detalj slike: KRK Art dizajn

PRINC SIMEON

Jednoga dana u Kraljevstvu Boja, kralj i kraljica su dobili dugo očekivanog naslednika, princa Simeona.

Bilo je to jednog lepog letnjeg dana prošaranog duginim bojama.

PREDIVAN DAN

Ovaj dan je predivan,

ovaj dan je nestvaran,

na svet je došao naš sin,

želimo da je dobar i fin.

A sada nastupa kraljevski čin,

za ponos mamin i tatin.

Nek celo kraljevstvo zna,

da nije priča iz sna!

Nek slave i raduju se sada svi,

Naš Simeon biće prvi!

Bilo je to divno slavlje, slavilo se mesecima.

Simeon je rastao okružen ljubavlju, pripremali su ga za dobrog vladara. Voleo je da uči, voleo je znanje, umetnost, nauku i prirodu. Bio je jedino potomstvo koje su kralj i kraljica imali. Odrastao je diveći se cveću i njegovim bojama. Ceo život oko njega su bile boje. Voleo je da slika bojama koje je dobijao iz cveća. Naučio je da uživa u svemu što ga okružuje, da voli svet i veruje u dobro. Ono što vidi prenosio je na svoje slike.

Svaki njegov dan je bio sličan, prijatelji su mu bili porodica, poezija, cveće i slike

Negde u 18. Godini života nešto se desilo njegovim očima, vid je počeo da mu gubi oštrinu. Nije bio siguran šta se dogodilo. Na kraju više nije mogao da slika.

NE VIDIM

Ja ne mogu, ja ne mogu,

više ništa ne vidim.

Ne mogu, ja ne mogu

više tako živeti.

Tužno mi je sve bez boja,

ogromna je muka moja.

Povukao se u sebe, nije više nigde odlazio osim u svoj vrt sa cvećem. Slabo je video, ali je počeo da čuje neobične zvuke. Otkrio je da zvuci dopiru ispod jednog cveta koji je posadio kada je pomoću eksperimenta dobio seme. On počinje da kopa oko tog cveta da bi što bolje čuo zvuke. Posle nekog vremena i dužeg kopanja uspeo je da čuje jasnu melodiju.

SAMA

Sama, sama šetam,

idem sama,

stalno pevam,

tu sam s vama,

Ne znam što sam

onda sama.

uvek idem,

budna sanjam,

nisam tužna,

tu sam s vama,

samo ne znam

što sam sama.

To je bila ona, Aurelija. Živela je u Podzemnom svetu, u tom tužnom svetu, svetu bez boja, nije ni znala da drugi svet postoji. Živela je sa pesmom, ona je živela tako što je pevala.

Uvek je pevala i uvek se kretala, takav je bio njen život. Drugi stanovnici Podzemnog sveta su se jako slabo kretali ili se nisu kretali uopšte. Bili su sivi, ili crni, ona je bila jedina koja je sijala, zato su svi voleli da budu blizu nje, bila je za njih nešto drugačije.

Simeon je sve više kopao, želeo je da vidi odakle potiče ta melodija, ko je stvara. Na kraju je napravio tako duboku rupu da se sa površine nije video u njoj.

Cvet je i dalje stajao, njegov koren je bio neverovatno dugačak. Nije odustajao od kopanja dok nije došao do kraja korena cveta. Tada se pojavio mali otvor u zemlji, veličine wegovok oka. Nije mogao da vidi, ali je mogao da oseti rukama. Stavio je svoju glavu na zemlju i naslonio uho na otvor. Čuo je Aureliju jako dobro.

Kada je shvatio da ispod rupe postoji novi svet, da postoje druga bića, on je pokušao da komunicira sa Aurelijom. Nije uspeo da je dozove, pa je počeo da peva i ona se odazvala.

NESTVARNO SIMEON:

Nestvarno, nestvarno,

nestvarno je,

da ispod postoji drugi svet.

Ja ne znam

da li je to moguće,

da neko živi tu oduvek?

AURELIJA:

Ja sam tu,

a sam tu.

Njihova zajednička pesma je stvorila čaroliju, Aurelija je nestala iz svog Podzemnog sveta i našla se u novom zajedno sa princom Simeonom. Zajedno su se nalazili u rupi koju je princ iskopao.

Sve je to bilo jednako nestvarno i za Aureliju i za Simeona. Aurelija je prvi put u životu videla boje, a Simeon je nešto najlepše prepoznao u njenom glasu. Između njih dvoje se rodila ljubav. Ona je dala njegovom životu smisao. Sada se kretala među cvećem u njegovom vrtu, nastavila je da peva i sija.

Iz dana u dan njihova ljubav je rasla. Na kraju je Simeon odlučio da više ništa ne krije. Saopštio je roditeljima šta se sve dogodilo i da je rešio da zaprosi Aureliju. Njegovoj majci se ništa od toga nije dopalo, a otac se složio sa majkom. Majka ga je ubeđivala.

PONOSNA MAJKA

Zar ne znaš ko si,

odakle si,

tobom se celi svet ponosi,

a za nju ne zna niko od nas,

i šta joj vredi svetlo i glas.

Zar ne znaš

da si nam jedini,

molim te ovo nam ne čini!

Naći ćeš bolju priliku,

promeni svoju odluku,

Zbog nas!

Uspeli su da ga ubede. Simeon je rekao Aureliji da ode. Oboje su bili slomljeni. Aurelija je lutala u novom svetu.

Nakon što je ona otišla, princ se ponovo povukao u sebe. Slabo je jeo, spavao i ni sa kim nije mnogo govorio, više nije odlazio ni u vrt.

Meseci su prolazili, a princu je bilo sve gore. Kralj i kraljica su bili veoma zabrinuti, pa su rešili da oni za njega pronađu nevestu. Dovodili su mnoge princeze, ali nijedna nije uspela da pridobije njegovo srce. Pošto je prinčev vid bio veoma slab, princeza je morala da ima neke posebne kvalitete jer izgledom nije mogla da ga zadivi.

Na kraju se pojavila jedna princeza iz Kraljevstva Ptica koja ga je svojim glasom podsećala na Aureliju. Nije umela da peva, ali je umela lepo da govori. Zavoleo ju je zbog topline njenog glasa i ljubaznosti.

Ubrzo se Simeon verio princezom Silijom. Bili su srećni i zaljubljeni.

Onog dana kada su se verili, otišli su u Silijino kraljevstvo. Njeni roditelji su organizovali slavlje povodom veridbe. Tu su bili Simeon i njegova porodica. Došli su mnogi gosti iz kraljevstava svih zemalja. Gozba je bila bogata, kralj je održao zdravicu i pozdravio sve prisutne. Nastupali su muzičari iz celog sveta, a onda se pojavio i poseban gost iznenađenja. To je bila jedna umetnica, poznata na mnogim dvorskim dešavanjima po svojem glasu i svojem svetlosnom izgledu.

JA SAM TU

Rekli su da nema me,

bolje da nestanem.

Rekli su da nisam ja rođena za ovaj svet.

Rekli su da vratim se u svoje podzemlje.

Rekli su da ovde ja ne mogu da ostanem.

Ja sam tu, Ja sam tu!

A ja postojim ,

stojim, stojim,

ničeg se ne bojim,

ne mogu da nestanem,

ne mogu da prestanem!

Ja nisam ovde oduvek,

al’ ću da pevam zauvek,

radiću sve što znam!

I ja sam jaka,

imam krila,

nisam nikad ovde bila,

ali kroz jedan divan cvet

i čudan let,

došla sam ovde!

Ja sam tu,

ja sam tu!

Kada je Simeon čuo taj glas, odmah ju je prepoznao. Ali, tada se dogodilo još nešto neverovatnije, Simeon je povratio vid.

Kada je Aurelija završila sa pesmom izgovorio je njeno ime na sav glas. Tada su im se pogledi sreli.

Silija je primetila da nešto nije u redu. Simeon je rekao svim prisutnima da on ponovo vidi i da ga je Aurelijina pesma izlečila. Zvanici su se radovali, međutim, Silija i njeni roditelji su se naljutili i prekinuli slavlje. Shvatili su da između Aurelije i simeona postoji nešto više.

Veridba je raskinuta. Simeona to nije rastužilo, on je bio srećan. On i Aurelija su ponovo bili zajedno. Kada su se opet sreli nisu mogli da podnesu da se ponovo rastanu. Shvatili su da im je suđeno da budu zajedno, čak su čuli prirodu da to peva.

Aurelija je oprostila Simeonu što joj je ranije rekao da ide. Simeonovi roditelji su takođe shvatili da su pogrešili i ovaj put su prihvatili Aureliju. Ubrzo je usledilo venčanje.

Simeon i Aurelija su se ceo život voleli i zajedno pevali i stvarali.

- KRAJ -

PODELITE OVAJ TEKST NA: