Zaboravljene: Ševala i Draga ponosne i prkosne lekarke

Šake pune kamenja umesto cveća svakodnevno su čekale jednu devojčicu na putu ka školi. Iako je njen polazak u gimnaziju bio dozvoljen, sugrađanima se nije se svideo. Priliku da se obrazuje, umesto da pokorno i predano bude ukalupljena u tuđe aršine, želeli su silom da spreče. Deluje nestvarno, ali reč je o životu hrabe devojčice, potom lekarke Ševale Zildžić Iblizović.

Rođena je 1903. godine u Sarajevu, u porodici koja je generacijski proizvodila zvona. Otuda i njeno prezime Zildžić, izvedeno od turske reči za zvono – zil. Ona je svojim znanjem i plemenitošću zazvonila Bosnom i Hercegovinom, ostavljajući trag zvuka da seže do danas, barem onima koji umeju da čuju.

Odmah po okončanju Velikog rata upisala je Mušku gimnaziju, ali kruti protokol, uprkos jasnom napretku društva nije blagonaklono gledao na to. Držeći se patrijarhalnih kanona, pojedini pripadnici muslimanske veroispovesti nisu podržavali promenu koja bi podrazumevala izlazak žene iz kuće. Ševala i njeni roditelji videli su dalje i mislili drugačije.

Susret sa reisom

U sudbonosnom susretu, vrednom zapisa u udžbenicima, devojčica je potražila dozvolu od reisa-ul-ulema Džemeludina Čauševića. Mudri poglavar Islamske zajednice je saslušao situaciju u kojoj se našla po okončanju osnovne devojačke škole i dao važnu podršku. Video je ponosnu ličnost kojoj je potrebno pomoći da raširi krila. Takav progresivan iskorak odjeknuo je dunjalukom i promenio poredak, ali nije bilo lako. Izvan zidina sopstvenog doma situacija je bila drastično drugačija – opasna.

Otac - štit svoje kćeri

Možemo prekrajati događaje, uveličavati ili umanjiti njihov efekat, ali saznanje da su mladu Ševalu komšije kamenovale dok je išla ka školi bolno je i danas. Ljudi koje je poznavala sačekivali su je da prođe putem ne bi li otvarali kapije i pljuvali je. Njenoj majci su odbijali da prodaju namernice isti oni trgovci koji su koliko do juče radosno čavrljali nudeći svoje proizvode. Zanatska radnja njenog oca nije radila u punom kapacitetu, jer se glavi porodice morala poslati poruka. Uz društvenu degradaciju, separaciju, verbalne i fizičke napade tekao je njihov život, makar jedno vreme. Kako bi zaštitio svoje dete od fizičkih nasrtaja, otac ju je u školu vozio fijakerom.

Kako kaže naš narod sve bude i prođe ili sve dođe na svoje, tako je i Ševala uspela da se izbori sa nedaćama, a i narod posle nekog vremena usmeri pažnju na nekog drugog i zabavi ga o jadu. Uspešno je maturirala i upisala studije medicine u Zagrebu. Pod višedecenijskim uplivom Austro-ugarske, u hrvatskoj prestonici parametri su bili drugačiji, stoga nije bila jedina žena na studijama. Takve okolnosti su bile nadahnjujuće. 

Diplomirala je 1931. godine i tim činom postala prva lekarka muslimanske veroispovesti u Kraljevini Jugoslaviji. Još jedna važna stavka za udžbenike i podsetnik o ličnim borbama koje su doprinele procvatu budućih generacija. O tome je izvestio i New York Times, prepoznajući značaj ovakve vesti.

Povratak u rodni grad

Odbivši ponudu za zaposlenje na fakultetu, Ševala Zildžić se sa suprugom Muhamedom Iblizovićem vratila u Sarajevo. Da li je slutila da je u rodnom gradu neće sačekati posao, ne znamo, ali posle dve godine se konačno zaposlila u Gradskoj bolnici.

Značajno bi bilo spomenuti i crticu o Muhamedu koji je imao plan da diplomira filozofiju, ali je odlučio da podrži svoju izabranicu i priključi joj se na studijama medicine, pa je i sam postao lekar. Prateći stope svojih roditelja ovim plemenitim pozivom bavio se njihov sin, potom unuka, kao i mnoge žene koje su bile nadahnute Ševalinom odlučnošću. Uticaj koji je izvršila na sve koji su poznavali njenu priču je važan. Posebno kada se zna da je ubrzo Balkan zahvatio novi rat, ali je ona nastavila da radi izvan nametnutih zabrana.

Markica sa Ševalinim likom

Ševala Zildžić Iblizović preminula je 1978. godine, a na njen istaknut doprinos podsetila je Pošta Bosne i Hercegovine štampajući markicu sa lekarkinim likom.

Ne moramo znati njene specijalizacije i listu naučnih radova, ali pokušajmo da zapamtio jednu sliku, kao opomenu, kao lekciju. Vratimo se u 1919. godinu i zamislimo devojčicu koja stoji ispred vrata škole stežući svitak papira dok joj u leđa udaraju kamenice.  Boli, zar ne?

Dragin trnovit put

Postoji još jedna slikovita žena iz mozaika naše prošlosti o kojoj vredi govoriti sa mnogo aspekata. Draga Ljočić, plamena glasnogovornica najslabijih i ostavljenih, čija dela i danas pozivaju na otpor i buđenje, bila je prva lekarka u Srbiji. Prokrčila je put onim ženama koje su želele radni vek da posvete brizi i negovanju drugih, ali je nezaobilazna ličnost i kada se govori o filantropiji, feminizmu, nepravdi, lošem sistemu…

Prkosna šapčanka rodila se sredinom 19. veka kao peto dete u trgovačkoj porodici cincarskog porekla. Živeći oskudno posle jednog dugotrajnog sudskog procesa koji je vodio njen otac, bilo je teško priuštiti odlazak na školovanje, ali porodica je znala važnost obrazovanja i učinili su sve da je ne sputaju. Emancipatorske ideje i danas bivaju unižene, posebno ako se tiču žena i njihovih prava, stoga je Dragina duhovna i fizička putanja podrazumevala prevazilaženje niza barijera koje nameće društvo. Jedna od tih je i dolazak do Beograda, a potom i Ciriha.

Takva putovanja su iziskivala dosta novca i vremena. Danima su se smenjivala prevozna sredstva, raskošne i manje lepe scene do tog konačnog cilja. Svi smo povremeno putovali u nepoznata mesta, ali sada zahvaljujući globalnoj povezanosti upućeni smo u strukturu sistema u koji odlazimo. Nekada, ni imaginacija nije mogla da nasluti šta se krije iza brega. Tako je Draga čamcem niz Savu stigla do Zemuna, a onda ukrcavanje na brod za Budimpeštu. Kopnenu etapu je savladala vozom i obrela se u Cirihu, tački intelektualnog i slobodarskog sveta za kojim je žudela.

Zatvorena vrata za odlikovanu doktorku

Savladavanje gradiva joj nije predstavljalo problem, pa je sa 23 godine postala „doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti“, a uz to je već bila odlikovana, jer se tokom srpsko-turskog rata vratila da pomogne svojoj otadžbini. To nije bilo dovoljno da dobije posao u bolnici i bude lekar u Beogradu.

Bezuspešno je pokušavala da se zaposli u nekoj od zdravstvenih institucija, ali svuda je nailazila na otpor. Procenjivali su njenu fizičku sposobnost, relevantnost diplome, a polagala je i dodatne ispite pred komisijom. Pored podrške kolega koji su sa njom sudelovali u više ratova nije stekla formalno potrebno priznanje i poziciju. Pisala je resornom ministarstvu, načelnicima sektora, ali izgovori su bili protokolarno hladni, preki, a nekada i otvoreno mizogini. Ženskinje po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe, na čoveka koji će rukovoditi u njezinom životu., zabeleženo je u jednom od mišljenja treba li da bude angažovana kao doktorka.

Niz godina delovala je u privatnoj praksi, a dugo potom kao lekarska pomoćnica, jer joj dalje od toga nisu dozvolili. Iako je rukovodila nekim odeljenjima, adekvatna plata i beneficije su joj izmicale. Sve to ju je podstaklo da se bori za prava žena, socijalnu jednakost, kao i prava na penziju koja joj je odobrena nesposredno pred smrt. Imala je tada više od 46 godina rada.

Zanimljivo je da tokom aktivnog profesionalnog života nikada nije bila izjednačena sa svojim kolegama koji su obavljali isti posao kao ona, ali zato u ratnom periodu jeste. Tada niko nije procenjivao njen rad ili smatrao da joj je potreban nadzor, čak i kada je bila jedini doktor u tri bolnice.

Majka sve dece

Bitku sa nemilosrdnim sistemom Draga je vodila i na drugim poljima. Bila je majka petoro dece, supruga političara Raše Miloševića i drznula se da svom prezimenu pridoda njegovo, na šta je čaršija negodovanjem reagovala. Sve bi to nekako i prošlo da nije optužena da podržava nemoral.

Draga Ljočić se zalagala za otvaranje dečijih bolnica i adekvatnih domova za decu bez roditeljskog staranja. Javnost je imala sluha samo za ratnu siročad, ali ne i za ostavljenu decu, a bilo ih je sve više. Tada osniva Materinsko udruženje jer je bila dobro upućena u zdravstvene okolnosti u kojima rastu deca, posebno devojčice. Brinula je o siročadima i novorođenčadima čija smrtnost je bila ogromna. Beograd je iziskivao izgradnju novog objekta za smeštaj ostavljenih mališana, ali su neki duboko verovali da to predstavlja podstrek na nemoralno ponašanje, jer su ta deca rođena izvan institucije braka.

Svakako da je ovakav stav nije omeo, pa se izborila da dobije sredstva i objekat gde su deca našla makar malo topline.

I bez reči glasne

Bremenitost života koje su birale Ševala Zildžić i Draga Ljočić nije lak, ni prohodan. Biti plemenit, nesebičan i postojan u svim pretrpljenim napadima iziskuje posebnu životnu filozofiju koje su one izgradile. Njihove biografije i dostignuća svedoče o jednom surovom poretku čiji pipci sežu do danas, ali i o načinu na koji se dostojanstveno može sa svim nedaćama izboriti.

Napomena:

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Al Jazeera.

PODELITE OVAJ TEKST NA: