Balkana, ali govor Moravaca se ne pominje ni u jednom rečniku, iako je najstariji štokavski govor. Drugi projekat je Enciklopedija važnih ličnosti Petruško-paraćinskog kraja, od srednjeg veka do prve četvrtine 21. veka. Ova enciklopedija je trebalo da izađe iz štamparije oko 17. maja ove godine, ali iz tehničkih razloga to se nije dogodilo. Uskoro će biti dovršeno njeno štampanje. I na kraju zahvaljujem uvaženoj gospođici urednici Nedi Gavrić i njenim saradnicima, na ustupljenom prostoru i šansi da se predstavim poštovanim čitaocima KR Kordun.


Dobrotoljubljena braćo moja i sestre u Hristu:
HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!

Srećni uskršnji i majski praznici!

Utorak, 30. maj, Leta Gospodnjeg 2024. (7532)
U Raševici kod Paraćina, Srbija

Odgovarao na pitanja pred Bogom i ljudima
Miroslav Dimitrijević,književnik i istoriograf,





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"