detalj slike: KRK Art dizajn

Put ka istinskoj ljubavi i ispunjenju Božijeg zaveta.

(O romanu Otac, Dušana Markovića)

Prof. Valentina Novković, književna kritičarka

U vremenu koje je obesmislilo reč i svelo se na šturu komunikaciju i emotikone, vremenu koje u opštoj kakofoniji ne ostavlja mnogo prostora da čujemo i razumemo jedni druge, u kome smo zaboravili da „u početku beše Reč, i Reč beše u Boga i Bog beše reč...“ ( Glava 1, Jevanđelje po Jovanu), pojavljuje se roman-prvenac „Otac“, autora Dušana Markovića, koji nam svedoči o važnosti kvalitetne pisane reči, podseća koliko je neohodno osluškivati, promišljati, beležiti, ostavljati u nasleđe ono što ne sme biti zaboravljeno. Jer, ne postoji priča, događaj toliko nevažan da ne bi mogao o njemu da se ispiše roman. A ova priča, ovaj roman ne samo da je bio vredan pisanja, već nas kroz promišljanja glavnog junaka i svih onih likova koji su od njega nerazdvojivi i tek zajedno sa njim, iako zasebno, čine celinu, podseća na to koliko često možemo da zalutamo misleći da idemo pravim putem, koliko je vid naš manjkav ako dušom ne umemo da (pro)gledamo. U kojoj meri nas sluh može zavarati, ako ne umemo da spoznamo da su boje i zvuci odvajkada u saglasju, a odluke naše, počesto, nisu posledica naših odabira.

U romanu „Otac“, glavni lik nema ime, jer je bio prinuđen da preuzme identitet osobe koju je osudio na smrt. No, on može da bude bilo ko, bilo gde, jer rat čija je žrtva i sam zajedno sa drugim likovima romana, „briše naselja, briše godine, imena, živote, briše priče i za sobom ostavlja čistinu koja se zove strah.“ I ne samo što izaziva strah, već često primorava na ponašanje ili odluke koje nisu u skladu sa savešću, ali su jedini vid preživljavanja. Savest se budi tek kasnije, kada strah za sopstveni život počinje da jenjava. A počeci su, ma kako bolni bili, ma kako na njih ne bili spremni, oni u kojima moramo da priznamo da je, katkad, „laž jedina istina“.

Pripovedajući o žrtvama rata, o borbi za ideale zbog kojih obično plate glavom oni koji se za njih bore, ispisujući pasuse i pasuse o dilemama, strahovima, večnim pitanjima na koje svako od nas, u zavisnosti od okolnosti, ima drugačiji odgovor, Dušan Marković svoje junake vodi trnovitim putem punim stranputica, uraslih staza, a oni korak po korak, goloruki i bosonogi, uz posrnuća, kajanja i prinudne ili dobrovoljne odabire, dospevaju do spoznaje sopstva i svrhe. On ih opravdava, ne biva strog, ne osuđuje ni jedan njihov postupak, ali ih, iako možda na prvo čitanje tako ne deluje, usmerava ka jedinom ispravanom putu: putu ka samom sebi. Kojim se spoznaje mir, ili kako je to Sveti Serafim Sarovski kazivao: „Na svaki način treba da se trudimo da sačuvamo duševni mir te da se ne smućujemo zbog uvreda koje nam drugi nanose.“

„U ovo vreme više se cenila slepa poslušnost od slobode izražavanja.“ izgovara jedan od junaka romana „Otac“, sudija Pavlović, rečenicu koja se može primeniti na svako vreme. Možda je tome razlog i ono što je napisao Meša Selimović u romanu „Tvrđava“: „ Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom. Plaši ga sudbina, plaši ga sutrašnji dan, plaši ga vladajući zakon, plaši ga moćniji čovjek, i on nije ono što bi htio biti, već ono što mora da bude. Umiljava se sudbini, moli se sutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon“, trguje onim čime nikada ne bi smeo i da pomisli, duševnim mirom i to ga vuče u posrnuće i propast. „

„Sveta je umro noćas zbog ljubavi prema meni. Nije hteo da se odrekne ideje o promeni sveta ni pod batinama. A ja sam mu o tome pričao. Ja sam ga naučio. Sada je on moj učitelj postao, a ja nisam dostojan da budem njegov učenik. Ali, ispunio sam svoj cilj, zar ne sudija?, izgovara jedan od junaka romana „Otac“, profesor matematike, jedan od osuđenika čiju će krivicu potvrditi sudija Pavlović. Svetisav, ostavlja mladu ženu i malu kćerku da bi se pridružio borbi za ideale kojim ga je zadojio profesor matematike, on ne posustaje i do poslednjeg trenutka, veruje u njih. On, iako mu to nije bio cilj, sopstvenom smrću dokazuje i pokazuje profesoru da je prevazišao svog učitelja, da je bio srčaniji, hrabriji, istrajniji.

„Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano“, napisao je Meša Selimović u romanu „Tvrđava“, a sudija, Luka Pavlović, uporno pokušava da ubije prošlost i svoj identitet u njoj, mereći sadašnje sa onim što više ne postoji, a čega ne može da se oslobodi. Prinuđen da preuzme identitet profesora kog je osudio na likvidaciju, iako je i sam svestan da krivice nije ni bilo, mora da ispuni poslenju volju onog koga je, da bi sačuvao sopstveni život, osudio na smrt i da preuzme brigu o udovici Mariji.

Marija je supruga Svetisava, koji je verujući u ideale novog poretka, a u koje je poverovao slušajući svog učitelja, profesora matematike, za njih žrtvovao i život. Autor romana, Dušan Marković, potvrđuje istinu da je život svakog čoveka nerazmrsivo klupko koje čine raznovrsne niti, poneki čvorić, istanjena nit, no sve one zajedno deo su iste tkanice koja tek uz pomoć svih boja i nijansi na njoj postaje razumljiva, „čitljiva“, postaje slika koja se može (ras)tumačiti.

„Nemoj da zatvaraš krug, nastavi liniju kretanja“, preklinje profesor sudiju, znajući da je on njegov kraj. Da će, da bi sačuvao svoj život, žrtvovati još jednog nevinog čoveka, ali da je, takođe, i jedina osoba koja tragediju može bar da ublaži time što će ispuniti poslednju želju profesora i nastaviti liniju kretanja. Sudija daje obećanje ne zato što se sažalio, sažaljenju nema mesta pred strahom za sopstveni život, on je svestan da je u smrt poslao osam nevinih ljudi čija je jedina „krivica“ bila ta što su verovali u pravedniju budućnost, ravnopravnost svih ljudi, što su se borili za izlazak iz mraka i sunčana jutra budućih naraštaja. On je svestan svoje krivice, svoje propasti i toga da jedino ispunjeno obećanje može doneti spas njegovoj duši – iskupljenje.

„Strahoviti je hod istorije; preteški su tereti prošlosti i zahtevi budućnosti na ovim uskim plećima“, napisao je Ivo Andrić u knjizi pesama u prozi „Eks Ponto“ koja je objavljena 1918. godine i koju ne napisao boreći se i pokušavajući da razreši unutrašnju dramu i traume izazvane boravkom u tamnici. Kroz takvu dramu prolazi i profesor Maksimović bivajući svestan da budućnost mora da se iznese ma koliko da su pleća uska, da je hod istorije uvek isti u koliko mi sami ne pokušamo da izmenimo njen tok. Tu promenu mogu da donesu samo pojedinci poput Svetisava koji je simbol pobunjeništva i smelosti da istaje do kraja, ma kakav on bio.

Veliki Inkvizitor iz romana „Braća Karamazovi“ izgovara rečenicu koja se može primeniti na svako vreme, a ovo čiji smo svedoci, možda, i ponajviše: „O, mi ćemo ih ubediti da će oni posatati slobodni onda kada se odreknu svoje slobode, radi nas, i kada nam se pokore“. Sudija bira da se pokori, a Svetisav da izabere istinsku slobodu. No, postavlja se i pitanje, da li je i u kojoj meri čovek sposoban da nosi teret slobode?

Dušan Marković nam u romanu „Otac“ daruje čitav niz plastičnih likova koji se, svako na svoj način, bore za identitet i spoznaju svrhe neko kroz žrtvu, neko isprva shvatajući u čemu je njeno ispunjenje, neko prolazeći kroz duhovna previranja do saznanja da je jedini put ka sopstvu onaj u kome nema trgovine sa dušom a, „ svako od nas jeste naslednik, nastavljač, čovek koji će u osnovnu ideju ugraditi svoj mali deo i ući u večnost, uvek nastavljajući dalje.“ Svi oni: Marija, Katarina, Svetisav, profesor Marinković, sudija Luka Pavlović, Janis, Đorđe, Cveta su neraskidivno povezani u nevidljivu mrežu koja ih, naoko tanka i leleujava, sve drži na okupu jer, samo ujedinjeni mogu ispraviti izlomljen i pogrešno sklopljen mozaik sveta. Kroz dijaloge, monologe i introspekciju, junaci ovog romana ne nude odgovore, oni se trude da čitaocu pruže mogućnost izbora, onu istu slobodu koja nam je i Bog darovao, a koja je jedini put ka istinskoj ljubavi i ispunjenju Božijeg zaveta.

Septembar, 2023.

PODELITE OVAJ TEKST NA: