detalj slike: KRK Art dizajn

ISTORIJA SE KREĆE NAPRED,  LjUDSKE SUDBINE SE PONAVLjAJU   

(MILAN VORKAPIĆ : IZMAGLICA POD KAPELOM, autorsko izdanje, 2007, 2008)

Prof. Ljubica Žikić

`           Na pitanje kako je postao pisac, gospodin Vorkapić je odgovorio uzdražano,  da i ne zna da li se među pisce upisao, i da to ne može da objasni. Rekao jeza teoriju knjizevnosti korisnu činjenicu, jer se čudesan proces umetničkog stvaranja i ne može do kraja racionalizovati. Svaku dilemu oko toga razrešavaju njegova napisana dela, koja su nadošla primetno u srpsku književnost i obogatila je tematski, unevši u književnost nedovoljno poznat geografski prostor sagledan kroz istorijska vekovna zbivanja.

            Pred sudom kritike i čitalaca našlo se delo čoveka koji neumorno radi nešto što se ne može raditi po nameri ili narudžbini, već po nekoj drugoj, višoj sili. koja crpi snagu i dušu. Krajina savremenog doba, krvava i osramoćena, leži na duši pisca sa preteškim i neprebolnim iskustvima i sav taj doživljaj je, poput kakvog vulkana, ,proključao  i poplavio stranice ove knjige, na kojima je  ispisano iskustvo celog srpskog naroda od Lazara do današnjeg dana.

            U prvoj deceniji 21. vekaMilan Vorkapić zaobilazi tekovine romana 20. veka koji govori o čovekovim zgusnutim mislima, duševnim i emotivnim stanjima otuđenog čoveka, već nasoji da obuhvati totalitet stvarnosti i odgovori na pitanja koja se tiču prirode sveta i čovekove egzistencije.

Po trajanju od nekolioko vekova, po nizu u kome dominiraju  istorijski događaji i njihovi akteri kao primeri ljudske sudbine, roman Izmaglica pod Kapelom 1 i 2, nosi obeležja hronike koja nema glavnog junaka u klasičnom smislu, niti jedan najvažniji događaj. Istorijsko vreme ovde nije dekor, već suštinski element strukrure dela. Odatle bi se roman mogao uvrstiti u  istorijski roman, koji ima bogatu tradiciju u velikim delima Valtera Skota, Lava N.Tolstoja, A.B. Stendala, Viktora Igoa, Mihaila Šolihova ,Dobrice Ćosića, Mihajla Lalića.

Kao na filmskom platnu, sveznajući hroničar snagom intuitivnog zagledanja u istorijsku izmaglicu, hronološki povezuje sve što je predanjem i zapisom dobio od prethodnih pripovedača i pevača koji su, zakleti krstom, pričali ili pevali o onome što se u minulim vremenima zbilo.U drugoj knjizi autor se oslanja na pečaćena dokumenta, događaje i likove koji su jasnije  prisutni u  u svesti savremenog čoveka.

Davno prošlo vreme je maglovito pa se ne može jasno povući granica između istorijskog i mitskog, i na toj ravni se spajaju hronika i roman u retka dela te prirode roman-hroniku.

            Na prvoj stranici prvog dela Izmaglice čeka nas pesma koja peva o braći koja su iz nehata i obesti napali i razorili vilin grad ni na nebu ni na zemlji i decu joj umorili. Zbog boli rastužeme majke Vile Indesile, njene drugarice,  čuvarice svega na zemlji, bacaju tešku kletvu na braću, koja još, i one godine kad Lazar stade pred Ismailćane, ne bi iskupljena. Tako je ekspozicija buduće trilogije dobila svoj zaplet i zamah i simboliku, odakle će se radnja razvijati i uzdizati prema čitaocu mnogobrojnim dinamičkim motivima, u 2. delu do smrti patrijarha Josifa Rajačića 1861. godine, kad na tu vest zavlada žalost u Plaščanskoj dolini.

Autorova je intencija da rasvetli magline i osvetli korene istorijskog udesa i ispaštanje predaka, čija se nesreća ponovila u životima savremenika kojima i Vorkapić pripada.

            Umetničkim književnim postupcima rasvetljava se ovde istorija kao tok u kome su ljudi podeljeni na progonitelje i progonjene, gospodare i kmetove, generale i vojnike, na gorde i ponižene.  Iz tog i takvog neumitnog toka istorije, uvek omeđene zlom, mržnjom, satiranjem i zatiranjem, neizmernim pojedinačnim i kolektivnim nesrećama, uvek iznova do današnjeg dana, začinje se neugasiva želja za postojanjem i trajanjem na krhkoj podlozi, uz zavet krstu, i to predstavlja neiscrpan izvor tajni pred kojima ovaj autor oseća ljudski nemir i upitnost.

            Autor obnavlja tradicinalnu naraciju shvaćenu kao pripovedanje o događajima u kojima se izdvajaju reprezentativni junaci kao nosioci  nacionalne svesti (Mane i Stamena, vladika Danilo Jakšić, Kosanovići, Trbojevići,Mile Strika i Milutin Tesla )Hroničar odaje utisak da sve zna i razume, ne oduzimajući čitaocima vreme detaljima koji s istorijske tačke gledišta nisu bitni. Odatle su u prvom delu Izmaglice izostale epizode, manji statički motivi, značajniji psihološki sloj, tako potreban, ali autor ga smatra suvišnim u ovakvoj kompozicijskoj zamisli. U drugom delu trilogije pogled u istorijsko vreme je bistriji i naratorov pogled se iz Like širi kroz celu Krajinu i dalje od nje: do Karlovaca, Beča,  do ruskih prostora gde je umro Petar Veliki koji je mario za Srbe, Napoleonovih pohoda po Evropi, jer za njim idu dva Krajiška puka, austrijsko-turskih ratišta, austrijsko-francuskih ratišta, sa kojih se Krajišnici vraćaju sa spiskovima ranjenih, poginulih i nestalih. Ratovi bivaju kraći, ali krvaviji. Krajina je za Austriju bila nepresušni garnizon, najeftinija vojska koju je Evropa ikada znala.Dramatično i gotovo bolno narator opisuje regrutaciju, navodeći pesmu„Graničarski ausmarš“ kojim su mladi Krajišnici zamenjivali suzni oproštaj i proklinjali svoju sudbinu, koja im ne da  da njive oru, da žene ljube i decu miluju:

Zagrmiće po Krajini cijeloj

Zagrmiće pjesma od junaka

Zakukaće jadna stara majka

Propištaće mnoge sirotice

Ostanuće mnoge udovice.

Krajina će sama sebe kleti:

Oj, Krajino, krvava haljino

S tebe vazda započinju kavge

S krvlju ručak, a s krvlju večera

Svak krvave žvaće zalogaje

Krvav bijo ko te i stvorio.

A kad Požarevačkim mirom izbi Turska granicom na Savu i Dunav, krenule su  neviđene odmazde nad Srbima, pa se i Krajiški Srbi uznemiriše zbog novih seoba pod Arsenijem  IVŠakabandom i Arsenijem IVJovanovićem. Naracija je potpomognuta škrtom deskripcijom i  dijalozima koji nose značajnu umetničku vrednost. Geografski i duhovni prostor se ne poklapaju, jer, hodajući Likom, Dalmacijom i Kordunom, ovaj svet neprestano luta po sećanjima ili prati seobe koje ponovo pokreću narod sa svoga na tuđe, budeći nemir i kod njih.

             Uočljivo je da se kompozicija romana gradi na kontrastu, tj. dijalektičkom principu teza-antiteza,  gde je izostao treći logički član, sinteza, koji se prirodno očekuje u trećem delu trilogije. Izmaglice govore o sukobu dveju civilizacija, zapadne i istočne, dveju vera, hrišćanske katoličke i pravoslavne i islamske. Na dodirnoj tački njihovog susretanja, crni vetar je rasejao narod „kao pljevu“! Slepi prosjak kaže za osmanlijsku silu, koja je sama i nepozvana došla:

 „Strašni crni vetar, oluja što razvijava narode kao da su pljeva, uzbješnjele duše što ognjem kule i sela poravnavaju, prtine im krvlju mirišu, lelekom zvone.“

 I granica na Uni se ustalila. Sa njom se ustali naziv Krajina za taj krvavi pojas zemnje sa obje strane Une, gde su se stalno ukrštali hrišćanski mač i turska sablja. Ova antiteza postaje teza i dobija antitezu kada se jednako netrpeljivo sa mržnjom i nagonom na satiranje i zatiranje postavnja austrijska carevina za koju Krajišnik gine i svojim je telom brani već dva veka. Evropa veruje da na granici ratuju Hrvati i Turci , a u suštini najviše ratuju Srbi protiv Srba. Srbin- novi Turčin, Srbin.- unijat. Ova suprotnost nacinalnom biću je najteža i skoro nepodnošljiva i  traje, kako se ispostavilo, do današnjeg dana. „Stotinu ih ode, a samo se jedan vrati!“ Uvek pod prismotrom Zagreba, Beča, Vatikana, Krajiškik korača kroz svoj život. U drugom delu trilogije u opoziciji stoji vreme, mirnodopsko, koje bi odmah da se razmahne milinama, šljivama, i drugim lepotama koje čoveku dolikuju, i ratno,  u kojem žene skidaju marame i raspliću kosu „ da se vojsci puti ne zapletu“.

Kao što je mladom Milošu Crnjanskom pred očima zablistala misao da se njegov narod uzaludno rastače po evropskim ratištima a ni za kakav račun, i, tim pokrenut, napisao knjigu protiv seoba, tako je i Milan Vorkapić, zarađeni pa oteti zavičaj predstavio kao centripetalnu silu kojoj se čovek može odupreti  ispunjavanjem zaveta prethodnih Krajišnika -  da nikad neće biti napušten i zaboravljen. Ovaj piščev bol pretvoren u  umetničko angažovanje, izvlači roman u odrednicu savremeni srpski roman, u kome se dubiozno rasvetljava odnos između lične sudbine prikazanih junaka i društvenih tokova: pravoslavni Srbi u austrougarskoj monarhiji i savremenoj hrvatskoj državi.  Nismo li taj postupak videli baš u ovoj prvoj deceniji novog veka kod Umbetra Eka, Žorža Saramaga, Orhana Pamuka.

U drugoj knjizi Izmaglice primećuje se da duže traje vreme mira u kome odmah buja život i prirodna životna radost. Grade se kuće i crkve, udaje i ženi, trguje i gradi, prede i tka,  uspostavljaju se veze sa rodbinom s druge strane reke i granice. Učeni ljudi se prepoznaju i kad peške idu!. Tako će se kod braće  u Plaščanskoj dolini odmoriti i kratko zadržati Dositej Obradboić i Sava Mrkalj; biće nabavljen tek odšampani Njegošev Gorski vijenac, prisustvovaće pojedinci velikom događaju kad je u Zagrebu svečano primljen i Vuk S. Karadžić.

Na poslednjoj stranici druge knjige Todorina odgovara ženi Desi,  kad ona  za Boju kaže da je sirotinja, da nije iz domaćinske kuće i za njihovog sina: „ Ženo, nije kuća ona koja ima volove, štale i stogove, već ona koja ima čast i ponos u narodu. Svakako se može doći do imetka, ali do časti samo jednim putem. Mogu izgorjeti i kuće i štale, pokrepati krave i konji, ali poštovanje ti niko ne može uzeti.“

Tako je Todorina naslutio sudbinu nadolazećih Krajišnika, da će morati od časti i poštenja živeti jer će im na kraju krvavog 20. veka olujni vetar sa Velebita i Kapele i ruka  braće po Bogu  još jednom sve razoriti i razneti.

U najdubljem sloju dela leži piščeva dilema iz koje je i izniklo delo i koja će, verovetno, sačinjavati idejni sloj završnog dela : ako istorija nije učiteljica života, može li literatura popraviti svet i dovesti progonitelje i prognane  do „spoznanija stvari“. Umetnik ima pravo da postavi to pitanje, a ljudi su odgovorni za ono što čine-  tj. da li ćemo iščitavanjem dela osvetliti svoje mrkline, ili ćemo i dalje i neprestano istoriju ispisivati na vlastitoj koži, tako da je čovek oseća kao bol i teret i da  želi da iz takve vlastite kože izađe.

Vorkapić poručuje:

Istorija se kreće, a ljudske sudbine se ponavljaju,

Mrtvi žive u pobedi heroja i mučenika,

Od dva zla mora se birati manje,

Čovek pati i strada bez razloga i svoje krivice,

Čovek je na udaru sila koje iznenada i neočekivano naiđu,

Ništa nije doveka i ništa nam ne pripada do li duša naša, ako i nju usput ne izgubimo.

Jedna knjiga može učiniti koliko i jedna revolucija! Takav značaj ima knjiga Milana Vorkapića. Ona nije samo nacionalna knjiga, knjiga Srba Krajišnika, već knjiga evropskog prostora ( i šire od toga) u koji se treba zagledati i rasterati magle zarad budućnosti u kojoj se zemlja neće čoveku izmicati ispod nogu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: