detalj slike: KRK Art dizajn

SAN ZA VEO – VEO ZA PEPEO

(Poetika sfumata kao slikarsko-literarnog postupka u romanu

Metohijski sfumato Dušice Filipović)

„Reči. Reči su smisao i krv života. Sve dok ih neko piše, izgovara, prima,

čita, sluša, one žive i dozvoljavaju nam da  i mi živimo. Ćutanje je njihova smrt.

Nije priča to što reči pričaju; nego je priča našeg bola nit provučena

kroz iglene uši tavne noći. Pišem da bih svojoj ljubavi dala mogućnost da živi.

Da svakim ubodom u noć razgorim izgrevak jutra.

Uzburkam krv života. Ubelim platno najcrnje noći.“

Dušica Filipović, Metohijski sfumato

Dr Marija Jeftimijević Mihajlović

Veliki ruski književnik Ivan Bunjin je pisao da se umetnički kvalitet jednog proznog teksta meri isključivo po udelu poetskog, odnosno lirskog u njemu. U tom kontekstu posmatrano – jedno prozno delo – zbirka priča ili roman – punoću estetskog ostvaruju upravo kao Pesmu, odnosno kroz perspektivu čitanja tog dela kao pesničkog. To a priori podrazumeva da i sam pisac po svojoj fundamentalnoj i imanentnoj umetničkoj orijentaciji bude prevashodno – Pesnik; da svaka misao, svaki refleks, bilo kao deskripcija bilo kao fabulacija na čitaoca deluje kao velika, moćna Pesma! A ako je takva Pesma (roman) sastavljena i kao poema, odnosno kao mozaik, stvara se utisak da se rodila – metapoezija, odnosno – metapesma. A ako u svoje tkivo utka i nešto više od reči – znamenja i značenja drugih umetnosti (poput slikarske), ona će zahtevati i nekoliko nivoa čitanja, ali i takvog čitaoca koji će umeti da pronikne u sva njena značenja, da bi i sâm – sopstvenom imaginacijom i doživljajem, od stečenih utisaka – izgradio Pesmu. Takva pesma-roman zahteva, međutim, i tumača koji će sve delove sagledati i u ravni celine, ali i u ravni značenja koje svaki od njih ima.  

Knjiga Metohijski sfumato Dušice Filipović, ni po svojoj kompoziciji ni po sadržaju nije svakidašnja. Sastavljena od šest poglavlja (sa pedeset priča i pedeset „pešačkih činova“, citata ili sopstvenih promišljanja koji uvode u svaku od njih), nema čisto prozni karakter, već je pripovedanje takvo da je na granici poezije i proze. Pričama i činovima temelj je prološka priča „San za veo“, a krov molitvena poema – četrdesetnica, „Veo za pepeo“, što je imenovalo i ovaj tekst o Metohijskom sfumatu. S druge strane, od presudne je važnosti i sinteza ili preciznije sinergija književne reči i likovnog izraza, koja je manifestuje kroz likovni izraz ili tehniku slikanja poznatog kao sfumato, preko kojeg je autorka na originalan način konceptualizovala svoj književni izraz. Iako knjiga nema likovnih priloga, njen sadržaj je u direktnoj konstelaciji sa slikarstvom Leonarda da Vinčija, tvorca sfumata kao likovne tehnike u kojoj se sporo, ali neprestano gube oblici i stalno mešaju svetlost i senke. Jedno od njegovih osnovnih obeležja, a ujedno i obeležja da Vinčijevog slikarstva, jeste odsustvo naglih prelaza i strogih granica između predela slike. Ova tehnika slikanja, poetika sfumata se u Metohijskom sfumatu očituje na nekoliko nivoa: i na formalnom (u vidu neprestanog mešanja žanrova – od strogog pripovedanja do poezije, koja, osim slobodnog stiha, često ima i karakter i duh narodnog pevanja) i na sadržinskom (pretapanje priča iz prošlosti, slika detinjstva, sa savremenim istorijskim dešavanjima vezanim za Kosovo i Metohiju; česta promena naratorske perspektive – od pripovedanja u prvom licu glavne junakinje Đurđe do pripovedanja o Đurđi iz pozicija drugih protagonista romana (premda se Metohijski sfumato u strogom smislu reči ne može nazvati romanom, iako su sve priče u službi jedne, osnovne priče o Đorđi i Kosovu i Metohiji); pripovedanje o svakidašnjem, realnom i realističkom gotovo uvek je praćeno atmosferom prošlog, često arhaičnog, istorijskog, imaginarnog, pa i mitološkog). Sav karakter Metohijskog sfumata je fluidan – sve je granično, i pripovedanje i priča ili kako sama autorka kaže: „Metohijski sfumato je usamljena kuća na međi zemlje i neba, kolevka (od) ritma obavijena maglom i dimom“. 

Bila sam mala kad sam sanjala – Borhes je govorio da pesništvo, literatura, mora biti iskreno kao san, što podrazumeva da pesnik „iskreno sanja“, a bez sna život pesnikov bio bi nepodnošljiv i on ne bi bio „gospodar zadovoljstva“. Svoju poetsku pripovest Metohijski sfumato Dušica Filipović započinje rečenicom: „Bila sam mala kad sam sanjala“ i ona se poput refrena ili bajalica babe Danice ponavlja naizmenično, dajući čitavom (prvom) poglavlju višestruko značenje: s jedne strane, potencira se ideja o najsnažnijim, gotovo arhetipskim slikama detinjstva, u kojima se otkriva moć snoviđenja (oneiros) i koja nagoveštavaju budućnost, dok, s druge strane, san(enypnion) devojčice Đurđe (prepoznat kao autopoetički lik), ukazuje na doživljenu stvarnost, obremenjenu smrću najbližih. Da je život san i sen ništa bolje ne ilustruje nego uvodno slovo („San za slovo“) i završno („Veo za pepeo“), gde se apostrofira ideja o večnom vraćanju ili cikličnom kruženju (duha). Junaci Metohijskog sfumata „nisu niti sasvim stvarni, niti sasvim izmišljeni; oni su književne kreacije, oblikovane merom unutrašnjeg vida i potrebom za glasom ljubavi, koji će ostati, svetu, za piscem, i posle smrti“, kaže autorka. Ako je stvaralačko stanje, stanje snoviđenja, onda se i reči Florenskog da se u umetničkom stvaralaštvu „duša uzdiže iz donjega sveta i ulazi u gornji svet“, pokazuju kroz ovo poetsko tkanje Dušice Filipović, kao sasvim tačne.

Prva linija povučena u beskraj – To se naročito odnosi na prvo poglavlje knjige „Đurđin pupak“, gde se kroz pripovest o snažno doživljenim slikama detinjstva, obeleženom smrću oca i ujaka, nepresahlom tugom majke, babe i dede, nadvija čudesna, gotovo onostrana koprena nevidljive stvarnosti u kojoj se, u duhu Crnjanskog, ponavlja da smrti nema i da „sve je dobro, i kad dobro nije“. Kroz tri lika bola ili tri lica lepote, autorka je otvorila vrata mističnog, na momente magijsko-ritualnog, ali i hrišćansko-duhovnog života, koji je san, ali san satkan od bola koji je potom prosijao kroz mudrost i koji se uzneo do umetnosti života, sažetoj u misli Dostojevskog da „treba voleti život više od njegovog smisla“. Reminiscencije na tri najvažnija lika iz detinjstva – babe, udove Danice, „bojarice“, prababe Naste, „mustratorke“ i dede Radomira, „sinjeg kukavca“, bez četiri prsta izgubljenih u zarobljeništvu, postaju osnova – potka („prva linija povučena u beskraj“) na kojoj se gradi umetnost života:od misterije spravljenja boja i čudesnog kolopleta jedinstvenih mustri, ali i od (dedinih) prstiju kojih nema, gradi se život za trpljenje i za slavu. Apoteoza života kroz patlju i bol i obogotvorenje umetnosti kroz samouko i nigde naučeno „bojenje“ i „šaranje“ imaju jedinstveno ishodište ili isti cilj: dati životu cilj i smisao – pravila slaganja boja i rešanja šara na ćilimu u istoj su ravni kao i pravila svake velike umetnosti, bilo da je stvara samouka starica u okolini Čačka ili veliki Leonardo da Vinči, čije fragmente o slikarstvu, formi, bojama, autorka umeće – pomalo neobično – u neprekinuto tkanje/pripovedanje: „Ona koja danas za njom (prabakom Nastom, „mustratorkom“, prim. M. J. M.) pokušava da snuje, zna da nastavlja, sve, uvek i samo onaj ko više voli. I da se ništa ne može raditi bez linija, unutar kojih žive oblici koje je rodila priroda.“

Tornami al tempo... mi ricopra con lʼ ombra (Vrati me u vreme... pokrij me svojom senkom) – potraga za zajedništvom (Celinom) kao „smislom svih oblika“, utkana u osnove, tragove detinjstva, kao početka svakog početka, ne kontrastrira u drugom poglavlju knjige (naslovljeno upravo ovim navedenim Tasovim rečima, koje Crnjanski u svom delu više puta varira), već čini produžetak te linije povučene u beskraj. Tako je uvodna pripovest o mladosti junakinje koja snagu života počinje da spoznaje kroz tragove svetlosti i senki koje sa ljudima, događajima i doživljajima u njen život ulaze. Alter ego autorke sadržan u knjigama Crnjanskog, čiji se likovi prepliću sa crtama junaka koje ona sreće na ulicama Prištine, uoči rata. U nejasno konturisanoj javnosti prepliću se senke i snovi života koji se sanja i života koji kao da je sanjan. Otuda u „Pešačkom činu broj 7“ čitamo Leonardove reči da „senka nastaje iz dve stvari različite među sobom, jer je jedna telesna, a druga bestelesna. Telesna je telo koje baca senku, a bestelesna je izvor svetlosti. Dakle, senku prouzrokuju svetlost i telo“. Pripovedanje ovde sve više dobija karakter sfumata, kao (likovne) tehnike kojom se „sporo ali neprestano gube oblici, i stalno mešaju svetla i senke“. Karakter traganja za Celinom, najpre oštar kao strela vinuta u večnost, uzburkan kao more u oluji, lomljen i gonjen silama tela, latentnom snagom erotike i mladosti, žudnjom za fizičkim sjedinjenjem sa čovekom koji tek dolazi u njen život („Čovek od kosovske zemlje“, „mlad kao jagnje“, „čovek beskrajan“, „Rođen U Dane Žetve Lubenica Pa Okupan U Mesečini Teškog I Slatkog Kosova“),a potom omekšan silama bestelesnog, nečega nedodirljivog i svetog (kroz kojeg „kao mlečna senka, prolazi večnost“), kao čudesnost bogojavljenske noći u Lipljanskoj crkvi, u kojoj se zatiču Slikar, Pesnik i Žena, u nameri da ona (Žena) spozna tajnu legende o Velikom Pešaku koji je „za sat vremena hoda prešao od Prištine i Lipljana, noseći u zubima eksere“, kako bi od Turaka sačuvao/otkupio Lipljansku crkvu.

Sfumato kao slikarsko-literarni postupak se na višim nivoima prenosi i na odnos umetnosti i stvarnosti, između kojih se gubi granica („umetnost ne ponavlja vidljivo, ona čini vidljivim“), ali posebno granica između dve vrste umetnosti – književnosti/poezije i slikarstva. Princip da je slikarstvo nemo pesništvo, a poezija rečita slika (Ut pictura poesis), odnosno Sezanove reči da „crtež i boja nisu odvojeni – jer kad se slika, crta se; kad god se piše – slika se“, junakinja Đurđa usvaja kao neku vrstu epifanijskog otkrovenja u tišini bogojavljenske zvezdane noći nad Kosovom, čija i zemlja i nebo gore požarnim bojama krvave istorije i rata koji nadolazi, odakle i pripovedanje počinje u prvom licu (umesto dosadašnjeg trećeg). To je simbolička slika metamorfoze senke u svetlost, odnosno vrhunsko saglasje oblika i boja, duha i tela, kroz telesno i duhovno jedinstvo sa onim koji jeste projekcija njenih čežnji za Celinom. „Deformacija anatomije“ kao slikarski postupak dovodi do „formacije duha“ kao duhovnog postupka, jer „nema ni života ni umetnosti dok se ne stope, u jedno. Jedno je sve“. Poetika boja pri tome čini posebno važnu „potku“ u gustom tkanju Smisla, među kojima se izdvaja „boja večnosti“, koja je snažnija i trajnija od svih poznatih i vidljivih. Tako se u istorijskoj ravni, boja večnosti prepoznaje u nevidljivim očima gračaničke Simonide, a ne u misterioznim inicijalima Đokondinih očiju, koje se ne mogu videti od gomile posetilaca i bliceva fotoaparata. Parodirajući priču o ukradenoj Mona Lizi i podređujući je istini da je „Simonidu nemoguće odneti“, autorka usvaja na neki način i misao Dostojevskog da je stvarnost fantastičnija od bilo koje stvarnosti, svojim rečima: „Tamo gde je stvarnost svemoćna, imaginacija je nepotrebna“. I kao što se u sfumatičnoj poetici prepliću prošlo i buduće, život i smrt, vidljivo i nevidljivo, tako se prepliću i životi Slikara i Pesnika, koji svako na svoj način „odgoneta večnost“ – jedan, kroz zemaljsku posvećenost Ženi, bojama i potomstvu negde u okolini Gnjilana, drugi kroz iskušenički poziv i posvećenički život hilandarskog monaha, treći izlazeći iz Gradić Pejtona i nestajući netragom u kišnoj prištinskoj noći.A između njih jedna linija povučena u beskraj – Žeđ za Celinom i Savršenstvom.

Smrt je malečka, a život pogolem – treće poglavlje Metohijskog sfumata hronološki i naratorski prati događaje (i doživljaje) iz prethodnog poglavlja, nadovezujući se na istorijska stradanja Srba na Kosovu i Metohiji tokom ratne 1999. godine. Ono što, međutim, ovo poglavlje izdvaja od drugih jeste niz stvarnih, istorijskih podataka – imena i prezimena, godina rođenja i datuma otmica hiljadu sto dvadeset i osmoro ljudi, žena i dece, kidnapovanih i nestalih tokom tih ratnih godina. Istorijskoj ravni autorka pretpostavlja onu drugu – stvarniju i strašniju od stvarnosti same – (nadistorijska) strahovanja i pretpostavke, slike njihove smrti i strahovanja od smrti bližnjih i sopstvene, koje poetički uobličava kao neku vrstu tužbalica između imena na spiskovima kidnapovanih. Između priča u ovom poglavlju takođe se, u vidu pešačkih činova pojavljuju misli Leonarda da Vinčija o slikarstvu i tehnici sfumata, ali i prirodi veze između poezije i slikarstva. Njihova uloga, iako najpre izgleda kao nesuvisla, postaje jasnija tek sa promenom naratorske perpektive (u priči „Kidnapovana glava“), kada se iz pocicije onoga „Rođenog U Dane Žetve Lubenica Pa Okupanog U Mesečini Teškog I Slatkog Kosova“, u vidu pisma svojoj voljenoj, Đurđi, naziru konture za njegovu veliku slikarsku kompoziciju „Četrdeset mučenika“ (inspirisan upravo ljudima koji su kidnapovani ili nestali u ratnom vihoru). Očiti biblijski podtekst poslužio je i kao variranje ideje o večnom stradanju i patnji, kojoj nema kraja, kao što nema ni početka – u višoj ravni (postojanja), u večnosti ukidaju se sve granice i sve razlike, baš kao što se u slikarskoj tehnici sfumata gube linije i obrisi, boje i kontrasti. Sve postaje jedno veliko Jedinstvo. Možda na najcelishodniji i umetnički najuspeliji način ova ideja je ostvarena u završnoj priči ovog poglavlja, „Ko je umro: RADMILA ZARIQ ili RADMILA ZARIĆ?“, gde se u tragičnoj sudbini osamdesetogodišnje starice susreću različite dimenzije stvarnosti – odnosno ukidanja suprotosti, gde samo „u večnosti nema gladi, ni daljine, ni razdvojenosti“, ni razlika između nacionalnosti, ni mržnje ni zavisti. „Život – pogolem“, a večnost još veća.

Kad čovečanstvo pati, to je priroda koja diše slobodno. Sve zavisi od tačke pogleda – iako imenuje celu knjigu, četvrto poglavlje „Metohijski sfumato“, najmanje ima piktografskih elemenata, odnosno refleksija vezanih za slikarsku umetnost i boje (života). Sfumato se ovde manifestuje u koloritu perspektiva i naratorske tehnike koja se, iz prethodnog poglavlja, proširuje na nekoliko junaka: Đurđinu ćerku Simonu, dete iz komšiluka Azru i mladog Francuza Matisa. Njihove perspektive ujedinjuje obraćanje Đurđi kroz pisma koja ta tri lica mladosti ili tri lica lepote pokazuju, u intenzivnim doživljajima i sudarima sa nepoznatim svetom (Simonin susret sa Parizom, Azrin sa Kalifornijom, Matisov sa Kosovom, a potom i Rusijom). Iako osenčen nadom i poletom koju samo mladost može da podnese, život troje mladih ljudi, koje povezuje jedna Majka (u najširem smislu te reči – kao biološka majka (Simonina), kao druga majka (Azrina), i kao duhovna majka, kuma (Matisova)), biva spoznat kroz promene koje se događaju spram onoga odakle se krenulo ili – ka čemu se hodilo, ka Kosovu i Metohiji (Prizrenu, Ranilugu, Gračanici, Dragancu, Dečanima). Jer, Majka je ona „jedina još preostala, koja ovom svetu, ljudima, predelima, daje boju koja ne postoji. To čak nije ni boja, nego svetlost“. Potcrtavanje uloge hrišćanskih simbola i hrišćanskih korena (porodičnog vaspitanja kod Simone, hrišćanskog porekla kod Azre i Matisovog krštenja u pravoslavnoj crkvi) nije u funkciji propovedanja ideje o pravoslavlju kao jedinoj pravoj religiji, već, naprotiv, u funkciji je naglašavanja (sve)jedinstva ljudi i njihove patnje koja ima „viši smisao“. Kroz pojedinačne perspektive i detalje iz života ovo troje ljudi različitih sudbina, ocrtavaju se nejasni obrisi širokog i složenog mozaika čitave knjige Metohijski sfumato; zagledanost u tri dela tog mozaika, koji naratorka ovim poglavljem nudi, iako izgleda kao udaljavanje od osnovnog toka priče, zapravo je ulazak u samu suštinu stvari – u središte pripovesti, pa ne čudi što Matis, u jednom od svojih na srpskom jeziku nezgrapno sročenih pisama kumi Đurđi piše da je Kosovo „stomak Evrope“.  

I kad padneš – padneš u grob. Celo Kosovo ti je grob. Sveti grob u koji je sve zakopano. Do vaskrsenja. – Ako je Kosovo „stomak Evrope“, peto poglavlje „Streha iznad temena“ je duhovno središte Metohijskog sfumata. Po tematskoj širini i obuhvatu, obilju građe – leksikografske, etnološke i istorijske, i po nedvosmislenom potencijalu da, kao takva književna i duhovna riznica, bude samostalna knjiga (iako se skladno nadovezuje na osnovni tok Metohijskog sfumata), ova celinu bi trebalo posmatrati, čitati i tumačiti kao jedan književni entitet u kome vrhune gotovo sve osnovne ideje, teme i motivi ove semantički i vrednosno prebogate knjige. Da su i Leonardovi citati u vidu „pešačkih činova“ na početku svake priče dorasli do one tačke u kojoj je autorka sopstveni kosovski sfumato tumači ne rečima ovog velikog umetnika nego svojim sopstvenim, svedoči i konzistentnost ideja, postupaka, bez mnogo tematskih difuznih kretanja, kao i zaokruženost ideje o kući, odnosno domu, koji je zaklon i zaštita čoveku „raspetom između grobova svojih i nebesa svojih“. Otuda imenovanje čitavog poglavlja dolazi od prološke priče „Streha iznad temena“, posvećenoj starici Jefki, Prizrenki, kojoj su komšije Albanci zazidali jedini prozor u kući i tako simbolično živu zakopali u grob. Sudbina Jefke Potkaljajke koja živi u mraku (egzistencijalnom, ali ne i duhovnom), međutim, nije samo lična, već se naratorski prenosi na sudbinu čitavog srpskog naroda, osuđenog da u mraku istorije traga za sopstvenim korenima; da u tom živom grobu traži put kavaskrsenju. Jedan autopoetički zapis, nastao kao refleksija dubokog promišljanja i suočavanja sa sobom, istorijom, prošlošću i životom, u noći provedenoj u toj kući-grobu bake Jefke, to najbolje ilustruje:

„Videh da sve što postoji oko mene pronalazi i iznova ono što već postoji u meni. Videh da svako od nas počinje svoj život kao u nekoj noći, okružen, obliven nekim nejasnim polusvetlom iz kojeg trepere mutne zvezde. Nekad nam se učini da nas zasipa živi istočnik, nekad da k nama suklja plamen živog pakla. Između ta dva oprečna i nejasna sjaja, u zemljaskom sumraku, gde se tama čas zgušnjava, čas razređuje, gde oni naizgled bespomoćni bez opažaja svoje izloženosti bolu i smrti ne traže, ali nalaze uzvišeno, stojimo mi: nekud pošli, nikud stigli. Pokisli, sluđeni, začuđeni. Kad sred snežnih bujica koje nas ludo dave i lome sretnemo živo obasjanje na zemlji, budi se u nama žudnja da se s njim stopimo u čistoti  i prostranstvu večnosti. Budi se želja za popunjavanjem praznine. Za punjenjem beline. Za rečima kojima ćemo ozariti i razigrati neprekidnost sopstvenih unutrašnjih prelaza i previranja.“

Tehnika sfumata kao književnog postupka, koji je Dušica Filipović – sada već jasno i autentično – izgradila i primenila u ovoj knjizi, dolazi do izražaja i u sposobnosti da se u preplitanju sudbina žena sa Kosova i Metohije – kako onih iz prošlosti i istorije, legende i priče, tako i savremenih stradalnica i mučenica, predstavi ideja o večnom trajanju neugasle Svetlosti (istorijske i duhovne), koju su pronosile i nose uglavnom žene, kao po/roditeljke i svetiteljke. Ako se izuzme priča „Nikola iz Gojbulje“, ovo poglavlje je svojevrsni spomenik ženama Kosova i Metohije (Jefki, zatim svetiteljki Bosiljki (Rajčić), koja beše „prva među ženama koja u patnji i mukama slabost časnu revnosno i ravnoumno muški izmeni novim imenom i likom“, Bejas-hanumi (poturčenoj devojci Mariji, ktitorki i zadužbinarki Crkve u Pasjanu), kao i savremenim stradalnicama i posvećenicama zemlji kosovskoj – Mileni iz Gnjilana, Stojanki Stojković s Novog Brda, Rumeni iz Peći, Dragici iz Đakovice, Smilji iz Donje Plešine). U pripovest o uzvišenom kroz patnju, stradanje i žrtvovanje, unet je ne samo kolorit karakterističan za žensku prirodu (boja cveća, šarenilo nošnje, simbolika beline kao čistote i nevinosti), već i liričnost kao odjek ženske pesme, koja se pevala i u mukama i u stradanjima i tako veličao i slavio život, koji daje ona – Žena. Nigde se bol i radost nisu tako približile kao u pričama o ovim junakinjama i nigde tako zajedno stremile ka beskraju (večnosti) kao u onoj Leonardovoj liniji povučenoj u beskraj – ka Bogu, ka sebi, ka Bogu u sebi. Time se apostrofira ideja da sadržaj umetosti (i književne i slikarske) „nije ništa drugo do sadržaj celokupne stvarnosti“, odnosno da je stvarnost „u prostoru u kojem se krećemo“, a da je taj prostor „forma intuicije i mita“.

Ljubav je jedna, kao smrt jedna – Svoje poetsko hodočašće svetom kosovskom zemljom autorka Metohijskog sfumata kruniše, kako bi se i očekivalo – na Kosovu. Njeno duhovno i životno s(r)edište jeste cilj kojem se stremi čitavog života, celim bićem – predano, podvižnički. I tu Lepotu i neugaslu žeđ za njom, vekovnom, univerzalnom i večnom, ona želi da naslika rečima. Dospela pred lice večnosti, spoznaje da „tamno se bolje vidi izbliza, a svetlo izdaleka“, te da tamna oznaka daje ton zemlji, a svetlost daje ton nebu. Njene „pešačke činove“ ne diktiraju više Leonardovi citati, nego su oni postali stamena osnova, znakovi pored puta, koje postavlja i učitava samostalno, eksplicirajući svoja izvanredna poznavanja slikarskih tehnika i umeća njihovog prepoznavanja – ne na delima slavnih slikara, već na kosovskim poljima. U svakom segmentu, svakoj tački dodira (zemaljskih) horizontala i (nebeskih) vertilala ona prepoznaje mekotu oblika (odsustvo granica) i stapanje boja (osustvo kontrasta), prepoznaje onaj pokret duše i tela, bez kojeg nema ni umetnosti ni života. Ova bela maslarka Ljubavlju je sve(t) osmislila, istoriji dala pečat Poezije, a životu oblik Pesme; kroz Ljubav kao jedini istinski Smisao i Cilj. Kroz tu prizmu se (više ne pripoveda nego) peva o onima koji su njenom biću dali ob(Lik) Ljubavi. Otuda nijedna priča više nije priča – ona se do Pesme (kosovke) uzvisila, a bol (od rođenja i pre rođenja, svoj i tuđ) se u Radosti usklik preobratila: „Uvek je vreme da se Kosovu pođe. / Uvek je vreme da se Kosovu dođe. / Ljubav se uvek vraća.“

San za veo – veo za pepeo – Premda se, kao što je na početku konstatovano, Metohijski sfumato može čitati na nekoliko nivoa, jer je semantički polivalentan i predstavlja pravi poetski, leksički i etnološki fundus,Dušica Filipović je napisala pre svega Kosovu knjigu duboke odanosti. Polazeći od onoga što je nukleus ili epicentar svih traganja, pa i onom najvažnijem, putu ka sebi – od detinjstva kao početka svake lične istorije, do konačnog ishodišta ili cilja svih ciljeva (Kosova i Metohije), ona je – nošena talentom da u svim vidovima lepote (ljudi i umetnosti) i svim oblicima života oseti (sve)jedinstvo: jedinstvo boja i oblika, mita i istorije, radosti i tragedije. Sve se u njenoj knjizi uznelo do Pesme. A vrhovna pesma Ljubavi u obliku simboličnih četrdeset lestvi u kojima „reč silazi, jer opisuje / Duh se uspinje, jer tamo večno obitava“, jeste oda ljubavi prema vrhovnom Tvorcu i njegovom služitelju, starešini manastira Draganac, u kojem naratorka pronalazi tačku svog apsolutnog mira i put isceljenja za svoje rane; tačku u kojoj se magla razdanjuje i Svetlost knjoz nju prodire; u kojoj ni nijanse sfumata nisu više tajanstvene i misteriozne – one su jasne jer su sve(t)le, jer su jedinstvo (fizičke) patnje i (duhovne) radosti iz kojeg nastaje Pesma. Ova duhovna lestvica najviši je izraz ljubavi i molitvenog smirenja koje naratorka i glavna junakinja Đurđa kruniše pesmom o jedinstvu u večnosti, čime se apostrofira ideja o večnosti umetnosti (i/ili, preciznije, umetnosti života), pa se čitava pesma, ali i knjiga Metohijski sfumato može čitati kao apoteoza životu:

„I sve će opet, Oče moj, kao nekad biti.

I sunce, i cveće, i voće, i trava.

Sastavljena, hrast ću novi biti.

I na dnu svog korena mirno spiti.

Kao pesma.

A neće me biti.“

Klikom na sliku možete poručiti roman kod izdavača, Prometej - Novi Sad 

PODELITE OVAJ TEKST NA: