detalj slike: KRK Art dizajn

BRZA SMRT SAVE MRKALjA

 Đorđe Brujić

...Preljuta željezna sudbina i strašno gonenije,

silno gonenije, koje bi najtvrđe gradove i čitave zemlje osvojiti moglo,

ne dopustiše mi napredovati, pa onda ni raditi znamenito ljudski...

Jutros je prvi put pao sneg. Smrt je dopuzala iznenada, jer su u neurozama uglavnom nepredvidivi fiziološki poremećaji, seme iznenađenja je rodnije, telesni život neizvesniji. Smrt u sumanosti nije samo izvod samoubistva. Nju je mnogo teže naslutiti, zamagljenija je, više prikrivena slabostima koje pripisujemo duši i ljudskoj unutrašnjosti, nego otvorena ka materijalnim predstavama, spoznajama i analizama. Specifičnost njegove smrti je još apsolutnija, jer je neposredno pre toga postajao življi, razgovorljiviji, u trenucima čak i neskriveno topliji, iako i dalje sa nekom blagom mučninom u želucu kojoj se nije mogla pripisati fatalnost. Nakon onih silnih napada – gluvila i umuklosti, goropadnosti i obamrlosti, ovo je i manje iskusnim doktorima izgledalo kao izvesno ozračenje. Uprkos svemu, ni veštom, doduše površnom, pogledu lekara tog jutra, dakle, ništa nije ukazivalo na tako radikalan prevrat u tkivu.

Samo se u trenutku sve uskomešalo, u divljem vrtlogu su se pomešali glasovi noćnih ptica sa šumom potoka i vetrom na kojem je lišće jedva podrhtavalo, a kada je sve prestalo i ponovo zavladala tišina, u nervima je ostalo jedva čujno zujanje i neka daleka svetlost, u koju se nije moglo gledati, ali čiji su ga talasi uljuljkivali do konačnosti.

Niko, dakle, ne zna od čega je, osim od ludila, bolovao. I umro.

Doktor Saks je sumnjao u srce.

- Herz angriff - Infarctus myocardii. Možda, ipak, pre u mozgu.

U ovakvoj bolnici nije to bilo moguće proveriti. Ona je bila samo jedno od onih mesta gde se pokušavao suspregnuti um, samo jedno od skloništa u koja su skriveni oni čije su oči smetale prolaznicima, čija se reč nije mogla podneti, jer je dolazila iz onostranog, sa nekih drugih peščanika, nerazumljiva i nepodnošljiva kao sve nepoznato, reč pred kojom se zgražalo i od koje se bežalo, koja se pogružavala kako bi se što pre zaboravila.

On je znao, ali je u strahu od konopca i štapa ćutao, naprezao se da bude što razumljiviji tom svetu senki koji ga je rubio i čije su reči do njega dopirale kao promuklo ječanje u talasima koji su ga terali sve dalje, dok nije razumeo da je zatočenik, da uprkos fizičkoj jednakosti među njima ne može biti sporazuma, da oni nisu samo prosti stranci koji govore različitim jezicima, nego i dva različita sveta, dva paralelna toka, koji nigde nisu mogli da se spoje i u kojima se čovečnost i život gledaju drugačije.

A šta je među njima moglo biti drugačije i zašto se jedni odlučuju da pređu na drugu stranu linije, u drugi prostor gde ne važe isti principi, gde nema istog vremena, u prostranstva gde je više ljubavi, ali i straha, gde se u konačnom više razume i iz koga se više nikad ne može iskoračiti, sve do smrti koja je ista, i za jedne, i za druge?

Smrt bi bila jedini dokaz da je čovek.

I on je znao da je doziva, da moli da ga uzme bezbolno i precizno, da ga spase svih uzlova, da mu se ponovo, posle slike ovih sipljivih zidova, otvori pogled na Utinju, na sebe slobodnog, na povratak ili makar san o povratku pod Nikoliše, u njihovo toplo zelenilo odakle više nikad ne bi otišao i gde bi bio sam pred sobom, čist i prozorljiv, i razumljiv.

Sve do jutros on je gledao doktora Saksa kako stoji na granici i ponavlja da može razvideti i odnekud iz daljine ga prozreti, ali je uistinu video da je taj meki čovek bio bliži onoj drugoj strani senke, ispod čijeg je krila vrebao kako bi se što podmuklije i što brže usekao kroz njegov zid, iza koga se  premeštala tajna arhitektura jezika, i celi njegov život u slikama.

A nije da nije znao. Nije mogao drugačije.

To ga je i pre ove dušebolnice iscprljivalo. Strah da će mu uzeti slobodu kako bi posle umirao u ludilu, sa pomešanim osećanjima, daleko od svega što bi mogao da voli, strah od sveta, a potom očajanje i bezvoljnost, sve do gubitka pamćenja iz koga su jedan po jedan nestajali obrisi; i tako u krug, i tako u namaknuto slepilo; u nepovrat.

Tog jutra, dakle, dok je ležao na onom visokom krevetu, sve je nestalo. Dilemu je, makar onu rutinsku, lekarsku, imao jedino doktor Saks koji je šetao oko tela zaklonjenog paravanom, da ne bi uznemiravalo druge bolesnike, iako su i oni znali da je iza zavese samo čovek, jer je ona oduvek bio siguran znak da je neko umro, i to nije bilo prvi put, i to je uvek bilo isto, kao što je uvek bila jednaka tišina koja se osećala iza njega.

I sve je bilo dobro. I svega je bilo dosta.

PODELITE OVAJ TEKST NA: