detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art

VELIKANI LjUDSKE CIVILIZACUJE 9

Dr SIMO JELAČA

ADOLF fon BAJER (1835-1917), nemački hemičar

Bajer je bio profesor hemije na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1863. otkrio je barbiturnu kiselinu, koja se koristila kao lek tokom hipnoze. Lekovi na bazi barbiturne kiseline se zajednički nazivaju barbiturati. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1905. godine.

ROBERT KOH (1843-1910), nemački lekar

Robert Koh je bio prvi u svetu koji je razvio tehniku za izolovanje i testiranje bakterija. Njegov sistem je postao osnova moderne nauke o bakteriologiji. On je izolovao i identifikovao bakteriju koja izaziva antraks (Antraks). Otkrio je i organizam koji izaziva koleru. Godine 1905. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu za svoj rad na otkrivanju i lečenju tuberkuloze.

VILHELM KONRAD RONTGEN (1845-1923), nemački fizičar

Otkriće rendgenskih zraka proslavilo je Viljema Rentgena, iako ih je Nikola Tesla otkrio pre njega. Kao i obično, Tesla nije pridavao veliki značaj datom otkriću i nije žurio da ga patentira. Slikao je sopstvenu šaku i gležanj, ostavio ih u fioci, pa čak i saopštio svoja otkrića drugim naučnicima, uključujući Rentgena. Kada je Rentgen 8. novembra 1895. objavio otkriće rendgenskih zraka, sam Tesla mu je čestitao na istom. Time je Viljem Rentgen postao prvi dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1901. godine. Dalje, Mihajlo Pupin je, eksperimentišući sa rendgenskim zracima, još u februaru 1896. otkrio Sekundarne rendgenske zrake, čime je značajno skratio vreme rendgenskog snimanja u medicini (sa oko sat vremena na samo nekoliko sekundi), što je utvrdilo najširu primenu u medicini. Tako su se dva istaknuta srpska naučnika dokazala u otkrivanju i primeni rendgenskih zraka, a da ni jedan od njih nije profitirao niti stekao posebno svetsko priznanje.

I sam Rentgen, još ne znajući dovoljno o ​​štetnom uticaju rendgenskih zraka, bio je izložen njima, kao i njegove kolege. Bilo je potrebno vremena da se utvrdi štetno dejstvo rendgenskog zračenja, što je postigao Antoan-Anri Bekerel (1852-1908).

TOMAS ALVA EDISON (1847-1931), američki pronalazač

Tomas Edison je napustio školu sa dvanaest godina zbog gubitka sluha. Posvetio se eksperimentisanju, pokušavajući da pronađe rešenje za svaki problem. On je zvanično registrovao 1.093 patenta do svoje 83 godine. Prvi put je konstruisao fonograf (uređaj za snimanje glasa) 1877. Njegov prvi značajan pronalazak bila je električna sijalica 1879. (videti izume Džozefa Svona 1828-1914 napred). Edison je osnovao kompaniju General Elektrik 1882. godine, a 1883. godine zajedničku kompaniju sa Jozef Svan Edison & Svan United Elektrik Lighting Kompani. Zatim dolazi do otkrića kinematografa i kinetoskopa, za prikazivanje pokretnih slika, 1894. godine, zatim ugljeničnog predajnika, koji se koristi u telefonima, kao i diktafona, mimeografa, električne mašine za glasanje i drugih.

Pošto se obogatio, a bio je veoma vredan, primoravao je sve svoje inženjere i naučnike da rade danonoćno. Za svoje izume koristio je ideje svih svojih saradnika. Imao je laboratoriju u Menlo Parku u Nju Džersiju od 1876. Edison se smatra ocem jednosmerne struje, koja je izgubila primat u konkurenciji Teslinih naizmeničnih struja.

ALEKSANDAR GRAHAM BEL (1847-1922), američki pronalazač

Po rođenju Skot, emigrirao je u Kanadu 1870. godine, a već 1871. se zaposlio u Bostonu. Držao je predavanja za gluvoneme, koristeći očno vidljive signale. Razmišljao je o mogućnosti pretvaranja zvučnih talasa iz usta u signale pomoću električne struje. Nije bilo problema sa daljim prenosom signala. Tako je već 1876. godine konstruisao prvi Belov telefon. Time je ostvario značajnu zaradu i osnovao kompaniju AT&T u okviru koje je izgradio i laboratoriju za svoje dalje eksperimente. Belov telefon je unapređen ugradnjom Edisonovih ugljeničnih provodnika (sumnja se da je i ovaj Edisonov izum bio Belovo delo). Bel je radio i na sonaru, fonofonu i drugim uređajima za prenos zvuka. Istovremeno je nastavio da radi sa gluvonemima, pa je unapredio metode nastave za njih i počeo da radi sa slepima. Jedan je od osnivača međunarodnog naučnog časopisa Sajens.

IVAN PAVLOV (1848-1936), ruski naučnik

Ivan Pavlov, sin sveštenika, od malih nogu se zainteresovao za nauku, posebno za medicinu. Kao direktor eksperimentalnog instituta u St. Petersburgu proučavao digestivni sistem, lučenje pljuvačke i ulogu enzima u varenju, kao i ulogu nervnog sistema. Njegova otkrića postala su osnova za proučavanje ljudskih psihičkih poremećaja, a za svoja naučna dostignuća dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 1904. Godine.

ANTOAN-ANRI BEKEREL (1852-1908), francuski fizičar

Nakon Rentgenovog otkrića rendgenskih zraka 1895. godine, njihova proučavanja je nastavio Francuz Bekerel i već 1896. odredio njihovu radioaktivnost, otvarajući tako novu oblast proučavanja za mnoge istraživače. U Bekerelovoj porodici bili su svi istraživači, njegov deda i otac, pa čak i njegov sin. Izabran je za predsednika Politehničke škole u ​​Parizu, a 1899. godine za člana Francuske akademije nauka.

Bekerel je pretpostavio da rendgenski zraci mogu da svetle fluorescentno. Stoga se očekivalo da mogu da reaguju na fotografsku ploču. Eksperimentator sa uranijumom otkrio je da kada je uranijum izložen sunčevoj svetlosti, materijal zaista ostavlja tragove na fotografskoj ploči. Dalje je primetio da uranijum zrači čak i u mraku, čime je utvrdio da nije reč o rendgenskim zracima već o novoj pojavi. Ova zračenja, posle Bekerela, definisala je Marija Kiri (1867-1934). Tako su Bekerel, Marija i Pjer Kiri podelili Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine za dostignuća u domenu radioaktivnosti. Međunarodni sistem merenja uspostavio je jedinicu za merenje radioaktivnosti pod nazivom Bekerel, kao priznanje Bekerelu za njegov naučni doprinos.

EMIL fon BEHRING (1854-1917), nemački bakteriolog

Emil Bering je diplomirao medicinu 1878. Radeći na Higijenskom zavodu u Berlinu, dokazao je da je moguće inficirati životinju sa stečenim imunitetom protiv tetanusa serumom druge životinje koja je već zaražena datom bolešću, a da ona ne ugine. Bering je ovu proceduru nazvao Antitoksični imunitet i počeo da je primenjuje i u slučajevima bolesti difterije. Za svoja dostignuća u ovim oblastima dobio je 1901. Nobelovu nagradu za medicinu, a tokom Prvog svetskog rata njegovom vakcinom protiv tetanusa, za šta je odlikovan medaljom Gvozdeni krst, spašeni su mnogi životi.

DžORDž ISTMAN (1854-1932), američki pronalazač

Džordž Istman je napravio prvi rol film za fotoaparate 1884. godine, a prvi Kodak fotoaparat 1888. godine, kada je i zvanično počeo razvoj amaterske fotografije. Radeći je razvio industriju igranog filma za Tomasa Edisona. Godine 1892. osnovao je kompaniju Eastman Kodak, a 1900. proizveo je prvi Brauni fotoaparat. 1924. Istman je dao 75 miliona dolara u dobrotvorne svrhe, za razvoj obrazovanja.

PAUL ERLIH (1854-1915), nemački bakteriolog

Nakon što su Edvard Džener i Luj Paster otkrili vakcine protiv malih boginja i besnila, Nemac Erlih je stvorio vakcinu protiv tuberkuloze i sifilisa. 1892. ustanovio je da majke prenose antitela na mleko tokom dojenja. On je pretpostavio upotrebu arsena za uništavanje bakterija, iako je sam arsen fatalan po ljudsko zdravlje. Stvorio je jedinjenje na bazi arsena, koje je koristio za uništavanje organizama koji izazivaju sifilis. Za svoja dostignuća dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 1908. koju je podelio sa Elijem Mečnikofom.

IVAN VLADIMIROVIČ – MIČURIN (1855-1935), ruski botaničar

Po završetku škole, Mičurin je radio kao radnik na Uralskoj železnici i ceo svoj život posvetio hortikulturi. Tu ljubav je nasledio od oca, a još dalje od svojih pradedova i dedova. Od svoje plate kupio je plac, na kome je podigao sopstveni voćnjak i u njemu izvodio praktične eksperimente. Njegovi prvi eksperimenti bili su vezani za aklimatizaciju stranog voća, zatim za povećanje prinosa i na kraju za stvaranje novih sorti hibridizacijom. On je lično izveo desetine hiljada eksperimenata, zbog kojih je morao da uveća svoj voćnjak, ne otvarajući klasične rasadnike. Za sav svoj trud on nikada nije dobio ni jednu jedinu kopejku pomoći od države, koju nije ni tražio. Nije imao ko da mu pomogne u izvođenju tolikih eksperimenata i tako je radio sam 59 godina.

Po svojim dostignućima postao je poznat širom sveta, a na osnovu njegovih istraživanja kasnije su stvorene brojne institucije i osnovani brojni svetski stručnjaci. Mičurin je lično stvorio 45 sorti jabuka, 20 sorti krušaka, 19 sorti trešanja, 8 sorti grožđa, 2 sorte badema i mnoge druge, ukupno 153 sorte voća.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: