detalj slike: KRK Art dizajn

Nenad Grujičić: DUHOVNE VREDNOSTI SU ODBRANA I STAZA

Nenad Grujičić – autor četrdeset knjiga poezije, proze, eseja, kritika, polemika, antologija, hronika, publicistike… Njegov pesnički opus ispisan je podjednako u slobodnom i vezanom stihu. Pesme su mu prevođene na ruski, engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, jermenski, poljski, gruzijski, arapski, rumunski, švedski, češki, slovački, ukrajinski, mađarski, makedonski, rusinski i slovenački jezik. Živi u Novom Sadu, predsednik je Brankovog kola u Sremskim Karlovcima. Prve knjige i većinu potonjih objavio kod poznatih beogradskih izdavača, ali i u Matici srpskoj i drugde.

Ove godine povodom proslave 200 godina od rođenja velikog pesnika srpskog romantizma Branka Radičevića, i obeležavanja pola veka trajanja Brankovog kola, objavio je dve obimne knjige: Cvetnik poezije (o) Branku „Ao, danče, ala si mi beo” i „Kolo, kolo, naokolo – Pojave i portreti”, a uskoro se pojavljuje novi tom „Kolo, kolo, naokolo – Stražilovski vremeplov: tragovi i sećanja, crtice i komentari“. Brankovo kolo će objaviti i knjigu svečanih beseda o Branku, izgovorenih tokom pola stoleća postojanja Brankovog kola, kao i Zbornik radova sa proletos održanog Okruglog stola „Život pesničkog dela Branka Radičevića”. Takođe, Brankovo kolo će objaviti zajedničku pesničku knjigu dvojice evropskih romantičara, Branka Radičevića i Šandora Petefija, Branka na mađarskom, a Petefija na srpskom. Takođe za septembar će se pojaviti i na srpskom knjiga pesama novog laureate Međunarodne nagrade “Branko Radičević”, Ištvana Turcija iz Budimpešte. Tokom godine pojaviće se i nova Grujičićeva pesnička knjiga “Soneti o zemljaskoj ljubavi”.

Književna radionica Kordun, 19.07.2024.
Razgovarala: prof. dr Slađana MILENKOVIĆ, 
Preuzeto: sa portala VOJVOĐANSKI NOVINAR

Kako ste do sada obeležili veliki jubilej: dva veka od rođenja Branka Radičevića?

Uz pomenute naslove i projekte, na „Prolećnim Brankvim danima 2024“, u znaku velikog jubileja: dva veka od rođenja Branka Radičevića, održan je pesničko-umetnički čas na Brankovom grobu na Stražilovu, 28. marta, dakle, na sam Brankov rođendan. Na Stražilovo smo došli novom kamenom stazom koja će puno značiti u budućnosti. Nastupilo je dvadeset devet pesnika (toliko godina je Branko živeo), a mladi glumci su govorili antologijsku Brankovu poeziju. Nezaboravni program s brojnom publikom bio je krunisan slavnom Zmajevom pesmom “Brankova želja” koju je otpevao Miodrag Miša Blizanac uz gajde Maksima Mudrinića. Celi „Prolećni Brankovi dani 2024”, od 15. do 28. marta, protekli su u znaku velikog jubileja. To su datumi rođenja Branka po starom i novom kalendaru. Nedavno smo u Banjaluci i Kruševcu obeležili 200. Brankovu godišnjicu rođenja sa vrhunskim operskim pevačima, dramskim umetnicima i pesnicima koji su svoje pesme posvetili Branku.

Da, petnaestog juna ove godine obeležili ste dva veka od Brankovog rođenja i u Banjaluci?

Bio je to predivan i potreban program u Banskom dvoru u Banjaluci. Mnogo razloga beše za odlazak u glavni grad Republike Srpske. Konačno, i sama ideja kola Brankovoga u njegovom „Đačkom rastaku“ govori o potrebi svesrpskog jedinstva koje je Branko prepoznao još u svome vremenu kada su Srbi bili pod okupacijom dva velika carstva – turskog i austrijskog. On razuđene Srbe poziva iz svih krajeva i imenuje po oblastima, predelima i (po)krajinama gde vekovima žive. Brankovo kolo je objavilo preko trideset knjiga pesnicima iz Srpske, to jest Bosne i Hercegovine. U proteklim decenijama dvadeset naših dugovekih nagrada („Stražilovo“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“) otišlo je u ruke pesnicima koji pišu pesme ijekavicom. U Banskom dvoru, Brankovu antologijsku poeziju nadahnuto je pevala talentovana mlada operska pevačica Ivana Milinčić, u klavirskoj pratnji Dunje Janković, a pesme govorili banjolučki mladi glumci Olga Skerletović Đorđević i Anando Čenić. Zatim su nastupili tamošnji pesnici koji su svoje pesme posvetili Branku Radičeviću – Ranko Risojević, Nedeljko Babić, Mirko Vuković, Valentina Milačić i Milan Rakulj. Pesnikinja Brankovog kola Danijela Regojević čitala je Branku posvećene pesme Njegoša, Zmaja, Alekse Šantića, Avde Karabegovića, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i Skendera Kulenovića.

Na samom otvaranju „Vidovdanskih svečanosti“ u Kruševcu, 26. juna održan je takođe celovečernji program posvećen 200. godišnjici Brankovog rođenja. Bili ste glavni gost koji je izgovorio svečanu besedu o Radičeviću ističući, pored ostalog, da je on pesnik u srpskoj tradiciji koja nikad nije zapevala u svome korenu na takav način kao što je to uradio bogodaroviti Branko Radičević. Objasnili ste kako je nastao Brankov pesnički kult i šta ustvari znači njegovo kolo u poemi „Đački rastanak“. Zatim ste po konceptu kruševačke manifestacije napamet kazali tri svoje pesme „Golub i zmija“, „Nedelja“ i „Sremski Karlovci“.

U Kruševcu se nalazi prelepa crkva Lazarica od posednog duhovnog i kulturnog značaja. Tu se pričestila vojska kneza Lazara pred odlazak Srba u boj sa Turcima na Kosovu Polju. Branko Radičević je imao veliku želju da poseti Kosovo i napiše ep, ali mu se taj san nije ostvario zbog preranog odlaska iz zemnog života. Nije hteo da počne pisati epos dok svojom nogom ne kroči na svetu srpsku zemlju. Pored moje besede i poezije, poetsko-umetnički triptih u Kruševcu obilovao je vrhunskim Brankovim pesmama u nezaboravnoj interpretaciju operske primadone Ljubice Vraneš u kalvirskoj pratnji Milivoja Veljića, te mladih talentovanih glumaca Danice Petrović i Aleksandra Stojića. Bile su to, kao i u Banjaluci, čuvene pesme „Devojka na studencu“, „Ukor“, „Kad mlidija’ umreti“, „Molitva“, „Vragolije“, „Nikad nije vito tvoje telo“ i pesma „Oj, Moravo“. Posvećena dramska umetnica, Kruševljanka, Danica Petrović nadahnuto je izvele delove iz moje monodrame „Ja, Mina Brankova“. Gudački kvartet „Maksimus“ dao je umetnički pečat svemu na vrhunski način izvodeći muziku romantizma i savemenog doba. I ovaj program ostaće zapamćen kao nesvakidašnji u slavu dva veka od Brankovog rođenja.

Izdvojite ponešto iz budućeg 53. Brankovog kola koje će biti održano u Sremskim Karlovcima, na Stražilovu i u Novom Sadu, i trajati od 6. do 6. septembra, takođe u znaku dvesta godina od rođenja Branka Radičevića.

U čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji, manifestaciju će otvoriti ugledni srpski pesnik iz Temišvara, Slavomir Gvozdenović. U Temišvaru Branko je napisao prvu svoju pesmu „Devojka na studencu”, tu se i danas nalaze zemni ostaci njegovog oca Todora i brata Stevana. A sutradan na Stražilovu biće svečano uručena nagrada “Stražilovo”, priznanje najlepšeg imena, za najbolje pesničke prvence i za životno delo. Sat pre toga kod Brankovog groba biće održan umetnički program, položeno cveće i prislužena sveća. I biće kod „Brankovog čardaka“ održan čuveni Stražilovski miting poezije gde će nastupiti takođe pesnici koji su svoje pesme posvetili Branku Radičeviću, autori iz mog cvetnika „Ao, danče, ala si mi beo”, ali i nekoliko onih koji su, motivisani ovim nesvakidašnjim pesničkim dešavanjima, u međuvremenu napisali (na primer, Boško Suvajdžić i Danijela Regojević) svoje pesme posvećene Branku. Cela ova godina sa programima i manifestacijama Brankovoga kola proticaće u znaku kazivanja stihova o Branku, i njegovih pesama dabome. Po tome je specifična 2024. godina, zbog velikog jubileja koji zahteva takav koncept. Zatim, mnogo starog-novog, na primer ovogodišnji, 33. Filozofski simpozijum proticaće takođe u znaku Brankove godišnjice, ali i 300. godišnjice rođenja Emanuila Kanta. Tema simpozijuma glasi: “Zvezdano nebo i moralni zakon”. Zatim, u okviru tradicionalnih “Hrišćanskih tema” govorićemo o molitvi, ponukani Brankovom antologijskom pesmom “Molitva”, a učestvovaće svi dosašanji visoki dostojanstvenici, duhovnici i umetnici, koji su na Brankovom kolu igradili ovako važan višedecenijski projekat. Uz dvestotu Radičeviću, obeležićemo i 100. godišnjicu rođenja Vladete Jerotića, redovnog učesnika Brankovog kola, i 230. godišnjicu osnivanja Karlovačke bogoslovije “Sveti Arsenije Sremac”. Uručićemo Međunarodnu nagradu „Branko Radičević“ dragom gostu iz Budimpešte. Priredićemo samostalno koncertno veče srpske operske dive Ljubice Vraneš. Uz lep umetnički program, zatim, promovisaćemo i poštansku marku JP Pošte Srbije, sa Brankovim likom povodom velikog jubileja, uz zanimljivu dodatnu filatelističku priču o Radičeviću kroz vreme na poštanskim markama. Sve ovo tek je deo bogatog i nesvakidašnjeg septembarskog programa.

Rođeni ste u Pančevu, u Banatu, živeli do šeste godine u Šajkašu u Bačkoj, ali Vaš zavičaj je po roditeljima u Potkozarju, u Prijedoru, gde ste u povratku iz Vojvodine učili i završili osnovnu i srednju školu. Tu ste proveli četrnaest nezaboravnih godina. Prijedor, Kozara, Potkozarje i Krajina kao takvi zauzimaju važno mesto i u Vašem stvaralaštvu, ne samo u pesničkom i proznom, nego i u oblasti narodnog stvaralaštva u Krajini, u narodu zvanih i pevanih ojkača, povodom kojih ste napisali poznatu studiju na tu temu i sačinili antologiju koja je imala šest izdanja, a sedmo je u pripremi.

Prošle godine na Književnim susretima na Kozari doživeh da lepa voditeljka, predstavljajući me u prijedorskom pozorištu, i sutradan na slavnoj Mrakovici na Kozari, izostavi Prijedor iz moje biografije. Naravno da me je to pogodilo, preskočen je najvažniji period ne samo moje mladosti, već čitavi vrtovi arkadijskih slika koje su me učinile „svevidećim okom“ poezije. To je period i mesto mog životnog zrenja u gotovog čoveka koji nikad nije zaboravio zavičaj i roditelje. Odrastao sam u Gomjenici, a u selima Tomašica i Pejići kod Prijedora sahranjeni su moji roditelji, babe i dedovi, moji preci. Ne pripadam onim nesrećnicima, onim snobovima koji se, gle, stide zavičaja, i stavljaju ga u poparan džep. Nema malog i beznačajnog mesta na planeti Zemlji. Ona je Božja tvorevina, i svaki kutak i zavijutak, listak i kamenčić, leptir i ribica, imaju svoj smisao i Stvoriteljev primordijalni plan.

Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu diplomirali ste na grupi jugoslovenska i opšta književnost i bili glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista To jest (1978-1980), te urednik poezije u Glasu omladine (1980-1981). Prisetite se tog doba!

Kako da ne. Upisao sam književnost napustivši studije mašinstva. Za okolinu i kolege ličilo je da sam načinio pogrešan potez, međutim – sve je bilo i ostalo u Božjim putokazima. To je bilo vreme bez ratova, ali i sa ideološkim pritiscima na slobodu stvaralaštva i intelektualce. Kao glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista „To jest” doživeo sam teške trenutke u dane Titove smrti. Bilo je to za mene mladog nešto radikalno novo. List je zabranjen, prestao da izlazi, a ja – bez posla. Međutim, sada gledajući, sve to me je kalilo i jačalo za buduće godine.

Predavali ste književnost u Vojnoj gimnaziji u Beogradu 1982. godine. Bili ste predsednik Društva književnika Vojvodine (1993-1997) i predsednik Saveta Međunarodnog salona knjiga i Dana Laze Kostića u Novom Sadu (2000 -2004). Kakva je misija udruženja pisaca danas?

Kao redovni vojnik JNA, služeći u Raškoj, dobijem krajem 1981. godine iznenadnu prekomandu u Beograd, na Dedinje, u Vojnu gimnaziju. I to beše Božja ruka. Tako sam lakše odslužio vojni rok s đacima iz svih krajeva Jugoslavije pomažući im da pišu pisma prvim ljubavima i svojima u zavičaj. Na predlog Raše Perića, „Međunarodni salon knjiga“ i „Dane Laze Kostića” u Novom Sadu osnovao sam zajedno s Jovicom Nešinom, generalnim direktorom Novosadskog sajma. Zahvaljujući tome što je gospodin Nešin bio iz Kovilja, lako smo osnovali i nagradu s imenom Laze Kostića, rođenog u tom mestu. Žao mi je što ne ostvarismo ideju da napravimo vino „Među javom i med snom“. Možda će neko to uraditi na Novosadskom sajmu, kao uspomenu na pomenute poznate Koviljčane. Postoji misija jakih pisaca i ljudi, a udruženja književnika su danas esnafski patuljci u društvenom kontekstu.

Već svojom prvom knjigom pesama Maternji jezik (četiri izdanja), otvorili ste metapoetske slike jezika i svesti o činu stvaranja pesme i poziciji pesnika u svetu. Prisetite se recepcije te knjige o kojoj je mnogo pisano u Jugoslaviji.

Bio je to za mene nesvakidašnji događaj, naglo buđenje mlade ličnosti na živoj književnoj sceni. O knjizi se neubičajeno mnogo pisalo, i možda baš zato nisam dobio Brankovu nagradu DKV za prvenac, ali me stigla Brankova nagrada Matice srpske (1978) i potom „Pečat varoši sremskokarlovačke” (1979). Iste godine i u listu Politika na kraju godine budem proglašen za najuspešnijeg mladog pesnika u Jugoslaviji, zajedno s mladim rediteljem Emirom Kusturicom, glumicom Merimom Isaković, pijanistkinjom Natašom Veljković, sociologom Todorom Kuljićem… I vi mladi naprosto ubrzano sazrevate s obzirom da vam je književnost velika ljubav i potpuno ste joj posvećeni, ništa vam nije važnije od toga. Ne želite da prokockate tu priliku. Bez obzira na ljudske sujete, zavisti i podmetačine, krećete se uzlaznom linijom koju neprestno napaja božanska ljubav, i vi to znate i osećate. Naprosto, lakokrilo i posvećeno pevate i pišete. Više vam to nije hobi, niti neko amatersko snatrenje, već radosna profesija i sudbina-sreća.

Znatan broj svojih pesama govorite napamet, i nedavno ste to pokazali u Banjaluci i Kruševcu. To su na primer pesme: „Nedelja“, „Sremski Karlovci“, „Krajina“, „Golub i zmija“ „ Preskazanje“, „Mleč“, „Pehar“, „Svetlica“, „Poezija“, deveti sonet iz venca „Cvast“, majstorski sonet iz venca „Žižak“ s akrostihom Marija Balkovoj, „Ljubavna skaska“, „Tajni dah“ i druge?

To su pesme koje su ostale u meni, nisam ih učio napamet, naprosto su zaživele i na taj način. Dobro je da pesnik može kazati poneke svoje pesme napamet. Često se dogodi da vas novinar iznenadi i zatraži to. I ne samo novinar. Jednostavno, nemate knjigu uza se, a potrebno je kazati pesmu. Razgovor sa sopstvenom pesmom i publikom na taj način je lekovit. Ponekad tako pomognete i drugome. Teško je razumeti pesnike koji nijednu svoju pesmu ne znaju napamet.

Vaše teme su u rasponu od urbane i socijalne svakodnevice, zemne i božanske ljubavi, do univerzalnih, duhovnih i religioznih tema, panonskog i krajiškog miljea i vremena, te Vas stoga nazivaju „pesnikom razlike“, kako na tematskom planu, tako i na oblikovnom. Deo Vaše poezije poseduje i satiru, to jest ironična i humorna senčenja atmosfere, pa i groteskna i sarkastična stanja, ali i burleskne slike u prozi, na primer.

Moglo bi se tako reći. Moja majka Stoja bila je najpouzdaniji čitalac svega što sam pisao i objavio, jednom je rekla mojoj sestri: “Nado, pa on je sve opevao i opisao!” Eto, možda se zaista radi o tome, o širini tema i motiva, u nadahnuću kojem nema kraja, o uživanju u zanatu, o načinima pevanja i stvaranja na raznovrsne načine, a da se uvek prepoznaje moja boja izraza i jezika. Jedno znam: nikad se ne umaram ma koliko dugo pisao poeziju. I kad potom tehnički radim na tekstovima, opet nema umora. To je ona vrsta radosti koja se ne može imenovati dnevnim aršinima.

Pored slobodnog stiha, a osim katrena i distiha, negujete pesničke oblike: sonet i sonetni venac, tercina i venac tercina, sestina lirika (velika sestina), kvinta, malajski pantun… i drugo. Četiri sonetna venca („Žižak“, „Vihor“, „Tajac“ i „Cvast“) posvećena su Mariji Balkovoj (ime u akrostihovima), od kojih tri čine izuzetnu knjigu Pusta sreća (1994, 1995, 1996), koja se pojavila u tri izdanja i ovenčala tadašnjom uglednom nagradom „Milan Rakić“ za knjigu godine. Napisali ste, pored ostalog, ukupno deset sonetnih venaca koji redovno poseduju završni akrostih od imena osobe ili neke pojave, na primer: „Nadisati se duše“. Kažete za venac da je majstorska pesnička forma.

To ne kažem to samo ja, moje je da to vidim, znam i poštujem. Jer to je zaista tako – građevina nebu pod oblake. To je iskustvo koje ipak nije dato svima. Bila me je nazvala jedna nepoznata žena i rekla da joj je Nikola Tesla preporučio da samo meni pročita svoje pesme. Eto i to se događa mimo redovnog sameravanja vremena i prostora. Postoje duhovni odnosi koji su mimo materijalnih. Nema tu šta da se doda, naš narod kaže: U sreći se ne uznosi, u nesreći ne padaj.

Nenad Grujičić sa Milkom Stojanović, Živanom Saramandićem i Nadom Urošević,1997. godina

Objavili ste celu knjigu tercina posvećenu Sremskim Karlovcima, Stražilovu i Branku, to jest znamenitim pojava i ličnostima ovog ambijenta, vezanih i za misiju Brankovog kola. No, još ranije Vi ste napisali venac tercina koji je, kao pesnički obik, potpuna novost u srpskoj poeziji (i šire); dva takva venca pojavila su se u Vašoj knjizi pesama „Svetlica“, u izdanju beogradske Prosvete. Osvrnite se na sve to.

Kada imate složeno i uzvišeno iskustvo sa sonetima, vencima i drugim pesničkim oblicima, naprosto vam se nametne da istražujete, da ih naselite originalnim sadržajem. A to vam život donese i postavi na svoje. I tako se sve to rodi i vaspostavi u umetničkom i zanatskom kontekstu. S druge strane, u našoj savremenoj književnosti je veoma slabašna svest o ovakvim pesničkim oblicima i formama. Mali broj ljudi ume da to tumači i analizira. Jednostvano, nemaju kompetencije niti iskustvo, pojelo ih novo vreme sa svojim pomodnostima i velikim ubrzanjima. Pogledajte šta se događa na tzv. društvenim mrežama, tu je tekst niko i ništa, pojeo ga selfi. Međutim, poezija je jača što je više zaključana u svojim tajnama i vekovnim veštinama. Nije dobro da sve odmah izleti na površinu i razbljuzga se u estradnoj marmeladi. Ne uzvisujući se, ja pođednako uspešno pišem i slobodan i vezan stih. Imajte na umu da to nije privilegija svih. Raspomamljen tzv. avangardnim pokretima u 20. veku, slobodan stih je gotovo uništio poeziju zasnovanu na muzici i metru. Ti elementi ključno razlikuju poeziju od proze koja se danas ustvari vizuelno pojavljuje u obliku poezije. Nekakvo usko telo teksta na belini papira ili ekrana sugeriše da se tobož radi o pevanju, a u pitanju je u boljem slučaju prozni zapis, to jest Roršahova mrlja proizvoljnosti.

Posebno polje predstavljaju vaše poeme, dosad ih ima nekoliko: “Pokrivanje kuće”, “Žabar”, “Vijadukt”, “Šesnaest godina razapat na velikom drvenom krstu na Mrakovici na Književnim susretima na Kozari”. One su pisane u slobodnom stihu. Nedavno ste objavili knjigu-poemu “Kozaro, sejo i pramajko (Rečitativ o genocidu zaboravu i slobodi)“, koja je svojevrsna interpretacija legendarne Kozare kroz prizmu savremenog doba, a u grotlu stradanja srpskog naroda, naročito dece, na Kozari u Drugom svetskom ratu.

Poema je neka vrsta priče u stihu, mada morate i dalje pevat, i ne prestajati. Nije loše kad ubacite neki narodni dvostih iz tog kraja pa onda i sami s razlogom zapevate tu tugu. Knjiga “Kozaro, sejo i pramajko” otvorila se plačem u pesmi koja kopa i traga u jeziku da iznese istinu na površinu, da potre dnevnu laž. Sloboda je najveća tekovina koju jedan narod može da ima. Kad to sve povežete sa bukvalnim nestankom svoga mladog strica Sretka Grujičića u Drugim svetskom ratu, i njegovo ime pronađete mnogo godina kasnije u hiljadama grozdova srpskih imena na spomeniku na Kozari, tada shvatite da postoje ciklusi i talasi u vremenu koji udaraju i na vas, i vi morate da reagujete. Eto, došlo je vreme u kojem neki šmitovski stranci hoće da vam uzmu imovinu i dušu, da vas ponovo okupiraju i preimenuju. O tome pevam na Kozari, seji i pramajci – ne dam i branim: „Dolazi obnovljeni nemački režim da udari/ na našu ljubičicu i jagorčevinu,/ na jabuku petrovaču i krušku ječmenku,/ na krušnu mrvu i pogaču,/ na cicvaru i poparu,/ na koljivo i slavski kolač,/ pečenicu i krtinu,/ na vareniku i surutku,/ na vaskršnja jaja, lukovinu i detelinu,/ stiže opasni režim na nikad doplakane/ grobove i jame bezdanke.“

Prisustvujemo medijskim izveštajima sa velikih ratišta u relativnoj blizini Balkana. Sve deluje „filmski“ jer se trenutno ne tiče nas samih i naših života, ali sa zebnjom pratimo užasne slike ubijanja ljudi i dece, žena i starih. Kao da smo oguglali na prisusutvo zla i smrti?

Ovo je predapokaliptičko vreme puno slika svetske jeze i ništavila, međunarodne nepravde i laži. Nanovo ustanovjujemo da planeta nije baš sigurno mesto za život, da ljudsko prokletstvo ne zna za granice. Kad sve to posmatram, čini mi se da neko namerno ne želi da neguje lepotu i mir, radost i sreću, kako pojedinca tako i čitavih naroda. Đavolji perpetuum mobile radi na tome da život ne bude dobar i harmoničan, lep i bogolik. Nesavršenstvo ljudske prirode vrhuni animalnim postupcima u grabežu za materijalnim. Kao što u džungli predatorske životinje napadaju i jedu one slabije, tako je i među narodima i državama, na žalost. Pogledajte istorijske tokove. To je ključ naše civilizacije, o tome je Njegoš pevao, i dodao: „Vuk na ovcu svoje pravo ima/ ka’ tirjanin na slaba čovjeka./ Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,/ dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija.“

Još je pesnik Vergilije rekao: Duh pokreće materiju! Ima li nade da duhovno izvojuje pobedu nad materijalnim, to jest nad zlom i nečovečnim postupcima danas na svetu?

Duhovna vrednost se ukazuje kao privilegija izabranih. Ona je naša jedina odbrana i staza. Čak je ratni osvajač Napoleon rekao: „Postoje samo dve sile na svetu: sablja i duh; na kraju ipak duh uvek pobeđuje sablju.“ Ako je takav Napolen to znao, onda i nama drugačijima nije to teško prihvatiti. Sve bude i prođe, pa i ove ratne pohare i trube oko nas. Istina, one ostavljaju iza sebe pustoš i zaborav. Pogledajte trenutni maskembal na licima zapadnih političara – to je opasno vašarište duhovno nekompetentnih ljudi. Gustina medijskog prisusutva omogućava nam da to bolje vidimo nego u ranijim vremenima. Ali naš Aleksije Radičević, potonji Branko, svevremeni srpski pesnik božanskog dara, ispevao je i ovaj moćni stih: „Nado moja nisi valjda pena“, prizivajući tako i veru i ljubav da nas okrilate i daju snagu pozitivnim nastojanjima i talentima da stvore slobodu i očuvaju mir, kako u nama samima tako i u celom svetu. Slava Gospodu i na nebu i na zemlji!

PODELITE OVAJ TEKST NA: