Intervju
Talenat bez napretka, jednak je svetioniku koji samo bljesne jednom tokom noći. Od njega koristi imaju samo oni brodovi koji to svetlo slučajno primete, jer sine kratko. Razvijanjem talenta, to svetlo se rotira i postaje sve jače, sprečavajući da se naš brod nasuče na stene egoizma i protraćenog dara, pod uslovom da nas nisu prevarili da ga posedujemo. – Milan Ružić
Talentovan pisac čiji sadržaji privlače sve veću pažnju čitalačke publike. Njegove priče govore o gašenju iskonskog u našem narodu, o sličnosti sa našim precima, o bitkama od kojih su sudbine mnogih ovisile i ostalim belezima posebno onima koji ocrtavaju srpski identitet kroz tradiciju i apostolsko hrišćanstvo. Milan Ružić spada u red mladih intelektualaca čije obrazovanje, talenat i pisana reč nagoveštavaju novog viteza u korpusu srpske književnosti.
Rođen je 4. maja 1988. godine u Čačku. Osnovne i master studije završio na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za opštu lingvistiku. Autor je knjiga „Nekad, neko, negde“, “Naše su samo reči“ i „Narod za izdavanje“. Kolumnista je portala „Iskra“. Živi i radi u Lučanima.
Intervju priredio: Ilija Šaula, 08. decembar 2019.
Spoj iskonskog i savremenog nalazi se u nasleđu tvog uma. Smatram da iz te radionice izviru misli kojima oblikuješ svoju književnost. Koliko odgoj i obrazovanje, a koliko talenat doprinose tvom stvaralaštvu, naravno, ako je još nešto od presudnog značaja, voleo bih da mi kažeš?
Smatram da su navedene stvari i kombinacija veliki kompliment, na kom ovom prilikom zahvaljujem. Svakako je istina da književnost mora biti proizvod nečijeg umnog prtljaga koji je spakovan u glavu koja mislima putuje i izdvaja šta joj odgovara za prenošenje na papir. Ono što ta glava odabere, a ruka zapiše, jeste ono po čemu ćemo pisca ili pesnika prepoznati. Mnogi su mi rekli da moje pisanje prepoznaju upravo u toj simbiozi tradicionalnog i modernog, što je vrlo teško uklopiti, jer su ovi pojmovi, ili aspekti, najčešće antonimi. Ponovo, smatram da je to veliki kompliment od strane svih onih koji su o mom pisanju govorili i pisali. Emir Kusturica je spominjao i pravoslavlje kao osnovu mog pisanja sa čim bih se složio, jer umetnost i sama mora da se zametne u religiji, barem je takvo moje iskustvo. Opet, podrediti je religiji, bilo bi manje umetnički.
Obrazovanje može da igra ulogu, a i ne mora. U mom radu, ono igra veliku ulogu, jer sam ja po obrazovanju lingvista, pa je svo to znanje o jeziku, sva ta teorija, mnogo značila kada sam pokušao da je primenim u praksi, tačnije u svojoj prozi. Smatram da upravo iz takvog obrazovanja potiče primećivanje pojedinih kolega i književnih kritičara koji tvrde da moje pisanje odlikuje potpuno konvencionalan jezik koji „prenosi najveće istine i najsloženije poruke“. Ukoliko su ljudi koji su ovo tvrdili u pravu, zaista sam presrećan.
Po mom mišljenju, presudni značaj na to kako neko piše ima poznavanje jezika, ali i talenat koji mora da se razvija. Talenat bez napretka, jednak je svetioniku koji samo bljesne jednom tokom noći. Od njega koristi imaju samo oni brodovi koji to svetlo slučajno primete, jer sine kratko. Razvijanjem talenta, to svetlo se rotira i postaje sve jače, sprečavajući da se naš brod nasuče na stene egoizma i protraćenog dara, pod uslovom da nas nisu prevarili da ga posedujemo.
Dakle, našem društvu i današnjem svetu nedostaje suština. Na književnom i vanknjiževnom planu, koji su skoro pa ista stvar kod mene, se trudim da mislim o suštini svega, jer u prirodi čoveka ne treba da bude rastrzanost, već konkretnost u svemu. – Milan Ružić
Tvoja nova knjiga „Narod za izdavanje“ obiluje kratkim formama, pored meditativnog duha oseća se i dah filozofije, posebno etike, zatim estetskog i lirskog, ali najvećim delom dominira veza sa prošlošću, da li je to sve tvoja priroda ili je deo umetničke nadogradnje?
Volim sebe da smatram čovekom sadašnjosti, iako je istina da se u svemu što radim očitava nekakav duh prošlosti. Taj duh i dah prošlih vremena je oda onom periodu, kako je to Ković lepo primetio, kada je Srbin bio čovek od reči i dela, od časti i obraza i kada je celokupni svet bio manje zatrovan materijalizmom i kurtoazijom.
Svest o prošlosti, uz rad u sadašnjosti, može samo doneti dobru budućnost. Bez prethodne dve vremenske odrednice, ili odrednice postojanja, nema budućnosti ili je ona potpuno maglovita. Ne možemo očekivati da smo sposobni da gledamo u budućnost koja se ne vidi od magle i tvrditi, lažući sebe i druge, da tamo nešto vidimo.
U mom pisanju nema namerne nadogradnje u onom tehničkom ili formalnom smislu, već je sve stvar inercije. Često svoje priče uopšte i ne pročitam drugi put, jer želim da, čitajući ih pred publikom, osetim emocije koje sam imao kad sam ih pisao. Mislim da je to ono što može da oseti i publika, a meni je zanimljivo iz razloga što me svaka priča podseti i na ono šta sam jeo tog dana, gde sam išao, šta sam čitao, kakav je bio dan, na koga sam mislio, iako toga nema u tekstu.
Čovek sam koji visoko vrednuje etiku, odnosno moral, pa svakoga koga poznajem, prvo vrednujem po principima „čojstva i junaštva“, a sve ostalo je manje važno, osim kada su u pitanju ljudi koje ne poznajem. Kod njih prvo sagledam njihovo delo, a onda etiku.
A što se tiče moje proze, mislim da je na najboljem tragu bio književni kritičar Želidrag Nikčević koji je ovu formu nazvao ispovednom prozom. Iako nije u potpunosti tačna definicija, jer se ne odnosi na sve što pišem, najbliža je onome što je celokupni duh napisanog. Opet, kao što vidite, veza sa religijom.
Pored razumevanja duhovnog, verujem da si na dobroj liniji i sa ljudima, pre svega to potvrđujetvoj uspeh. Radom podstičemo afirmacije, šta je danas još najvažnijeda bi se postigli pravi rezultati i održala najvažnija spona čovek–priroda–duh?
Čovek sam koji voli ljude i lako se sprijatelji, iako ne zadržavam predugo prijateljstva koja se ispostave kao pokušaj koristoljublja ili povod za osećanje zaludnosti. A što se afirmacije tiče, ona jeste dobra stvar i vredna, jer afirmisani stvaralac može da prenosi svoje ideje na veći broj konzumenata njegove umetnosti. Neafirisani umetnici su jednaki podzemnim vodama – vrše nekakav posao, ali najčešće važan samo za sebe i uski krug ljudi, u slučaju reke – važan za jednu planinu i za jedan ožiljak kojim teče kroz krečnjak.
Najvažnija spona u ovom trojstvu koje je navedeno jeste iskrenost i ljubav. Ova dva moraju da postoje u nameri ostvarivanja ovog trojstva, a sve to zajedno vodi najvažnijoj stvari u svesti normalnog i kompletnog čoveka, ali i ka najdominantnijoj crti srpskog identiteta – slobodi.
Tvoj rad nailazi na podršku sve većeg broja vrlo afirmisanih savremenika. Divan primer, kad neko oseti potrebu da istakne mlađeg kolegu. Najveći uspeh je kad te priznaju bolji od tebe. Na koji način ti to osećaš, koliko ti je to važno u ovom momentu i da li će imati presudnog značaja za tvoju književnu karijeru?
Greška u mojim početnim koracima jeste što sam krenuo odozgo ka dole. Mene su prvo čitali istaknuti umetnici i uzori koji bi bili jedan vrhunac dobre književne karijere, odnosno informacija o tome da takvi čitaju ono što pišem. S obzirom na to da je mene Matija Bećković nagovorio da počnem da pišem, on je bio i moj prvi čitalac. Zatim su drugi čuli od njega za mene i počinjali da čitaju. Sada se taj krug mojih, sa ponosom ističem, prijatelja u svetu umetnosti toliko proširio da retko koga ima ko stvara u Srbiji, a da stvara ono što meni prija da pročitam, pogledam ili čujem, da ga ne poznajem ili da se ne družimo. U pitanju je veliki blagoslov. Dobra stvar u pogrešnom smeru kojim sam krenuo jeste to što se preporuke takvih ljudi smatraju dragocenim, pa sam se vrlo brzo spustio do temelja koji je nedostajao, a to je obična čitalačka publika.
Sasvim sigurno je da će na moju karijeru imati uticaja to što se družim sa ljudima koji su izvor stvaralaštva, ideja i mudrosti, ali je velika sreća što su ti ljudi i velika podrška, još veći prijatelji i večiti učitelji.
Kod svakoga prvo vrednujem ono kakav je čovek, zatim, ako stvara, koliko je dobar stvaralac, a ako se te dve stvari poklope i nalaze u jednom čoveku, i to ostvarene do maksimuma, i još ja imam sreću da te ljude nazovem svojim bliskim ili najboljim prijateljima, onda je to nešto što nema cenu. A kad takvi hvale moj rad, onda je ta pohvala ujedno i kompliment i veliki krst koji se mora nositi na leđima i koji treba opravdati kako ne bih od njih napravio lažove.
Neafirisani umetnici su jednaki podzemnim vodama – vrše nekakav posao, ali najčešće važan samo za sebe i uski krug ljudi, u slučaju reke – važan za jednu planinu i za jedan ožiljak kojim teče kroz krečnjak. - Milan Ružić
Kako se živi na drugoj strani, tamo gde književnost nije primarna; porodica, ljubav, prijatelji, društvo iz drugačije stvarnosti, nailaziš li na razumevanje i podršku ili se predaješ drugim temama?
Kod mene ove dve strane nisu jasno razdvojene. U mojoj kući, kao i u društvu, koje čine najviše baš stvaraoci, veliki i manji, uvek se priča o umetnosti i o suštinskim stvarima vezanim za sve o čemu razgovaramo. Današnji čovek je baziran na brzini informacije i njenog prenošenja ostalima, pa se ovde mudrost i pamet izjednačavaju sa čovekom koji u svojoj glavi ima ogroman broj informacija koje stalno deklamuje. Zaboravlja se da informacije ne znače ništa ukoliko ih niste izrekli kako biste doneli neki zaključak. Dakle, našem društvu i današnjem svetu nedostaje suština. Na književnom i vanknjiževnom planu, koji su skoro pa ista stvar kod mene, se trudim da mislim o suštini svega, jer u prirodi čoveka ne treba da bude rastrzanost, već konkretnost u svemu.
Danas su svi pametni, imaju „pametne telefone“ i ako nešto ne znaju pitaju „Gugl“. Da li je to civilizacijski napredak ili samo predigra koja će doprineti selekciji na one koji brinu i o kojima se brine?
Najveća tragedija današnje civilizacije leži u tome što mi te „pametne“ telefone nismo podredili sebi, da nam služe, već smo se mi podredili njima. Gugl je pretraživač koji će nam dati odgovor na sve što tražimo, s tim što niko ne može da garantuje da su ti odgovori tačni, a i da jesu, previše ih je. Opet se vraćamo na izostanak suštine. Kada čoveka lišite suštine i načinite ga glupljim od pametnih telefona, onda dobijate izvrsnog roba tehnologije i liberalnog kapitalizma koji u njemu učestvuje mnogo aktivnije i mnogo lakomislenije, upravo uz pomoć tehnologije.
Sve ovo što je čovečanstvo izmislilo jeste napredak, a na našoj svesti i izbegavanju ropstva telefonima i kompjuterima leži prekretnica i odgovor na pitanje – hoćemo li napredovati unapred ili unazad.
Koliko današnja tehnologija ima uticaja na intelektualnu svojinu, gde nas vodi veštačka inteligencija i koliko smo neophodni jedni drugima?
Tehnologija je nešto što je veliko dostignuće i oda ljudskom mozgu, ali je ona počela od nas da pravi lenje stvorove nesposobne za život bez tehnologije. Svi na ovom svetu su postali invalidi, jer niko ne može bez nekog od tih tehnoloških pomagala.
U svetu društvenih mreža, stalnog virtuelnog kontakta, upali smo u mrežnu hibernaciju i iz nje nas samo ponekad prene istina ako je čujemo. Međutim, svetu odgovara ta hibernacija, pa ni istinu nećemo slušati često.
Ako nema istine, onda nam ostaje laž, a laž je da je čovek dovoljan sam sebi. Uvidećemo ovo na lakši ili na teži način.
Za kraj, tvoj doprinos spasavanju sveta?
Pa ne znam koliko je dobro pričati o sebi, a morao sam, jer intervju traži te stvari, a ostati neutralan. U objektivnost ne verujem, jer je svet odavno vrlo subjektivan i ono što naziva objektivnošću je samo zbir naših i tuđih subjektivnosti – njegov najbezbolniji rezultat. Stoga, vrlo subjektivno ću reći da moj doprinos u spasavanju nečega, ne bih baš rekao sveta, ali recimo u spasavanju zdravog razuma, leži upravo u razmišljanju i delovanju u okvirima nečega što će ljudima pomoći da se osete ljudima. Ako pišem o nama i o našim osećanjima, probudiće se nečija svest, savest i emocija, pa zar ima ičega lepšeg od toga da se neko od svih ovih brojem ovenčanih buljitelja u telefone odjednom, makar i na trenutak, ponovo pretvori u čoveka.
Književna radionica Kordun
