detalj slike: KRK Art dizajn

HLEB

U očekivanju uragana

Rat je rat. Jedni napadaju, drugi se brane! Kasnije napadač, postaje gonjen, a branilac postaje oslobodilac. Trajanje jednog stanja i uloge, menja se. Nekada je u pitanju nekoliko meseci, drugi put, nekoliko vekova kada do toga dođe. Ali,  dođe! Ono što se ne menja je hleb naš nasušni!

U gradu je sve manje namirnica. Postaje sve teže do njih doći. A cene skaču iz dana u dan! Šta će se ove nedelje prodati, verenički prsten, mala srebrna kašika, haljina  u kojoj su nas njegove oči gledale po prvi put, dugo, duboko, sa željom!

Jesti se mora!

Rat u gradu je drugačiji od rata u selu, oduvek bio i biće. Dok jedni uživaju u prednostima jednog tokom mira, dotle drugi otkrivaju bogatstvo svoga postojanja u ratu. Kako do hrane doći? Zemlja uvek uzvrati na brizi i posvećenosti. Zasađeno seme, donese plod, nekada izdašniji, nekada manje. Ali, donese! U gradu nema šta da rodi, osim misli, dece i ponekog duda koji se može naći u parku ili u nečijem dvorištu.

Otac se vraća sa posla. Torbadžija je. Ko će u ovo doba da kupi tašnu? Čak i kada je pravi izliv umetnosti! Ipak, uspeo je da proda jednu! Pojavljuje se na vratima doma kao pobednik, ponosno noseći pakovanje brašna i bocu ulja! Danas će porodica imati šta da jede!

Posle umešnih majčinih pokreta, i začina koji se ne može kupiti, na stolu se pojavljuje on – hleb! Osvetljava ga sjaj iz očiju ćerki, starije Zlate i mlađe Duše! Otac i majka blago se gledaju. Tiho i polako teče molitva zahvalnosti Njemu!

Hleb na stolu postaje simbol života i opstanka!

Prošle su godine, četiri duge godine. Rat je završen. Zemlja je krenula napred, sa novim putevima i novim fabrikama, novim školama i novim bolnicama, novim borbama i novim planovima. Zlata i Duša su odrasle. Počele da rade. Koračale životom sigurnijim koracima. Porodica je i dalje bila na okupu. Otac je svakoga dana, kao svih prethodnih godina redovno odlazio na posao.  Pravio je najlepše torbe u celome gradu. Posla je bilo. Radnika je bilo. On nije više bio vlasnik radnje, ali primanja su bila redovna. Na trpezi su se nalazile i pomorandže i čokolade, meso, čak i riba, zeleniš sa pijace koja nije bila daleko! Sada, kao i nekada, centralno mesto na stolu, pripadalo je njemu – hlebu! Majčine ruke su prestale da ga prave. Mogao se naći u prodavnicama. Bio je svež, topao, mirisao na kvasac. Korica je bila preplanula. Svaki ugriz izazivao je radost u ustima! Bio je temelj postojanja života i porodice. Imao je ukus suštine!

Život se menjao. Bilo je lepota i teškoća. Svadbi i razvoda. Onda je došla bolest. Neprimetno, surovo i bez povratka. Mlađa ćerka, duša porodice, istekla je. Ostala je njena blagost. Osmeh. Svetao lik. Kosa, kojoj je uvek uspevala da ukroti svaku vlas, svakoga jutra, i na radost svih koji su je toga dana videli! Živela je tiho. Otišla je tiho. Sjaj koji ju je uvek obasjavao nastavio je da blista u srcima svih koji su je poznavali! Jedan za drugim, pratili su je roditelji! Prvo otac. Bila je njegova ljubimica! Nedugo posle i majka. Zlata je nastavila da živi u istome stanu. Kako, to samo ona zna!  

Prolazile su godine. Mnogo godina. Zlata je otišla u penziju. Dobila je nove „prijatelje“, različite bolesti. Lekove je redovno uzimala. Došao je i  dijabetes. Lek je pomagao, ali lekar je savetovao da se hleb, skoro, pa izbaci iz upotrebe. Na trpezi se širilo voće i povrće, i zeleno i u boji, domaće i uvozno, organsko i ono drugo, riba i meso, sir i mleko, rakija i kiseo kupus! Bilo je svega! Sada, kao i nekada, centralno mesto na stolu, pripadalo je njemu – hlebu! Bez njega se nije moglo, čak i onda kada se nije jeo. Morao je da bude prisutan! Podsećao je na rat i porodicu, nemanje i imanje, promene, ali najviše od svega, podsećao je na smisao života!

Prolazile su godine. Tamo daleko, Zlata se susrela sa svojim roditeljima i sestrom, drugaricama i prijateljima!

  xxx

Na drugoj strani sveta, u drugom vremenu, najava novog nevremena! Priroda se mnogo naljutila! Pokušavala je da nas upozori, izvede na pravi put na razne načine. Isprva, blaže i neprimetnije, kao kada roditelji lagano izvlačeći prstić po prstić iz detetovog stiska, puštaju ga da samo prohoda! Ali naša civilizacija nastavlja da pada! Sve teže i bolnije se dižemo. Ne shvatajući da je ambis sve dublji i dublji! Da se sledeći put, možda, nećemo dignuti!

Dolazi uragan! Snažniji od prethodnog koji je pre nedelju dana harao i uništavao! Saveti o tome kako se treba pripremiti, šta nabaviti, šta uraditi, gde biti, kome se javiti, ponavljaju su u nepromenljivom obliku  od istih saopštenih pre nedelju dana. Slušam ih. Pratim ih. Trudim se da očuvam mir u sebi. Sa komšijama sklanjam stolove, stolice, ležaljke i suncobrane sa bazena. Obilazim druge da proverim da li su sve uneli unutra! Odlazim u prodavnicu da kupim vodu i hranu koja će trajati nedelju dana. Vraćam se kući. Raspoređujem stvari, jednu po jednu.

Na stolu, sada kao i nekada, centralno mesto pripada njemu – hlebu!

PODELITE OVAJ TEKST NA: