|
|
|
 | Ilija Šaula | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Četvrti san
Budio sam se nekoliko puta tokom noći i svaki put kad bi zaspao, našao bi se u neobičnom snu. Trčao sam i odjednom moje noge više ne dotiču zemlju ali i dalje jurim i to sve većom brzinom. Obuzima me golema strast, ne osećam brzinu. Uživam od siline koja me nosi sve brže i dalje, dok predeli izmiču kao na pokretnoj traci. Oh, kakva očaravajuća stvarnost, nema više potrebe brinuti kako da stignem na odredište. Moje premeštanje od tačke A do tačke B od sad je bezupitno. Čini mi se da sam stopu od zemlje i ako idem uz breg postepeno se podižem i uvek sam stopu od zemlje, tako i niz breg. Projurih iznad vodene površine. Ooo, pa ovo je besprekorno. Budući da mi se prvi put ovo dešava odlučio sam ne zaustavljati se, ne da strast! Hoću da jurim, ne interesuju me mesta, razmišljaću o njima kad se nauživam ove prekrasne nošnjave preko svekolikog sveta. Sad kad mi je pružena ovakva mogućnost sve će biti lakše, još samo da ovlada rutinom. Svete, ovo nije san, uspeo sam iz sna da prokinem u javu, tu sam sa vama i vi sa mnom, ali nikog ne primetim da ga ova čarolija nosi kao mene. Pomislih da ću se morati vratiti kroz san na ono isto mesto sa kog sam krenuo. Nisam ni pomislio do kraja, a već sam bio natrag, u mom krevetu, na polaznoj tački. Probudih se. Neverovatan osećaj kad čovek zažali što se probudio. Skoro i sreća da izgubi smisao zbog tog famoznog buđenja i želje za spoznajom da dišem. Moj pas, Skipi, liznu me po uhu i upozori me na sreću, na svoje prisustvo i potrebu da treba ići piškiti. Izlazimo u dvorište iza kuće, noć tako mirna i nežno crna, mesec iz prikrajka sija. Piški Skipi, piškim i ja.
Odlomi se suva grana na obližnjem hrastu i stropošta se na zemlju. Puče tišina k’o Krajina! Skipi je već na vratima i zalajava na jeku praska, a ja se pomolih za mir pticama i vevericama međ’ krošnjama. Zaključavam vrata i natrag u krpe. Blago Mari ništa nije čula. Nikad mi nije pričala da sanja, pa mislim da ni ne sanja. Neka, to je bolje i za nju i za mene. Skipi uhvatio svoju već uobičajenu pozu, mirom gladi strah i sahranjuje ga u predeo iza očiju. Dok ja pokušavam svesnost potopiti u novi san. Ako opet sanjam biće to četvrti ove noći.
Da sam dete i da idem u školu u koju je išao Hari Poter ne bi toliko sanjao. Pita Mara da li pada kiša, iznenadi me, ja mislio spava! Kažem, ne pada, ona veli, padaće u jutro, odgovaram joj, ako ostane ovako, neće! Okrenuh se na drugu stranu, zaboravih na kišu i osetih da se nešto zategnu u glavi, kao omča na Čaruginom vratu. Sad više ne znam da li sam u komi ili u snu. Nisam u prilici ni da promislim, “briga me.”
Vidim, čujem sebe, brojim, izbrojah 24 vrane ptice. Gavran do gavrana, ni jedan ne grakće, razgovaraju međusobno, razumem ih. Jedan kaže da je vetar toliko jak i da nije vreme za preleteti planinu, onaj do njega mu reče, i ja ostajem i sve jedan do drugoga rekoše, i ja, i ja, i ja... Jedan od njih dođe ispred mene i pita me koliko je 16 puta 8, odgovaram mu 8 i 48 je 128,,, smehovito prograklja gra, gra, gra i okrenu se na jednoj nozi svojoj družini i reče, pazi ovo. A koliko je 28 puta 8 i okrenu se opet prema meni, a ja pun mira rekoh mu 16 i 64 su 224. Ostali gavranovi kao da međusobno prograktaše grao, grao, grao!!! Opet će gavran: drvo, ptica, litica nije ovo sitnica, ovo ti je reka Drava neko tvrdo spava! Probudi se dušo naša, ti si gavran malibaša, vreme sna za tebe je prošlo, neko novo doba došlo! Kako gavran nabraja stihove, tako nestajem u njima i proničem kao pile iz jajeta. Ne znam da li sam pre naglo udahnuo ili otvorio oči, učinilo mi se da se dogodilo u istom trenu. Rukama pipam postelju, srećomoran čekam da svane. Ne pomišljam na nova snoviđenja. Pomalja se polako beli deo dana, svetlost mobiliše armiju snevača, vraća nas u predele jave, u neminovnost
|
