detalj slike: Marija Čalić

KULTURA SEĆANjA

Književni ESNAF - Književna radionica "Kordun"

Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna.

(Isidora Žebeljan)

Bila je kompozitorka čija dela naručuju najveće svetske institucije i festivali: Venecijansko bijenale, Festival u Bregencu, Fondacija Berlinske filharmonije, Accademia Musicale Chigiana Siena, City of London Festival, Univerzitet u Kentu… Njena muzika je na stalcima za notne sveske duž svih velikih filharmonija, orkestara sveta. Njena kompozicija „Konji Svetog Marka“ bila je prva kompozicija nekog srpskog autora koju je izveo čuveni Simfonijski orkestar BBC-ja. Dirigovala je na koncertima u Londonu sa The Academy of St Martin in the Fields i u Amsterdamu, a kao pijanista je nastupala sa Brodski kvartetom…

Ima tome 4 godine od kako si otišla …, ali sve je još živo u mom sećanju. Gubitak je naš preveliki. Isidora Žebeljan je otišla mlada, ali čini mi se da je od rođenja delovala mudrija od svoje krštenice. Pomalo ekscentrik, a opet emotivna i otvorena za sve novo u svetu umetnosti. Draga Isidora, čuvaj mi kartu za sve svoje nebeske koncerte i hvala ti za sve ovozemaljske radosti. Neka ti je sretan put, neka ti muzičari ne kasne na nebeske probe i predstave, neka te vole i cene više od nas, neka aplauz traje još duže od ovoga koji si dobijala ovde, na Zemlji...  Koliko si živela za umetnost govore neke od tvojih izjava, kao što je recimo ova: "Za mene je koncertna sala drugi dom... ona mene i dalje očarava", i tako je bilo od tvoje prve kompozicije, i trajalo je pune četiri decenije...

Spavaj sa mirom, tvoj Petar je izrastao u divnog mladića. Verujem da si okružena onima koji su prepoznali tvoju veličinu - prijateljima i junacima kojima si davala svoje veliko ljudsko srce. Večnost je, duboko sam uverena, tvoje prirodno okruženje. Ovo je bila samo jedna od poseta ovom našem svetu. Marko Kosijer, otac tvog i njegovog jedinca, bio je omiljeni profesor mnogim generacijama gimnazijalaca. Moja ćerka je obožavala istoriju, upravo zbog njega, tog divnog jedinstvenog čoveka, čijim će se šalama smejati kad god pomisli na njega.

Šekspir je lepo rekao u svom sonetu 66: "Umornom od svega u smrt mi se žuri, Jer videh zaslužnog kako bedno prosi, I nitkova što se bogato kinđuri, I odanost kako poniženja snosi. I zlatna odličja o pogrešnom vratu, I savršenstvo u blatnom bešćašću, I device silom predane razvratu, I snagu straćenu nesposobnom vlašću, I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja, I zločince kako vladaju dobrotom, I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja, I kako iskrenost brkaju s prostotom: Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati, Od nje me tek ljubav može sačuvati".

ISIDORA ŽEBELjAN – KOMPOZITOR SVETSKE REPUTACIJE

MODERNA IKONA

Postoje ljudi čije su duše posebno tanane i kao da ne pripadaju ovim grubim zidovima kuće u kojoj živimo. Nežnog lica, širokog osmeha i bistrih misli, takva je Isidora Žebeljan, srpska kompozitorka koja se tokom protekle decenije upisala u savremeni pejzaž svetske muzičke scene širokim repertoarom: od opere preko kompozicija za orkestre do vokalnih i kamernih dela, filmske i pozorišne muzike. Ova vrhunska umjetnica ističe da su svjetske metropole i te kako spremne da prihvate srpsku tradicionalnu muziku. A u prilog tome može poslužiti činjenica da svetu klasika nije dosadna; njenih pedeset kompozicija izvedeno je na više od dvestotine koncerata i predstava u gotovo svim zemljama Evrope, u SAD i u zemljama Dalekog istoka

Izvor: BAZAR - jul 2014.

Piše: Gordana Mašić

Foto: Marija Čalić

Sigurno ste se hiljadu puta zapitali kako bi to izgledalo da zaista pratite svoje srce, da dosegnete za onim što će zadovoljiti vaše biće, bez traženja dozvole od okruženja, bez traženja potvrde, bez sumnje da ćete na startu biti izbačeni iz struje kojoj želite da se prepustite? Kako to izgleda kada zaigramo uz ritam sopstvenog srca najbolje zna Isidora Željeljan koja je svoju “ličnu legendu” započela 2002. godine, nagradom na konkursu Dženezis fondacije iz Londona, a potom su usledile porudžbine sa kojima je beogradska kompozitorka umetničke muzike, pronašla svoje mesto na svetskoj sceni. Mnogi bi mogli da budu ironični na tu temu (u našoj sredini to nije redak slučaj) ali činjenice su tu. Isidorino delo "Pesma putnika u noći", za klarinet i gudački kvartet, premijerno je izveo najčuveniji kamerni ansambl na svetu "Academy of St. Martin in the Fields" 22. oktobra 2003. godine u Nacionalnoj galeriji u Londonu. To se dogodilo na otvaranju izložbe jednog od najvećih videoart umetnika Bila Vajole, iz Los Anđelesa. Potom je ova kompozicija izvedena još tri puta i snimljena i na CD. Ubrzo zatim je u Amsterdamu predstavljena Isidorina kamerna opera "Zora D." u režiji slavnog Dejvida Pauntnija, za koju su libreto, pored autorke, napisali Borislav Čičovački, njen suprug, i Milica Žebeljan. Bila je to prva srpska opera postavljena na inostranoj sceni posle skoro sedam decenija. Tako je krenula jedna blistava karijera...

ANTR Isidora Žebeljan je profesor Fakulteta muzičke umetnosti, član Nacionalnog saveta za kulturu, naš najmlađi akademik, a postala je to sa samo 39 godina, i naš najviše izvođeni kompozitor u inostranstvu. Njena stvaralačka posebnost, inovacija i nadahnuće doneli su joj i formalna priznanja akademskih krugova pa je tako najmlađi srpski akademik, stalni član SANU. Berlinski časopis Der Freitag uvrstio je Isidoru Žebeljan među deset najperspektivnijih javnih ličnosti u svetu za 2009. godinu,  a u Srbiji – za ličnost decenije. Nemačka diskografska kuća CPO objavila je 2011. godine kompakt disk sa njenom orkestarskom muzikom, a diskografska kuća Oboe Classics iz Londona objavila je za Božić ove godine “Balkan Bolero”, kompakt disk sa njenom kamernom muzikom. Nedavno je dobila i nagradu Parlamentarne skupštine Mediterana za 2013. godinu, tom prilikom je između ostalog rekla: “Probudimo se da se ne udavimo u nadolazećem totalitarizmu”. Ova nagrada je kaže Isidora oduševila: “Veoma mi se dopada ta ideja da Srbija pripada mediteranskim zemljama, jer je taj prostor obojen najdivnijim arhajskim bojama, mirisima i pričama. To je zagonetan i moćan prostor, on je neodoljivi izvor inspiracije”, rekla je tim povodom.

Kada se rodila vaša ljubav prema muzici i da li misliste da muzičko stvaralaštvo zapravo žive od rođenja u izvođaču, samo to treba otkriti? Osim kreativnosti i talenta, šta je još potrebno da bi se takav dar od Boga, otkrio?

Moja muzika je organski deo mene. Toliko puta je preslušana unutrašnjim sluhom da je postala deo mog tela i moje duše. Ili je to oduvek bila? Ona je posledica, ali i uzrok mojih gena i mog života. Nekome ko je prvi put sluša, moja muzika svakako zvuči drugačije, budući da su i slušaočeva duša i telo sastavljeni od milion posebnih, takođe specifičnih životnih i genetskih elemenata. Jasno je da moja muzika može da dotakne emotivne strune drugih ljudi, iako ja nikada neću moći da saznam kako to čini. Neću moći da je čujem onako kako je čuju drugi.

Beograd je vaš rodni grad, tu živite i stvarate. Recite nam nešto o svojim precima, odakle potiče prezime Žebeljan, a pretpostavljam da je veoma retko?

Genealoško pamćenje moje porodice govori da su Žebeljani poreklom Rumuni: potiču od nekog čuvenog rumunskog hajduka Jorgovana... Pre oko dve stotine godina moji preci su iz okoline Temišvara došli u Jankov Most, onda u Perlez. Tu su se ženili uglavnom Srpkinjama, pa su tokom vremena i sami postali Srbi. Potucajući se tako po banatskim jarugama i močvarama, vukući za sobom stoku, konje i čeljad, nekoliko su puta izgubili velika imanja. Od veleposednika do stočara! Taj beskonačni krug stradanja, uzleta i ponovnih gubitaka, kao neprijatna a sveprisutna jeza, uvukao se duboko u pamćenje ovog dela moje porodice, ostavši da čami u genima kao neko potmulo predosećanje propasti i nesreće. Koju bi kratkotrajno brisali – pijući. Međutim, porodica moje bake Nane (Benin), takođe rumunskog porekla, prava je suprotnost. Bilo je tu raznih veseljaka, sviraca, tancera i dosta pijanica. Još je interesantnija porodica moje majke Jovanov-Đirski, o kojoj postoji legenda da su potomci nekog rumunskog grofa. Iako, kada god je u prilici, moj tata zdušno opovrgava tu teoriju... Sve u svemu, ti Đirski, a i drugi deo mamine familije – po mojoj baki divnog glasa, Radovančev – bili su uglavnom veoma veseli i skloni nekom sumanutom, nadrealističkom pogledu na svet; voleli su da se šale, da pevaju i, naravno – da piju. E, postoji i teorija koju zastupa moj muž i za koju, kaže, ima ozbiljne dokaze: Žebeljani su poreklom Jermeni, jer i u Jermeniji postoji isto prezime. Moram da priznam da mi se ta teorija veoma sviđa... I to zato što su i Rumuni i Jermeni poznati kao izvrsni muzičari.

Da li je u vašoj porodici bilo umetnički nadarenih osoba?

Jednom sam negde zapisala: "Preda mnom je sada lenji letnji dan. Okružuju me zvuci kašike koja o uglasto staklo ulupava mileram – već mi se cakle uglovi usana; pored milerama su kajsije, nabrekle; presipaju se preko svoje kože; kroz prozor se jedva probijaju zraci – sprečava ih zelena roletna, ista ona koja se nalazi u mnogim radnjama u Zrenjaninu; iz susedne sobe se čuje visoki glas moje bake – Majke – kao glas Rahele Ferari u filmu “Tango Argentino”; ona peva adventističke molitve Bogu"... Da, moja baka je pevala tankim visokim glasom i to njeno pevanje mi je, u tom svom prepuštanju i poništavanju svesti o sopstvenom postojanju, bilo u isti mah i dirljivo i uzvišeno; naravno, u svojoj iskrenosti i naivnosti, bilo je i smešno... Hoću da kažem kako mi se čini da je talenat za razumevanje i divljenje nadrealnom ono najvažnije što sam nasledila od svojih predaka. To snažno osećam. I to upravo i pre svega kroz muziku. Jer, uvek su me obuzimala stanja ushićenja kada bih čula neki neočekivan muzički obrt, neko ludo iznenađenje. Taj momenat lucidnosti je uzvišeno stanje sreće i dobrote; nikada nije ironija ili, ne daj Bože, cinizam. Ono se peni od plemenitog osećaja zadovoljstva zbog osvojene slobode. I to one slobode koja ne robuje nikakvim očekivanim, poželjnim rešenjima. A opet, vođeno je sasvim preciznim umetničkim osećajem.

I, kada već govorim o svojim precima, deo detinjstva sam provela u Zrenjaninu, kod svojih dede i bake... Jednom sam, na tavanu njihove kuće, pronašla ploču klavirskih kompozicija Sergeja Prokofjeva. Mnogo kasnije sam se pitala otkud ta ploča tamo, na tavanu dvoje paora. Priča o ploči klavirskih kompozicija Sergeja Prokofjeva na tavanu kuće mojih dede i bake je tajna koju neću i ne želim nikada da otkrijem. I to upravo zbog toga što je, u svojoj nedokučivosti, ta priča fantastična i bilo koje objašnjenje je ne bi bilo dostojno.

Koliko ste godina zapravo imali kada ste počeli da učite muziku i koji je kompozitor posebno uticao na vas, kao i na vaše buduće stvaralaštvo?

Klavir sam počela da učim u petoj godini, a upravo mi je muzika ruskog kompozitora Sergeja Prokofjeva otvorila vrata tajanstvene, uzbudljive, mistične, ljubavne, muzičke, bašte.

Vaš muzički izraz prekinuo je sedamdesetogodišnju izolaciju naše opere u inostranstvu. “Zora D” je prva srpska opera koja je premijerno izvedena u inostranstvu, prvo u Amsterdamu, a potom i na otvaranju 50. sezone Bečke kamerne opere. Pisali ste je po porudžbini jedne engleske fondacije, da li je za umetnika teško da piše po narudžbini?

Narudžbine su divna stvar i ogroman deo istorije umetnosti počiva na delima koja je neko naručio. Narudžbine su izuzetno podsticajne, jer svedoče o nečijoj istinskoj zainteresovanosti za vaš rad. Moja muzika je naručivana zbog svoje originalnosti i dejstva i do sada sam uvek imala potpunu stvaralačku slobodu.

Rukovodite li se vi ukusima publike i naručioca?

Publiku u Zapadnoj Evropi, Americi i Aziji čini ogroman broj ljudi, koji, takođe imaju i različite potrebe, ukuse i navike. Zato, ukoliko umetničko delo pruža doživljaj i ima dejstvo, neminovno će pronaći svoju publiku - ako je muzika nastajala iz ljubavi, njena energija će preplaviti publiku i neće je ostaviti ravnodušnom. Prava umetnost, a posebno muzika, komunicira sa publikom iznad svega svojom energijom, a ne mislima, mada to danas mnogi umetnici, a posebno kritičari, više ne razumeju. Ipak, na svu sreću, to je razlog zašto sam oslobođena razmišljanja o zadovoljavanju bilo čijeg ukusa.

Izjavili ste da je vaša muzika, vaša molitva. Sa čime biste mogli da opišete momenat kada se desi inspiracija za stvaranje kompozicije? Koliko je inspiracija zapravo mistična stvar, koja se teško može rečima opisati?

Upravo je inspiracija tema o kojoj ne volim da govorim, jer ona pripada redu svetih elemenata podarenih čoveku, koje je nemoguće razumeti i analizirati. Kada bih mogla da izgovorim ili napišem tačan recept za dosezanje inspiracije, bojim se da bih se odmah pretvorila u bundevu.

Stvaralačka posebnost, inovacija i nadahnuće doneli su vam i formalna priznanja akademskih krugova. Jeste li bili iznenađeni kada su vas pre osam godina primili za dopisnog člana SANU, i na taj način ste postali najmlađi akademik u našoj zemlji, što ste i danas, a desilo se to iznenada i primili su vas iz prvog puta?

Da, to je bilo ogromno iznenađenje, ništa nisam očekivala, nisam čak ni znala da sam predložena. I upravo taj događaj, kao i mnogi drugi o kojima nisam mislila i koje nisam očekivala i planirala,  svedoče o tome da me Bog, kao i sve nas, uvek vodi onim sigurnim, tajanstvenim, nama nerazumljivim, a za nas najboljim mogućim putevima, kojima ne znamo i ne možemo da odgonetnemo punu svrhu i smisao. Važno je samo da naučimo da se prepuštamo, da imamo poverenje u Boga. Nisam ja imala nikakvu svest o ovome o čemu sada govorim u mnogim prethodnim godinama i decenijama, ali sam se nekako sasvim dečije, nesvesno, prepuštala svemu što mi je dolazilo u susret – i lepim, ali i onim ne tako ugodnim stvarima.

Kada ste imenovani za redovnog člana SANU, rekli ste da ćete ukazivati na one stvari za koje vam se čine da bi mogle da budu bolje, pre svega u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali i u celom društvu. Jeste li bar delom uspeli?

Uspela sam da ukazujem, ali se, zbog suštinske nezainteresovanosti onih koji imaju moć i vlast, uglavnom na tome sve završava.

Reka srpskih umetnika i naučnika prolazila je proces, sličan vašem: od neprihvatanja i nerazumevanja do prvih uspeha u inostranstvu što izazove omalovažavanje ili ignorisanje u ovdašnjem esnafskom krugu i na kraju, ukoliko je u pitanju trajniji uspeh ili veliki iskorak, do prinudnog prihvatanja. Šta mislite o čemu je reč, zašto je to tako, i koliko je jasno određeno mesto svih velikih ljudi u našoj kulturi danas?

Mi smo nejak narod, koji već dugo živi u priličnoj izolaciji. Nikada nismo bili zemlja u koju dolaze stranci iz najrazličitijih sredina da bi se tu školovali ili da bi tu živeli i radili, dakle, nema protoka informacija i ljudi. Sa druge strane, toliko smo siromašni da ne možemo da putujemo, ali ni da kontinuirano uživamo u vrhunskim kulturnim događanjima iz drugih sredina, koji bi gostovala kod nas. Otuda smo uskraćeni za saznanje i osećaj o veličini, lepoti i raznovrsnosti sveta.

Poslednje ratove smo izgubili, a da to nikada javno nije izrečeno, prethodni sistem vrednosti se urušio, a novi nije uspostavljen. Sve su to razlozi zbog kojih se ljudi u Srbiji osećaju jadno, prevareno, nesigurno, iznevereno i zato nemaju razumevanja ni jedni za druge. Najjače  osećanje koje mori ljude u Srbiji je osećanje ugroženosti i ono je preplavilo Srbiju, a posebno se pojačava kada se na vidiku pojave ljudi koji ostvaruju izuzetne uspehe u svom poslu – u pitanju je ogroman psihološki pritisak od teskobnog osećanja da nema dovoljno mesta za sve i onda se čini legitimnim svako omalovažavanje i neprihvatanje, jer to izgleda kao jedini put samospasavanja. Uspeh je u Srbiji opasan, jer deluje kao da će da zauzme sav prostor, da oduzme svu pažnju, sav novac, da izbirše sve drugo što postoji. Ovakvo osećanje je posledica jedne dugotrajne istorije izolacije, koja nas je potpuno onemogućila da uvidimo koliko je ovaj svet ogroman i kako u njemu ima mesta za sve. Ipak, osnovni razlog koji razjeda srpsko postojanje je taj što u Srbiji više nema ljubavi. Nema ljubavi ni prema čemu, a pre svega nas prema sebi samima.

Da li je reč o nedovoljnom protoku informacija i ljudi, pa usled toga ne postoji kritična masa publike koja je u stanju da prepozna šta je zaista kvalitetno, a šta nije?

Zbod silnih migracija, u Srbiji sada više ne postoji kritična masa ljudi sa kreativnim potencijalom i znanjem da se bilo šta uvidi, pokrene i promeni. Zato je prva stvar koja treba korenito da se reformiše - obrazovanje. Naravno za prave promene potrebno je vreme. Zatim bi trebalo da se uloži mnogo snage i para da se naši stručnjaci, koji su završili škole u inostranstvu, motivišu da se vrate kući i tu nastave svoje poslove i život. Ali ne govorim o stotinak ljudi, već o desetinama ili čak stotinama hiljada onih koje je neophodno vratiti u zemlju. Oni treba da se osećaju dobrodošlima i treba da im pružimo svu ljubav i zahvalnost što su se vratili. Kada se broj ljudi sa kreativnom potencijalom bude prilično uvećao, moći ćemo da očekujemo bolje dane i to ne samo na ekonomskom planu, već što je mnogo važnije, na duhovnom. Do tada, nažalost, u Srbiji nema mnogo mogućnosti za suštinske reforme – jednostavno rečeno, nema ko da ih sprovede. Pojedinačnih slučajeva sposobnih ljudi svakako ima, ali nema kritične mase.

Da li je ista pozicija onog koji je, makar i podsvesno, okarakterisan kao genocidan, kao korumpiran i primitivan, ili onog iza kojeg stoje Tesla, Andrić, Crnjanski, Milanković, Mokranjac, Ljubica Marić, Barili, Abramović, Kusturica, Isidora Žebeljan... ?

Sledeća stvar na kojoj je bitno da se radi jeste osvešćivanje nacionalnog kulturnog identiteta. Kad budemo znali i konsenzusom prihvatili koja su to najznačajnija dela naše umetnosti i kulture i koji su to vrsni srpski umetnici i naučnici i kada oni konačno budu postali neosporni autoriteti, na koje smo ponosni i čija dela čine osnovu našeg identiteta, mi ćemo konačno saznati ko smo. Ali mi se još uvek sporimo i oko Vuka i oko Dositeja, oko Crnjanskog, ne priznajemo značaj naših impresionističkih slikara, sami umanjujemo dokazanu izuzetnu vrednost muzike Ljubice Marić, književnost Aleksandra Vuča i drugih izvrsnih pisaca – komunista smo potpuno zaboravili, a sramno smo se odrekli Slavenskog i drugih naših velikana koji nemaju srpske krvi, a koji su život proveli u Srbiji i sve joj predali i posvetili. U delima visoke kulture i nauke, kao u ogledalu, vidi se fizionomija jedne nacije. Kada nacija u tom ogledalu jasno vidi svoj lik, ona ima svest o tome ko je i šta je, i onda joj je mnogo lakše i da komunicira sa drugima, da uspotavlja kontakte kao ravnopravna.

Bilo bi lepo da se konačno iz svesti drugih izbriše ideja o Srbima kao primitivnim, korumpiranim, vulgarnim Balkancima. To može da uradi samo visoka kultura. Pitam se zašto naši političari u to ne veruju?

Da li bi Srbija mogla da bude prihvaćena kao ravnopravna među zemljama članicama Evropske unije, ona bi morala što pre da počne da čini, šta?Koliko je naša kultura, to što interesuje evropske javnost?

Evropsku javnost itekako interesuje naša kultura, pogotovu visoka umetnost i to zato što je evropska civilizacija stvorena na prožimanju različitih kultura –kod njih postoji divna strast i neutaživa ljubav prema istraživanju i spoznaji novih sredina i kultura. Budući da su većina značajnih evropskih zemalja bile kolonijalne sile, onda ne čudi ta njihova otvorenost, zainteresovanost za sve što je novo i drugačije. Oni imaju jednu dugu istoriju osvajanja, putovanja, istraživanja, prožimanja, prihvatanja, zainteresovanosti za sve što je drugačije.

Ali ono što je najvažnije, kroz tu svoju krvavu istoriju kolonijalnih osvajanja, oni su konačno naučili da različitost prihvataju bez predrasuda, da je prihvataju kao bogatsvo i lepotu, da budu zahvalni što nisu sami na ovom svetu.

Vi i vaš suprug, koji je oboista, biolog i pisac, često stvarate zajedno. Borislav je napisao izvrstan, vrlo slojevit libreto, zasnovan na motivima staroindijske legende, koja je inspirisana i novelom Tomasa Mana „Zamenjene glave“. Devojka u ovom delu je stalno nezadovoljna i u potrazi je za nedostižnim.

Da li je moguće dosegnuti to? Po vama koja se to potraga za čoveka čini nedostižnom, a ipak, mi ljudi, od nje ne odustajemo?

Sve istočnjačke religije, ali i hrišćanstvo, govore  o tome da su osnovni uzrok ljudske nesreće – želje. “Spaliti” želje je put ka savršenstvu, “odrubiti” sebi glavu (intelekt) da bi čovek opet mogao da čuje svoje srce, je pravi put ka sreći. O ovim temama govori opera “Dve glave i devojka”.

Ova opera je očarala italijansku publiku i kritiku. Rekli ste tada da ste odavno maštali o tome da napravite neku bajku. Da li to znači da još uvek verujete u bajke i šta vas to u njima posebno fascinira?

Bajke su mi, naravno, bile omiljeno štivo u detinjstvu. Sva čudesa sa kojima se čovek susreće dok kao dete putuje bajkama,  otvaraju nesvesne, a duboke poglede u ono što se posle otelotvoruje kao život. Fascinira me i danas činjenica da je život bajka, sa gomilama prepreka, zadataka, sa strašnim aždajama, nemanima, zagonetkama, ali i dobrim vilama, divni ljudima, čistih duša, koji imaju magične moći, koji nas uče i vode, snagom ljubavi koja  svaku bravu otvara.

Da li ste vi ostvarili svoju ličnu bajku, ili legendu? O čemu, kao umetnica, još uvek sanjate?

Imam još snova, ni broja im se ne zna. Sanjam o tome da ponovo postignem onu čistotu u kojoj nema ljutnje, ljubomore, zavisti, gde je srce čisto, gde nema straha i gde postoji potpuna i najčistija vera.

Za sina Petra vi ste prvo mama, pa tek onda poznati kompozitor. On danas ima 18 godine, nekad dok je bio mlađi, govorio vam je:„Pa zar nisi mogla da se baviš nekim normalnim poslom?“ Kakva je situacija danas?

Danas se potpuno pomirio sa sudbinom kompozitorskog porekla. Radujem se što je krenuo naučničkim stopama. Nadam se da će ga nauka omađijati za ceo život, jer nema ništa lepše nego provesti život u uspostavljanju komunikacije sa Duhom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: